Аутор: Јелисавета Јасна Живковић
Често пута сам слушала да све што се дешава, дешава се с неким разлогом. Закључила сам да је то ипак једна велика бесмислица. Рат који се десио, донео је толико бола да ни сада не видим смисао, без обзира колико сам „разлога“ чула. Сада цела Југославија зна да је рат био велика грешка. Сви смо изгубили земљу у којој смо требали да будемо срећни. У свим крајевима бивше Југославије живе људи растурених и сломљених живота. Као и многи други,нема дана када се не питам зашто је тако морало бити. Заиста би желела да знам. Гледам моје сломљене родитеље, губитак брата, не постоји више наша срећна породица. Сваки дан сам молила Бога да ми каже зашто су се све те ужасне ствари толико тешке и невероватне болне, десиле и мојој и многим другим породицама.
Косовске жртве
Помно пратећи овај блог, слушајући безброј пута постављене емисије господина Симоновића, читајући по ко зна колико пута текстове Небојше Јовановића које је поставио на свом сајту, дошла сам до неког објашњења, али не и смисла свог ужаса нашег живота. Разлози у које ја верујем, суочавајући се с догађајима из прошлости или неким ситуацијама у садашњости, су малобројни. Новац, моћ, власт. Сврха свих страхота које су се десиле јесте да се малој али моћној групи људи, у будућности догоди живот какав су себи прижељкивали, служећи се људима као оружјем и оруђем да постигну своје циљеве обећавајући им светлију будућност. Неки су изненађени кад су схватили шта је испливало на површину.
Данас живимо не знајући више ни ко смо. Где нестадоше људи у нама? Где нестадоше они људи које сам познавала, пуни љубави, пријатељски настројени, спремни на помоћ? Пливајући у погрешном правцу, струја нас одведе до коначног губитка. Изгубили смо своју земљу, свој национални индентитет, животе својих ближњих, својих пријатеља, своје животе…
И на крају, опет не постоји одговор на питање: У име чега, у име кога, зашто смо себи дозволили да нам се деси све оно што нам се десило.
Да ли нас је сада искуство научило шта нам је заиста потребно у животу?
