Predstavljam vam danas delo našeg Vladike Atanasija Jevtića:
DOBROTOLJUBLJE
Delo je napisanu u IV Toma, a ja ću vam dati kratke izvode iz svakog Toma po naosob, a linkove da skinete cello štivo, postavio sam odmah ispod, u pdf. formatu
I TOM Dobrotoljublja
Preuzmi prvi tom (3mb. 325 str.)
II TOM Dobrotoljublja
Preuzmi drugi tom (2.9 mb. 396 str.)
III TOM Dobrotoljublja
Preuzmi treći tom (2 mb. 227 str.)
IV TOM Dobrotoljublja
Preuzmi četvrti tom (3 mb. 322 str.)
Dobrotoljublje je preuzeto sa sajta Ivana Antića
TOM I
NEKOLIKO REČI O „DOBROTOLJUBLJU“
„Jevanđelje Božije to je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu – večno oboženje“. Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere“ svoje, po „meri dara Hristova“.
Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: „Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio“. Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju.
Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje, jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: „Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (= izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja i utvrđivanja različitih projava duhovnog života, stupnjevi opšteg napredovanja i svojstveno svakom stupnju stanje uma i srca, uzajamno u svemu dejstvovanje slobode ljudske i blagodati Božije, osećanje blizine i udaljenosti Božije, osećanje promisaonog svedržiteljstva Božijeg i svoga predavanja – konačno i nepovratno – u desnicu Gospodnju, sa odlaganjem svih svojih načina dejstvovanja, a pri stalnom, usiljenom dejstvovanju (= podvizavanju)“.
Kako to biva, to jest kako se hrišćanski istitinski živi i podvizava, i kako taj život napreduje i usavršava se do mere rasta i visine Hristove shodno Dobrotoljublju? - Pre svega:
verom i molitvom, podvigom i dugotrpljenjem, smelom nadom i smernom ljubavlju, umrtvljenjem u sebi i svlačenjem sa sebe staroga paloadamovskog čoveka i oživljavanjem u sebi bogolika i oblačenjem u novog čoveka koji se obnavlja po liku Hristovom (Kol.Z, 5.9.10), blagodaću Duha Svetoga Utešitelja, Koji se u nama moli uzdasima neiskazanim (Rm.8,26). „Ništa silnije od vere, ništa ravno molitvi“, veli Sveti Jovan Zlatousti. „Vera je, veli isti Svetitelj, početak i temelj našeg novog bića i ipostasi u Hristu, jer smo njome postali u Hristu i sjedinili se sa Njime“, a to sjedinjavanje i jeste istinski hrišćanski život – život sa Hristom i u Hristu. Hristos je „Načalnik (=3ačetnik) i Savršitelj vere“ naše (Jev.12,2-3), a vera se, po Dobrotoljublju, ispoljava kao život i življenje, kao delo i delanje po Hristu i u Hristu, jer bez podvižničkog življenja i delanja vera je mrtva (Jak.2,17-20).
Vera, pak, po Dobrotoljublju, ispoljava se prvenstveno kroz molitvu, kao život u molitvi i molitvom. „Moliti se Bogu treba većma negoli disati“, veli Sveti Grigorije Bogoslov. A njegov kasniji imenjak, poznati učitelj i duhovni vođ pravoslavnih isihasta na Balkanu u 14. veku (kada je i nastao zbornik svetootačkih tekstova koji danas zovemo Filokalija = Dobrotoljublje), Sveti Grigorije Sinait, ovako opisuje šta je molitva Isusova, poznata u Dobrotoljublju kao umnosrdačna molitva: „Molitva je kod početnika: kao oganj radosti koji izbija iz srca, a kod savršenih: kao miomirisna delotvorna svetlost. I opet: molitva je propoved Apostola, energija (=delovanje) vere, ili bolje reći sama neposredna vera, osnova i stvarnost onoga u šta se nadamo (Jev.11,1), dejstvujuća ljubav, pokret anđelski, snaga Bestelesnih Sila, njihova delatnost i radost, Jevanđelje Božije, uverenje i ispunjenost srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, obeležje svetosti, poznanje Boga, projava svetog Krštenja, banja očišćenja, zalog Duha Svetoga, radost Isusova, veselje duše, milost Božija, znak pomirenja (s Bogom i ljudima), pečat Hristov, zrak duhovnog Sunca, zvezda Zornjača u srcu, potvrda Hrišćanstva, znamenje izmirenja s Bogom, blagodat Božija, premudrost Božija, ili bolje reći početak samomudrosti, Božije javljanje, delatnost i zanimanje istinskog hrišćanina, a osobito monaha, način življenja tihovatelja (=usamljenika, isihasta), povod molitvenog samovanja i tihovanja, dokaz anđelskog života na zemlji. I šta još treba mnogo govoriti? Molitva je sam Bog, Koji čini sve u svemu (1.Kor.12,6), i Koji sve deluje u Hristu Isusu, jer je jedna energija i dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Dobrotoljublje, Glave o molitvi, 113).
Sastavljač i izdavač grčke Filokalije, Sveti Nikodim Svetogorac, naziva Dobrotoljublje: „riznicom duhovnog bdenja i trezvljenja, čuvarem čistote uma, mističkom školom umne molitve, knjigom obrazaca prakse i podviga, neobamanljivim vođom duhovnog sozrecanja, rajem Svetih Otaca, zlatnom pletenicom svetih vrlina, knjigom prepunom Isusovog radovanja i uživanja, trubom koja nam ponovo doziva blagodat; i zbirno rečeno: samim organom oboženja“ – blagodaću Duha Svetog (Predgovor Filokaliji).
Sveti pisci Dobrotoljublja naglašavaju svuda u svojim spisima, sabranim u ovom čudesnom Saborniku-Zborniku rajskih cvetova i plodova: da je vera i molitva, prava (=pravoslavna) vera i iskrena umnosrdačna molitva istovremeno delatnost rečju i mišlju, srcem i umom, dušom i telom, voljom i snagom, „teorijom“ {=duhovnim sozercanjem i prozrenjem) i praksom, tj. samožrtvenim življenjem i podvizavanjem, ličnom askezom i delatnom ljubavlju, onom koja se ispoljava kao hristoljublje i bogoljublje i onom koja se projavljuje kao delatno bratoljublje i čovekoljublje. Jer samo život i delo, u sveživotonom i sveličnom sabornom jedinstvu, čine punoću pravoslavnog duhovnog Predanja, zabeleženog i zasvedočenog u Dobrotoljublju. I još nešto: Dobrotoljublje je nastalo u monaškim sredinama, ali nije ni iz daleka namenjeno samo monasima, nego svima hrišćanima, pa ma gde oni bili i ma kojim se poslom bavili. Jer, po Svetom Pismu, svima nam je jedan posao i jedno delo i jedna služba: živeti, raditi i služiti Bogu na slavu i sebi i ljudima na spasenje. Zato je u Pravoslavnoj Crkvi na Istoku, od od Jerusalima do Mesopotamije, od Sirije i Male Azije do Balkana i do pravoslavnog Zapada, od Egipta do Moravske i Zavoložja, Dobrotoljublje bilo tako saborno, svepravoslavno prihvaćeno i čitano i praktikovano, kao primljeno Jevanđelje, kao nauka i praksa Pravoslavlja, kao Ortodoksija i Ortopraksija.
Reč filokalija (=dobrotoljublje) u hrišćanskoj literaturi sretamo najpre kod Klimenta Aleksandrijskog (2-3 vek,) u njegovom Pedagogu, kojije u stvari označava Hrista: „Čovek je po prirodi uzvišeno i delatno živo biće koje željno traži dobro, jer je stvorenje Dobroga (Boga), i zato je istinskom dobrotoljublju i prelepim zadovoljstvima tuđ onaj neslavni život u uživanjima koji mnogi ljude provode“ (Pedagog, 3,7). Ljubav, dakle, prema istinski lepom i dobrom jeste dobrotoljublje, jer u grčkom i slovenskom jeziku lepo i dobro skoro su sinonimi. Istinska lepota uvek je i dobrota, i pravo dobro uvek je i lepo. Najveća Lepota i najveće Dobro i jeste Ljubljeni Sin Božiji i Sin Čovečiji, Bogočovek Isus Hristos. Zato je On krajnja meta svakog dobrotoljublja.
Međutim, izraz Dobrotoljublje u značenju zbirke lepih i dobrih tekstova upotrebljen je prvi put od Svetih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, kada su, polovinom 4. veka, podvizavaući se kraj reke Irisa u Pontu, pravili književno-bogoslovski izbor iz dela mudrog i učenog Origena poletno se učeći na dobrotoljubivim delima mladog Aleksandrijca, no vešto izbegavajući potmule jelinske zamke u filosofiji i zablude u nedelatnoj i nespasonosnoj praksi.
Filokalija je, dakle, ljubav prema lepom i dobrom. No za Svete Oce Kapadokijce, a onda i za sve kasnije istinske hrišćanske mislioce i podvižnike, kao usotalom i za Jevanđelje Hrista Bogočoveka i Njegovih Apostola i Proroka, uvek su nerazdvojno spojeni i sjedinjeni slovensnost delatna i delo slovesno. Zato su za vođe i učitelje hrišćanskog života uzimani, čitani, prepisivani i u zbornike sabirani, samo umno-srdačni, sozercateljno-praktični podvižnici misli i delatnosti jevanđelske i pravoslavne, kakvi su bili veliki Oci hrišćanskog Istoka, kako oni učeni bogoslovi u svetu, najčešće na episkopskim službama u narodu Božijem po gradovima, tako i oni „građani pustinje“, koji su svojim bogougodnim životom i podvizima pustinju „anđelima u telu“ nastanili i „zemlju onebesili“, kao što su bili Sveti Antonije i Makarije i plejade egipatskih, palestinskih, sirijskih, maloazijskih, carigradskih i južnoitalijanskih podvižnika, sve do sveštenih isihasta Svete Gore i Balkana u 14. veku.
Zbornici slični nama danas poznatom Dobrotoljublju nastajali su već u 4. i 5. veku, kao što je Otečnik, pa sve do 11. veka, kao što je tada nastali Evergetinos, sastavljen od monaha Pavla, osnivača manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu, onog manastira u kojem će kasnije boraviti Sveti Sava Hilandarac, filokalijski molčalnik koji će postati Arhiepiskop svih Srpkih i Primorskih zemalja i u sebi spojiti pustinju i grad, molitvu i praksu, lepo i dobro, umno delanje i delatno sozercanje.
Današnja, pak, Filokalija=Dobrotoljublje, kao bogata zbirka tekstova „svetšenih trezvenjaka“, sastavljena je najvećim delom u vreme procvata pravoslavnog isihastičkog pokreta u Svetoj Gori i Balkanu, naročito posle trijumfa isihazma, i kao pravoslavnog bogoslovlja i kao pravilne podvižničke prakse, na velikom saboru u Carigradu 1351. g. O tome svedoče brojni svetogorski i drugi grčki i slovenski rukopisi iz 14. i 15. veka (napr. u Hilandaru i drugde po Svetoj Gori i po bibliotekama Balkana, Rusije i Zapadne Evrope). Ovu zbirku je iz rukopisa prebrao, sabrao i proširio Episkop Korintski Makarije Notaras (1731-1805), pa ju je godine 1777, kada je posetio Svetu Goru, predao tada još mladom no učenom i iskusnom podvižniku Nikodimu Svetogorcu (1749-1809) daje on sredi, dopuni i prepisane tekstove uporedi sa svetogorskim rukopisima, te tako pripremi za štampu, što je Sveti Nikodim i učinio u toku svega dve godine. Potom je tako sređeni Zbornik Sveti Nikodim vratio Svetom Makariju Korintskom, a ovaj je, sretnuvši u Smirni blagočestivog kneza Moldovlahije Joanisa Mavrokordata, uspeo da od njega dobije saglasnost i novac, te grčka Filokalija bude prvi put bude štampana u Veneciji 1782. g. Sa ovog grčkog izdanja preveo je na slovenski jezik (verovatno koristeći i već postojeće slovenske prevode mnogih svetootačkih tekstova koji su ušli u grčku Filokaliju) ceo zbornik Dobrotoljublja (bez naročitih izmena) Sveti Pajsije Veličkovski (1722-1794) i štampao ga u Petrogradu 1793. g.
Nepun vek kasnije, 1876. g. veliki ruski bogoslov i profesor teologije, episkop i isihasta, Sveti Teofan Zatvornik (Govorov), preveo je na ruski i izdao I tom Dobrotoljublja, i dalje do 1890. svake godine izdavao po jednu knjigu ovog petotomnog proširenog (skraćenjima, izostavljanjima i dodavanjima izmenjenog) kapitalnog dela. (Ukratko: u ruskom Dobrotoljublju, za razliku od grčkog i slovenskog, skraćena su Poglavlja Maksima Ispovednika; izostavljeni: Petar Damaskin, Silogističke glave Kalista Katafigiota, Praktična i teološka poglavlja Grigorija Palame, itd; ali je zato dodat velik broj dela Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Lestvičnika, Ave Doroteja, Teodora Studita i dr).
Naši vredni monasi Hilandarci, krenuli su ovom prvom knjigom, u prevod sa ruskog i izdavanje na srpskom jeziku ovog Teofanovog Dobrotoljublja, ništa manje značajnog i čak obimnijeg od grčkog i sloveskog. Time oci Hilandarci nastavljaju svešteno živo predanje svetih Hilandaraca: Svetog Save, Domentijana, Starca Isaije, i drugih Bogu poznatih svetih isihasta i dobrotoljubaca roda našeg krstonosnog i hristočežnjivog. Neka ovo štampano objavljivanje srpskog Dobrotoljublja naših srpskih Svetogoraca, kao ono Svetog Makarija i Nikodima Svetogorca bude na opštu polzu pravoslavnih hrišćana.
Sveti Ilarion Veliki
22. 3. 1996 Man. Tvrdoš
Ep. ZHP Atanasije
TOM II
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN
Kratko saopštenje o njemu
Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti, u okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naučno obrazovanje. On je od detinjstva zavoleo bogougodan život. Goreći željom da postigne savršenstvo u njemu, otišao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monaštvo. Slušajući o slavnom podvižničkom životu egipatskih otaca, on je poželeo da ih vidi i da se pouči od njih. Dogovorivši se sa svojim drugom Germanom, on se, posle dvogodišnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upućuje u Egipat oko 390. godine.
Oni su celih sedam godina proveli tamo, živeći u skitovima, u kelijama, u manastirima, među otšelnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapažali, izučavali i na samom delu izvršavali, detaljno se upoznavši sa tamošnjim podvižničkim životom u svim njegovim vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otišli u iste pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine.
Ostavivši opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj, gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana posvetio za đakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za sveštenika (400. g.). Kada je sveti Zlatoust bio osuđen na zatočenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslaše u Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, među kojima su bili i sveti Kasijan i njegov prijatelj. Međutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha.
Sveti Kasijan se posle toga više nije vratio na istok, nego se uputio u otadžbinu i tamo nastavio sa svojim podvižničkim životom po egipatskim uzorima. On se proslavio i svetošću života, i učiteljskom mudrošću. Zatim je bio posvećen za sveštenika. Oko njega su se, jedan za drugim, počeli sabirati učenici i ubrzo se od njih obrazovao čitav manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i ženski manastir. I u jednom i u drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su živeli i spasavali se monasi u istočnim, a naročito u egipatskim manastirima.
Dobro uređenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i očigledni uspesi tamošnjih podvižnika privukli su na sebe pažnju mnogih jeraraha i nastojatelja manastira Galske oblasti. Želeći da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili svetog Kasijana da im napiše istočne monaške ustave i da iznese i sam duh podvižništva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavši sve u 12 knjiga pravila i u 24 knjige razgovora.
Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrši 29. februara.
Iz asketskih spisa svetog Kasijana u ranije [slovensko] Dobrotoljublje uvršteno je osam knjiga (5-12) o borbi sa osam glavnih strasti i jedan (2.) razgovor o rasuđivanju, i i jedno i drugo u skraćenom obliku.
Slično ćemo i mi postupiti. Glavni odlomci će biti uzeti iz osam knjiga o borbi sa strastima, najvećim delom u potpunom prevodu, sa dodatkom nekih navoda i iz razgovora, gde bude bilo prikladno. Osim toga, smatrali smo da bi bilo potrebno da se ispred njih stavi nekoliko odlomaka iz razgovora u kojima se pokazuje značaj borbe sa strastima u duhovnom životu, njeno mesto u podvižničkom životu, njena neophodnost kao i opšti opis strasti i borbe sa njima. Posle toga, dodaćemo još odlomke u kojima se opisuju druge dve borbe – sa pomislima i sa tugom koja dolazi od nevolja i napasti. To će predstavljati dodatak prethodnom prikazu borbe sa osam pomisli. Na kraju ćemo u vidu dodatka priložiti potrebne pouke o nekoliko predmeta koji se blisko dotiču duhovne borbe, premda i govore o duhovnom životu uopšte: o blagodati i proizvoljenju kao činiocima u izgradnji duhovnog života; o molitvi, u kojoj se oni sustižu; o stupnjevima savršenstva duhovnog života, s obzirom na pobude za njega; i o kraju pokajničkih trudova. Ti dodaci nam ne smetaju da sve odlomke iz spisa svetog Kasijana naslovimo jednim naslovom: Pregled duhovne borbe.
Na taj način će odlomci iz dela svetog Kasijana biti raspoređeni na poglavlja:
- Cilj i svrha podvižništva.
- Saglasno sa tim ciljem treba odrediti i vrstu našeg odricanja od sveta.
- Borba ploti i duha.
- Opšti opis strasti i borbe sa njima.
- Borba sa osam glavnih strasti:
a) sa stomakougađanjem.
b) sa duhom bluda.
c) sa duhom srebroljublja.
d) sa duhom gneva.
e) sa duhom tuge.
f) sa duhom uninija.
g) sa duhom taštine.
h) sa duhom gordosti.
- Borba sa pomislima i preko njih sa zlim duhovima.
- Borba sa svim vrstama tuge.
- Božanstvenoj blagodati i slobodnom proizvoljenju kao činiocima duhovnog života.
- O molitvi.
TOM III
BLAŽENI DIJADOH,
episkop Fotike u Epiru ilirijskom
Kratko svedočanstvo o njemu
O poreklu i ranom životu svetog Dijadoha pre njegovog episkopstva nije ništa poznato. Kao episkop on se proslavio i svetim životom i mudrim učenjem. Viktor, episkop Utike (u Africi), u predgovoru knjige Istorija o mučeništvu od Vandala (Migne PL.58), napisanoj 490. godine, sebe imenuje njegovim učenikom, smatrajući da zbog toga poseduje veliku čast. On dodaje: „Ovaj blaženi Dijadoh je dostojan svake pohvale. On je za sobom ostavio mnogo pisanih spomenika pravoslavnog učenja o dogmatima i hrišćanskom životu“. Iz toga se može zaključiti da je živeo u drugoj polovini V veka, i da je verovatno dočekao njegov kraj. Naime, na poslanici epirskih episkopa imperatoru Lavu (457 – 473) nalazi se i njegov potpis. Druge okolnosti njegovog života nisu poznate.
Njegovi poznati spisi su: a) Dve besede – jedna na Vaznesenje Gospodnje, sa izloženim pravoslavnim učenjem o Ovaploćenju Boga Slova, a druga protiv arijanaca; b) 100 podvižničkih poglavlja o duhovnom životu, kojima prethodi ukazanje o deset vrhunaca glavnih vrlina.
Iz tih njegovih spisa delove navodi Sofronije, patrijarh jerusalimski u svojoj okružnoj poslanici protiv monotelita (Biblioteka patrijarha Fotija, 231). Često se na njega pozivao i prepodobni Maksim Ispovednik.
O njegovim podvižničkim poglavljima, koja i mi uključujemo u zbornik, blaženi Fotije govori: „Ovo slovo (tj. 100 poglavlja) izuzetno je korisno onima koji se podvizavaju. U njemu za one koji su dugim vežbanjem stekli naviku u delanju, koje vodi ka savršenstvu, nema ničeg nejasnog. Jer, u tom slučaju njihovo znanje, stečeno iskustvom, lako sledi tragove učenja koje predlaže beseda“. Sa svoje strane, sastavljači grčkog Dobrotoljublja, u svom predgovoru slovu kažu: „Sveti otac naš Dijadoh je bio muž mudar u delanju i svetao u sagledavanju, u šta se svako može uveriti ukoliko pročita slovo koje se u celosti sačuvalo do naših dana, i koje je prekrasno sastavio crpeći duhovnu mudrost iz dugogodišnjeg iskustva i iz božanstvenih uzleta svoga srca. Podelivši ga na sto poglavlja, on se stara da nam raskrije najdublje tajne željene vrline. On ih je, pri tome, ispunio mnogim svedočanstvima Božanstvenog Pisma i sagledavanjima svog verom prosvećenog razuma. Može se reći da je u ovom slovu on svim trezvoumnim i bogonosnim ocima, koji su ga sledili, ostavio primerno učenje o sveštenom trezvoumlju i o svim vrlinama. Zbog toga ćeš naći da se mnogi od njih obraćaju tim poglavljima kao najtačnijem ukazatelju istine. U svojim spisima o trezvoumlju oni iz njih navode doslovna svedočanstva. Tako su, posle sabora održanog za vreme Andronika Paleologa, činili Grigorije i Simeon Solunski, Grigorije Sinait, episkop Kalist, i mnogi drugi, svedočeći besprekornost njegovog učenja“.
Sveta Crkva spomen svetog Dijadoha poštuje zajedno sa svim svetima koji su se proslavili u podvižništvu, tj. na Siropusnu subotu. Na službi tog dana, u drugoj pesmi se peva: „Pevam i Dijadoha, zajedno sa vrhovnim ocima Evstatijem i Juvenalijem“.
BLAŽENI DIJADOH, EPISKOP FOTIČKI
UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI
ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA
1. Krajnja granica ili vrhunac savršenstva vere jeste bestrasno pogružavanje uma u Boga.
2. Krajnja granica nade je preseljenje uma ka očekivanim dobrima.
3. Krajnja granica trpljenja jeste posmatranje umnim očima nevidljivog kao vidljivog, uz nepokolebivo držanje trpljenja.
4. Krajnja granica siromaštvoljublja [nesticanja] jeste želja da se ništa nema, kao što drugi želi da ima.
5. Krajnja granica razumevanja jeste neznanje za sebe u istupljenju (ili u potpunom ustremljenju) ka Bogu.
6. Krajnja granica smirenoumlja jeste odlučno zaboravljanje sopstvenih dobrih dela.
7. Krajnja granica negnevljivosti jeste velika želja da se ne gnevimo.
8. Krajnja granica čistote jeste osećanje koje je neprestano prilepljeno uz Boga.
9. Krajnja granica ljubavi jeste veliko prijateljsko osećanje prema onima koji nas vređaju i sramote.
10. Krajnja granica savršenog preobražaja u sladosnom okušanju Boga jeste prihvatanje teskobe smrti kao radosti.
TOM IV
SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT
PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
1.
1) Koliko je visoko monaško služenje; 2) svako poslušanje koje se ispunjava po Bogu vodi u raj, ma koliko bilo prosto; 3) nabrajanje vrlina koje vode u raj (1, 2)
1) Bog nas je uveo u svet da bismo, ugađajući mu dobrim delima, postajali naslednici Carstva nebeskog. Po uvođenju u svet On je nama, tj. monasima darovao posebnu veliku blagodat. Njome nas je On izabrao između svih i postavio pred svojim licem da bismo služili Njegovoj sili. Neka stoga sada svako marljivo razmotri da li hodi u skladu sa zvanjem na koje je prizvan, tj. da li se stara jedino o ugađanju Bogu.
2) Ispunjavajući poslušanja mi treba da delamo kao da od samog Boga primamo naredbu. Od zdravih Bog zahteva dela po njihovoj meri. Pri delanju treba da na svaki način izbegavamo da nekako sami sebe ne potkradamo taštinom pred drugim i samomnjenjem kao da činimo nešto veliko. Gospod ima nagradu za svakoga ko se trudi: trpezar će da se raduje sa prvomučenikom Stefanom; pekar će sam za Gospoda biti čisti hleb; baštovan će da se nasladi dobrim plodovima raja, s obzirom da će se udostojiti da postanje njegov obitavalac. I svaki drugi (i vinogradar, i duborezac, i krasnopisac, i vratar), tj. na svakom poslušanju će dobiti dostojno uzdarje ukoliko ga vrši kao trud za Gospoda. Gospod sve vidi i ništa se od Njega ne može sakriti. I za sveće On da uzvrati po božanski.
3) Stojte u veri, muški se držite, snažite se. Sve da vam biva u ljubavi (1. Kop. 16, 13-14), svakodnevno umirite kako biste živeli u vekove, bežite od zlih pomisli kao od samih dela, pričljivost smatrajte velikim grehom, smeh – bludočinstvom, prejedanje i presićivanje – ropstvom pohoti. Misli imajte gore a oči dole, budite čisti telom i dušom, bodrite se dobrom nadom, nemojte se privezivati ni za šta na zemlji, jedino se Boga bojte. Ukoliko se budemo ponašali na opisan način i ukoliko budemo imali slično nastrojenje svakako ćemo likovati sa anđelima i radovati se sa svima svetima u vekove.
2.
1) O sebi ne treba da mislimo visoko; 2) treba da živimo za svu bratiju, kao i svaki deo tela za celo telo; 3) naša poslušanja nisu teška, premda zbog odricanja od vlastite volje zaslužuju mučeničke vence (1, 3)
1) Vi ste, bogoprizvani muževi, mudro postupili što ste ostavili svet i što oči vašeg srca imate ustremljene prema Bogu. Stoga se starajte da živite bogougodno i da, živeći, ne smatrate sami sebe mudrim (Rim. 12, 16) ni zbog duhovnih vrlina, ni zbog telesnih preimućstava kako ne biste čuli: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, šta se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7). Onaj ko mnogo radi, blagodaću Hristovom radi, primivši odozgo od Boga silu radi bližnjega, a ne radi sebe.
2) Svi ste vi jedni drugima poslušnici i jedni drugima pomoćnici kao živi udovi jednog tela. Udovi koji počnu da dejstvuju po svojoj volji (npr. Oči da ne rukovode ruke, jedna ruka dane podržava drugu, noga da ne stupa u skladu sa dobrom celog tela) neće sačuvati svoju silu: zajedno sa rastrojstvom samih sebe, oni će raslabiti i celo telo. Stoga neka se raduje svako kome uspe da se više potrudi od drugih, trpeći hladnoću, kišu i vrućinu. Naprotiv, neka plače i skrušava se onaj ko sedi bez posla kao nepotrebni ud, koji živi u telu, ali ne i za telo i koji je dostojan jedino odsecanja.
3) Neka vaš sluh ne oteža da sluša ono što govorim. Naprotiv, shvatite koliko malim i neznatnim trudovima je vama dano da steknete Carstvo nebesko. Mi ne prolivamo krv kao mučenici. Naše udove ne odsecaju i ne lome nam kosti. Međutim, ukoliko uz svoje lagane i neznatne trudove pridodamo i odricanje od svoje volje sa željom da ugodimo Bogu i da bratiji poslužimo sa ljubavlju, mi ćemo postati podobni mnogostradalnim mučenicima, pa čak i samom Gospodu, koji je radi nas podneo raspeće i smrt. Budite dobre volje trudeći se. Vas očekuju mučenički venci.
3.
1) Bdite i utešite pastira, budući da neprijatelj ne spava; 2) nemojte zaostajati u naporima s obzirom da se za svaki trud odmah na nebu odvaja nagrada; 3) pouka kanonarhu; 4) kandilaru; 5) bolničaru; 6) i bolesnima (1, 4)
1) Ja od svetih otaca, i naročito od mog pravednog starca znam da đavo nikada ne spava i da ne slabi u trudu da pogubljuje duše naše. On je svagda bodar i brz da poseje plevu svoju dok ljudi spavaju (up. Mt. 13, 25). Stoga bogopozvana čeda moja i vi budite bodri i trezvoumni kako niko ne bi upao u zamke đavolje. Ja volim da čujem kako svi napredujete, te se tešim zbog poslušanja jednog, zbog smirenoumlja drugog i zbog trudoljublja trećeg. Sina, pak, neposlušnosti, roptanja, gordosti, lenjosti, tromosti, došaptavanja i pričljivosti mrzi duša moja. Ko sam, međutim, ja da tako govorim? Ja sam pastir vaš, premda i nedostojan, a vi ste ovce moje za koje ću dati odgovor Gospodu koji mi vas je poverio.
2) Napasajte se svi dobro i jednodušno i zajedno. Neka niko ne zaostaje. Onoga ko zaostaje neprijatelj će zavesti u bespuće i pogubiti. I ovcu koja zaostaje vuk grabi i odnosi u šumu ili u planinu. Delo spasenja nije lako. Put ka spasenju je pun znoja, zamora, napora, bdenja, zadovoljnosti malim (tj. skromnom hranom, neznatnim odmorom, rđavom odećom) i pre svega zahteva odsustvo svojevoljnosti. I Gospod u skladu sa trudom određuje i svačiju nagradu. U udeo trudbenika svakodnevno se dodaju venci.
3) Crkvene službe mi treba da ispunjavamo pristojno, pobožno i sa toplim srcem. I ti, čedo moje, kanonarše (tj. tipikaru), budi pažljiv, budi za pevnicom i tačno prati vreme koje je naznačeno za svako pojanje, s obzirom da si postavljen da pratiš prvo i najveće naše delo. I sve drugo u vezi sa Psalmima i stihirama ispunjavaj kao što ti je zapoveđeno sa čistom savešću. Neka poje onaj ko je sposoban da poje. Onoga, pak, ko je pogodniji za čitanje postavljaj da čita. Nemoj biti nemaran, već budi pažljiv, pravedno raspoređujući svakoga od bratije za čitanje ili pevanje. Određuj šta će ko da čini u obične dane, a šta u praznične sudeći po glasu, izgovaranju i brzini čitanja kako bi i drugi, ukoliko su prisutni, stekli korist. Neka kod tebe sve bude blagoobrazno i uredno (1. Kop. 14, 40) kako bi se udostojio da od Gospoda čuješ: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti (Mt. 25, 21) i kako bi na nebesima bio pribrojan liku svetih.
4) I ti, crkvenjače [tj. kandilaru], imaj strah i budi marljivu obavljanju poslušanja koje ti je dato, budući da je od Boga i daje božanstveno. Pazi na osvetljenje hrama kao na svoja dva oka, budući da se ono vrši pred licem Boga. Onaj ko pred carem pali svetiljke sav postaje pažnja kako bi mu ugodio. He priliči li utoliko pre, čedo moje, da ti sa strahom i ljubavlju vršiš paljenje sveća Svecaru Bogu, kome služi sva tvar. Ti ujedno treba da čistiš i održavaš svetilnike, održavajući srazmernu svetlost. Ti pazi i na čistotu crkve, metući je barem dva puta nedeljno. Briši prašinu sa ikona kako se ne bi oštetile i sve drugo drži u redu. Pri čišćenju pazi da se ne ošteti nešto od crkvenih [stvari].
5) Čedo bolničaru, ti si mi treći na umu. Drži se onoga što ti je zapoveđeno. Ti si dostojan velikih venaca zbog najtežeg, mučeničkog služenja, koje ne zna za odmor. S obzirom da je visoko, ono će biti dostojno i visoke nagrade. Nemoj ovde očekivati i iskati pokoja, da bi ga stekao tamo. Ukoliko se dobro potrudiš, nesumnjivo je da ćeš tamo steći pokoj. Jedni čitaju, drugi se mole, treći se drže bezmetežja, ili nešto drugo pohvalno čine. Međutim, i ti sa njima ideš uporedo, ili ih čak i pretičeš. Čim svane, ti obilazi jednog po jednog bolesnika i saznavaj stanje bolesti kod svakog, naznačujući šta je kome potrebno i korisno. Ukoliko istraješ u takvim naporima, u Carstvo nebesko ćeš ući kao vencenosac.
6) Vi, pak, bolesna bratijo, sa blagodarnošću primajte sve što se sa vama dešava, zadovoljavajući se onim što vam pružaju. Ukoliko poželite nešto drugo, samo pomenite [o čemu se radi]. I sa onim što potom učini nadležni brat budite blagodarni sa ljubavlju. Nemojte roptati: dovoljno je što vam brat služi kao rob iz ljubavi prema Bogu, svakome pružajući ono što mu priliči po sili manastirskih sredstava. Ukoliko se budete ponašali drugačije, bićete dostojni velikih muka.
4.
1) Sećajte se smrti i [davanja] odgovora i starajte se oko zaveta; 2) čuvajte usta; 3) koja bratija su za nastojatelja ruke, oči, noge; 4) kod nas je i telesni trud duhovan; trudite se, podstičući jedan drugoga; Hristos je sa vama; 5) pouka i ohrabrenje kuvaru (1, 5)
1) Pogledajmo na visinu nebesku i dubinu zemaljsku i na prirodu našu. Prilikom umiranja, nas ljudi odavde prenose u nadsvetske oblasti, tj. iza granica ovoga sveta. Bez ikakve prikrivenosti mi ćemo tada stati pred lice pravednog Sudije kako bismo dali odgovor za dela svoja, nakon čega će nas primiti ili Carstvo nebesko (ukoliko smo činili dobro), ili neugasivi oganj(ukoliko smo prebivali u gresima). Stoga neprestano podgrevajmo revnost za bogougodni život sa kojom smo stupili u obitelj, sećajući se reči koje smo tada izrekli i zaveta koje smo dali i budući svesni svog duga da rečenome uvek budemo verni. Jer, nama će se suditi po rečima našim.
2) Čuvajte usta svoja u čistoti, uvek govoreći samo ono što je Bogu ugodno. Nemojte sebi dozvoljavati ni laž, ni nepravedne prekore. Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših (Ef. 4, 29).
3) Oni koji se među vama trude predstavljaju moje ruke. Trudite se, ruke moje, i nemojte se zamarati, pružajući se na ono potrebno: jer, mišica Gospodnja će vas osnažiti (up. Ps. 88, 22). Vi, koji ste postavljeni da posmatrate druge jeste oči moje. Gledajte pravo, predviđajući i predupređujući padove onih koji mogu da se omaknu kako biste se i sami udostojili božanstvenog nadzora. Imam ja i noge. Noge moje, stojte na pravom putu zapovesti Božijih. To cy oni koji hrabro i blagodušno nose bremena ostale bratije, zbog čega će, ukoliko istraju u dobrom raspoloženju, dospeti u večni pokoj. Ovim rečima hoću da podignem one koji su se opustili, da razlenjene probudim na revnost i da palima u malodušnost dodam hrabrosti.
4) Radujte se, tešite se i okriljavajte se revnošću. Nemojte ništa izbegavati – ni duševne, ni telesne napore. Jer, i naš telesni [trud] jeste duhovan, budući da se Bogu posvećuje. Prema tome, ko je usrdan u telesnom, usrdan je i u duhovnom. Podstičite i ukrepljujte jedni druge i u molitvama, i u poslušanjima, i u smirenju. Bodrite se međusobno na svako dobro, u svemu postupajući blagopristojno i uredno. Idite jedni za drugima i pomažite jedni drugima, te ćete biti telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27). Ja i verujem da je vaša glava Hristos. Imajući ga za glavu, zašto bi se ikoga bojali. I šta sa Njim vi nećete dobiti? Bićete vladike neba i zemlje, i nasledićete sve obećano.
5) Reč moja je [upućena] i tebi, čedo moje kuvare, koji se svakodnevno boriš u ognju, koji cepaš drva, kuvaš hranu, nosiš vodu, čistiš i pereš povrće, čađaviš lice svoje, prljaš odeću, znojiš se i pečeš, nastojeći na svaki način da bratiji predložiš potrebna jela. Ti ćeš imati čast sa svetima i naručje Avraamovo će te upokojiti. Samo trpeći trpi i u radosti provodi svoj dan. Budi usrdan i marljiv na svom delu, kako bi ti se tvoje poslušanje prikazivalo i u snu. Od samog jutra se kao oganj ustremljuj na svoje poslušanje, te ćeš izaći kao pobednik, dobro ispunivši svoje delo.
5.
1) Revnujte međusobno u dobrom, ali ne i u lošem; 2) mi živimo kao po moru ploveći; duhovno značenje za nas dešavanja na moru; 3) blagotvornost primernog brata za bratstvo, i zlotvornost rđavoga; 4) [naša] nagrada je bezmerna; mi se ne trudimo uzalud; radujte se (1, 6)
1) Evo dobrih dana, evo vremena delanja, evo godine traženja Boga. Nemojmo sebi dozvoliti da uzalud izgubimo ne samo godinu, nego ni dan. Neka kod nas budu nepokolebivi podvig i revnost za spasenje, uzajamno dobro nadmetanje i prava revnost za međusobno podražavanje u vrlinama. Ukoliko u nekome primetimo izuzetnu vrlinu (na pr. mirnoću, pobožnost, poslušanje, smirenje, ili što drugo pohvalno), mi treba da budemo ranjeni željom da mu budemo saputnici. Iz rečenoga će među vama da se rodi savez mira i ljubeće raspoloženje. Onome, pak, što je suprotno nemojmo se učiti po oponašanju, tj. videći nemarnoga nemojmo biti nemarni, videći stomakougodnika – nemojmo biti stomakougodnici, videći pričljivoga – nemojmo biti pričljivi. Naprotiv, kao mudri i Bogom naučeni sami po sebi sve ispitujući, dobra se držite (1. Sol. 5, 21).
2) Uhvatimo se za sidro naše vere, podignimo jedra nade i sa svom silom se [upustimo] u plovidbu velikim morem sadašnjeg života. Jer, za vreme plovidbe neizbežno će na nas nailaziti vetrovi (tj. ustajanje tela), [obavezno ćemo] susretati vrtloge (tj. uznemirenja od telesne pohote i poročne misli koje niču iz dubine srca), kao i mnogo drugog što se dešava pri plovljenju morem: pirate (tj. svezlobne demone), plićake (tj. zaslepljenost od neznanja), podvodno kamenje (tj. nepredvidive zamke protiv naše duše), opasno punjenje palube vodom (neotkrivanje grehova i grehovnih pomisli, od čega gine naša duša, kao što ginu moreplovci koji su nemarni prema ispunjavanju palube [vodom], budući da se usnuli zajedno sa brodom potapaju u dubinu mora). Mi se, pak, najčasnija bratijo, čuvajmo od svega rečenog, budno hodeći putem Božijim. Naročito otkrivajmo sve što se dešava u srcu našem kako voda rđavih pomisli ne bi preplavila naše duše ikako nas ne bi opkolio krajnji bezdan, po reči proročkoj (Jona 2, 6).
3) Onaj ko je u bratstvu usrdan i u duševnim podvizima i u telesnim trudovima svetli kao nebeska zvezda i mnoge prosvećuje. Onaj ko je revnosan u delima pobožnosti koja su dostojna neba, ko je nelicemeran, ko izbegava smeh i ko je ćutljiv jeste anđeo na zemlji: on kao da pred heruvimskim prestolom služi Bogu i Vladici tvorevine. Svojim vrlinama koristeći drugima i pobuđujući u njima stremljenje ka duhovnom delanju, on je lučezarno sunce koje obasjava i zagreva svu punotu bratije. Ko je, pak, mračan, taman i noćelik, ko pomračuje one koji su pored njega i čini ih sebi sličnima? Naravno, onaj ko se visokoumljem, slastoljubljem, zasmejavanjem, nedelanjem, sramnim delima, nagovaranjima, drskošću i nečistotom kroz slaganje sa rđavim pomislima upodobljuje satani koji je spao sa neba. Mi ne treba da se potčinjavamo uticaju takvih.
4) Naš trud nije dugotrajan, a nagrada je večna; zlopaćenje je kratko, a radovanje trajno; opterećenje je privremeno, a pokoj beskonačan. Vi ćete se veseliti tamo gde je svih radujućih se obitalište (Ps. 86, 7), odakle je odbegla bolest, žalost i uzdisanje (Is. 35, 10), gde nema plača, već [postoji] jedino radost. Prema tome, da li uzalud trčite? Da li se naprasno trudite? Naravno, ne. Naprotiv, vi ste razumno, uzvišeno, divno, blaženo, apostolski, mučenički, otački, anđelski, nebeski i bogougodno izašli(iz sveta), došli (kod nas), rodili se duhovnim rođenjem, uzrasli i postali vojnici, naoružavši se duhovnim oružjem, te pobeđujete Amalićane, Amoreje i Hananeje zajedno sa drugim plemenima strasti. Vi ste iza sebe ostavili more sveta (odrekavši se od njega), vi ste prešli Jordan kroz prosvećujuće i očišćujuće drugo krštenje prihvatanja shime (koja je dejstveno pokajanje), te nadalje počinjete da ulazite u udeo svog nasleđa, u zemlju koju vam je kroz svoje obećanje pokazao Bog u kome nema laži – u zemlju u kojoj teče med i mleko besmrtnosti i večnog života. Stoga se radujte, likujte i veselite, videći veliko čovekoljublje Božije. Pred našim očima je život, pred licem radost, pred nogama blaženstvo. Vrata su odškrinuta – trčite da je dobijete (1. Kor. 9, 24). Ko će još stajati neodlučan? Ko se neće ustremiti i nastojati sa sve većom revnošću, starajući se da pretekne druge u sticanju predležećih riznica?
6.
1) Protiv pohote; ona je oganj kojim se ražiže večni oganj; nju i smrt može zateći na delu; 2) saplevši se, ustajte mrzeći greh i zavolevši dobro; 3) izbegavanje malih grehova, naročito praznoslovlja; navođenje predmeta za razgovor (1, 7)
1) Hrabrite se i dobro stojte protiv zamki đavolskih, znajući da naša borba nije sa telom i krvlju, nego sa nevidljivim i gorkim goniteljem našim, sa satanom, i odstupničkim silama koje su pod njim. Prema tome, onaj na koga napadne pohotna pomisao ne treba da se uznemiruje i smućuje, već da je molitvom, stenjanjem i prolivanjem suza tera nazad i odvaja se od nje, sećajući se onog (večnog) ognja. Naime, žeženje koje se sada razgoreva u našem telu služi kao uzrok paljenja i onog (večnog) plamena. Prema tome, ma koliko puta dnevno da napada takva pomisao, vi je u potpunosti istrebljujte i nećete biti osuđeni. Ukoliko sa tom pohotom zajedno dolazi i pomračenje pomisli sa osećanjem težine podvižništva, ti gore podigni oči srca svoga, te đavolju zamku raseci pomišljanjem na mogućnost da se umre svakog časa. Neka se krepi svaki podvižnik pomišljajući na upokojenje u beskrajnom životu.
2) Neka vas oseni blagodat Gospoda našeg i neka vam daruje čvrstinu da trpite sadašnje teškoće. Podvizavajte se u borbi i bici, na svaki način se naprežući da pređete put bez pokliznuća. Ukoliko se i desi nešto takvo (što ja, naravno, ne želim), brzo ustajte. Primetite kakvo je vidljivo [postojanje]. Nebo je visoko, kao što je napisano, a zemlja je duboka (Prič. 25, 3). I ko će se popeti na njega od onih koji su oboreni u greh? Stoga ga omrzite, steknite nenavist prema njemu i odvratite se od njega, te se uhvatite dobroga i činite ono što je Bogu ugodno.
3) Molim vas da, izbegavajući velike grehe, izbegavamo i takozvane male grehe, tj. praznoslovlje i smejanje. Tiho i krotko se odnosite prema svakome. I kada vodite razgovor među sobom radi progonjenja nehajnosti [tj. uninija], [pazite] da bude dobar. Neka vaša reč bude ili o predstojećem vašem rukodelju, ili o rešenju nedoumice oko nekog mesta Pisma, ili o čitanju po tipiku, ili o žitiju nekog svetog, ili o našem odrešenju od tela, o dolasku anđela i o našem odgovoru pred Gospodom i Bogom za čitav naš život u telu, o [okolnosti] da će sveti otići ka neizrecivoj radosti, a grešnici u neutešnu muku. Pitajte jedni druge kako da izbegnemo tu strast (praznoslovlja) i da steknemo vrlinu koja joj je suprotna (tj. mudroslovlje). [Raspitujte se] kako se javlja i pušta suza, i zbog čega presahnjuje. [Govorite i o činjenici] da se nelicemernim poslušanjem, smirenjem i ćutanjem usta navodnjavaju izdanci duše i niču usred raja kao drvo života. [Naprotiv], oni se suše pričljivošću, smehom, neumesnim i neblagovremenim pogledom očiju, roptanjem, surovošću, dugim spavanjem, prejedanjem i svakom drugom strašću kojoj se proizvoljno predajemo.
7.
1) Visoko zvanje; blagodarite čuvanjem zaveta; 2) glavno je – steći Boga; 3) vernost zvanju čini građaninom neba; dela te vernosti; 4) darovi Bogu na Bogojavljenje; 5) reči Pisma o veličini obećanih dobara (1 , 8)
1) Eto, Gospod i Bog naš ljudima javlja blagost svoju, sijajući lučama čovekoljublja kako bi sve priveo sebi. Nas monahe On je nekako naročito izveo iz tame u svetlost. Kakvu ćemo blagodarnost uzneti Bogu koji nas je izabrao i prizvao? Živimo sa ciljem napredovanja u pobožnosti, odstranivši strasni i slastoljubivi život. Shvatimo, bratijo, svoje zvanje i imajmo pred očima ono što zahteva monaštvo i zaveti koje smo izrekli pred licem anđela. Živimo sa spremnošću da čim Bog pozove sa punom radošću odemo odavde kao iz tuđine u vlastito stanište.
2) Vidite li ništavnost sadašnjeg života? Vidite li kako je nepostojan i brzoprolazan život ljudski? I jedan je samodobar udeo, jedan dobar život i nenasitiva blagodat – steći Bora kroz čuvanje Njegovih zapovesti. No, rečeno zahteva trud i napregnuto samoprinuđavanje.
3) Vi ste građani Jerusalima, žitelji raja i sudeonici hora anđela svetih ukoliko stojite u svom zvanju, ukoliko mu prebivate verni, ukoliko ga volite svim srcem, ukoliko se prinuđavate na njegova dela, ukoliko se uzdržavate od svega što muje protivno i ukoliko na svaki način pritešnjavate sebe. Radujte se u strahu Gospodnjem i čistite se od svakog nečistog raspoloženja. Ubelite se i zablistajte kao sinovi svetlosti i starijim ukazujte poštovanje, poslušanje i pokoravanje. Međusobna ljubav neka se bogato množi među vama, a svojeglavost i samorukovođenje neka bude omraženo među vama.
4) Došao je dan Bogojavljenja. [Došao je] Gospod s nebesa: susretnimo ga čisti. Pripremimo sveta raspoloženja i Onome kome nosi čitava tvar prinosi darove i mi kao dar prinesimo obnovljeni život, bogovidna zrenja i bogoljubivi plamen srca. Heka poneki još prinesu ljubav prema bezmetežju, poneki neuspavljivu bodrost, poneki mnoge molitve, uzdržanje, pokoravanje i izbegavanje roptanja, a svi – sve kako ni u čemu kod vas ne bi bilo nedostatka.
5) Bog preko svetih svojih saopštava kakva nas slava očekuje u budućnosti. Sveti Pavle uzvikuje: Stradanja. . . nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Sveti David peva: Jer je bolji dan jedan u dvorima tvojim, od hiljada (drugih) (Ps. 83, 11), i: Nasitiću se kada ugledam slavu tvoju (Ps. 16, 15). I neko od drugih proroka uzvikuje [da ćemo otići na mesto] odakle je odbegla bolest, žalost i uzdisanje (Is. 35, 10). Onaj ko želi može u Pismu naći još [mnogo] sličnih mesta koja nam ukazuju na nezamislivo naslađivanje, veselje koje nema granica i neopisivost dobara koja je Bog obećao onima koji mu ugađaju. Stojmo u rečenome, utvrđujmo se, izgrađujmo se i usavršavajmo se u Hristu Bogu našem.
8.
1) Nemojte posustajati: trud je mali, a nagrada bezmerna; 2) nemoj popuštati telu, zamišljajući da već ideš putem smrti; 3) uložimo svaku žrtvu za zapovest, ničega se ne bojeći (1, 9)
1) Nemojte se zaustavljati i predavati lenjosti pri služenju Bogu. Gledajući na teškoće sadašnjeg vremena nemojte se lišiti sladosti koja [pripada] budućem veku. I reči i dela blagodušno podnosite. Svoj život uredite [na načelu] međusobnog prihvatanja u ljubavi Božijoj i uzajamnog pomaganja u teškim poslovima. Ni čitavo stoleće koje biste proživeli u podvigu ne može da se uporedi ni sa jednim satom besmrtne punote vekovečne besmrtnosti. Pri tome je blaženo (i da kažem po ljudski vrlo probitačno) unekoliko se kao u snoviđenju zlopatiti, a kao nagradu dobiti beskrajno blaženi život.
2) Nemojmo popuštati telu, koje su sveti smatrali neprijateljem i smiravali ga na svaki način uzdržanjem. Ugađanje njemu je protivno duhovnom životu. Još malo pa ćemo otići iz ovog života. Primere odlaska vidimo kod naše bratije, koji jedan za drugim silaze u grob. I zar ćemo mi ostati ovde? Naravno, ne. Međutim, bratijo, kako je strašno delo smrti. Stoga treba da se, nadahnjujući se odozgo, stalno nalazimo u stanju zrenja, pomišljajući da već umiremo i da se već odvija odvajanje duše od tela, da su došli anđeli (da ne kažem da navaljuju i demoni, s obzirom da se [pojavljuju] kod onih koji su porobljeni strastima) i da se čuje: „Vreme je dušo, izlazi“. I kakva će nastati teškoća i bol razdvajanja sveze! Tada će dobro činjenje i neosuđivanje savesti biti velika pomoć, uteha i zastupništvo za one koji odlaze. Tada će poslušnost dobiti smelost, smirenje će privući blagovoljenje, suza će prekloniti na milost, obilje dela će dobiti silu nad demonima, trpljenje pri svim delima će [postati] zastupnik – i neprijatelji će se vratiti nazad prazni, a duša će sa anđelima u velikoj radosti poći ka Spasitelju. Međutim, ukoliko se duša nađe u strasnoj navici i ukoliko je nadvladana grehom, nastaće strah – i demoni će pobediti, svrgavajući je bednu sa sobom u bezdan ada, u tamu i mučni tartar. I eto koristi toj duši (od popuštanja strastima).
3) Očistimo se još ovde. Prolijmo krv u podvizima i neka u nama nema ničega što bi nas odvojilo od zapovesti Božijih: ni trud, ni bolest, ni naslađivanje, ni pokoj, niti ikakvo zadovoljstvo. Čak i kad bi trebalo svaki dan da umiremo [sve] treba da trpimo sa radošću, starajući se da živimo iznad svetskog mudrovanja. Nemojmo se bojati ničega osim suda Božijeg: ni čoveka, ni zvera, ni ognja, ni mača, ni mora, niti ičega što izgleda strašno. Jer, čovek (stvoren po obrazu Božijem) jeste gospodar i vladika zemaljske tvari.
9.
1) Polje duše treba čistiti, zasejavati i zalivati kako bi donosilo duhovne plodove; 2) uzdržanje u hrani i snu i njegovi plodovi; 3) treba podnositi nemaštinu u odeći i obući; 4) treba se rado zlopatiti radi budućeg (1, 10)
1) Kao dobra zemlja koju napaja kiša iz bogoblagodatnih tokova Duha Svetog, donosite plod i umnožavajte vrline kao pune klasove žita. Kao što osvežavate polja, i zemlju duše vaše od mislenog trnja čistite ognjem straha Božijeg i mačem istine. Po zapovesti apostolskoj, sejte u duh kako bi od Duha požnjeli duhovne plodove, a ne u telo, da ne biste od tela požnjeli truležnost (Gal. 6). Učite se trpljenju, istrajnosti, velikodušnosti, smirenoumlju, međusobnoj ljubavi, mrzeći zavist, lukavstvo, prevaru, vređanje i klevetanje.
2) Steknite uzdržanje. Uzdržanje se sastoji u pružanju telu hrane u skladu sa potrebom, ni previše ga obremenjujući, ni previše ga olakšavajući. Slično postupaju pri tovaru čamca: kad je pretovaren može poći ka dnu, a kad je suviše lagan izložen je opasnosti da se prevrne gornjom stranom na donju. Slično je i u odnosu na san: treba ga primati u skladu sa korisnim. Za srazmernom dijetom slede laki sni, a za njima – bodrost na psalmopojanju, pažljivo slušanje čitanja i razumno shvatanje svake reči iz božanstvenih pesama koje se pevaju. Uslađivana rečenim, duša stiče dobro nastrojenje, zagreva se i prosvećuje se, okušajući plodove umerenosti u svemu. Od mnogog jela, pak, dolaze teški sni, a od njih – pomračenje misli, nerazumevanje izreka pesama, skupljanje usta, pomračenje očiju, duše i tela. Jer, sa spoljašnjim se saobražava i unutrašnje. Tada duševni lopov pritrčava i krade šta hoće. Stoga je Gospod i rekao: Bdite (Mt. 26, 41).
3) Bog voli srdačnu reč, pokoran odgovor, dobro i nerastrojeno lice, tihu narav i smirenu besedu. Onaj ko blagodušnije od drugih podnosi zlopaćenja, ko blagodari kada mu nedostaje neophodna odeća ili obuća ili skufija zaista je delatelj Božiji koji za privremena i ništavna dobra menja buduća i velika dobra. Ja se staram da sve svime opskrbim, što vam govorim da se niko ne bi ogorčio, razdražio ili roptao ukoliko [ponekad] ponestane neka stvar. Ima, međutim, i takvih koji, goreći ljubavlju prema Bogu, proizvoljno sami sebe lišavaju [neophodnog]. Naravno, dobro čini i svako ko sa blagodarnošću prima ono što mu se daje, nezavisno od vremena i kakvote.
4) Carstvo Božije je pred nama i nagrada večnog blaženog života očekuje one koji ugađaju [Bogu]. Ko neće potrčati? Ko neće požuriti da uzme takve riznice koje se daju? Ko dobrovoljno neće rešiti i da se zlopati, i da bude nag, i da trpi zimu i mraz, i da se umrtvljuje podvizima radi takvih i tolikih dobara? I vi učestvujete u takvim trudovima i podvizima. Jer, kroz odsecanje svojih prohteva, kroz odricanje od svega i kroz svakovrsno trpljenje vi svakodnevno umirete, imajući život svoj sakriven u Hristu Isusu, Gospodu našem. A kada se javi život naš, Hristos Gospod – vi ćete početi da se sa Njim radujete večno (Kol. 3, 4). Nemojte ovde iskati pokoja. Naprotiv, ovdašnje zlopaćenje smatrajte potvrdom tamošnjeg večnog spokojstva.
10.
1) Gospod ide sa nama – trpite; [navođenje misli] kojima se treba krepiti; 2) naš cilj je raj, u kome ćemo zaboraviti sve nevolje; 3) u Gospodnjim ložnicama je likovanje za zlopaćenje: ko ih stoga rado neće izabrati? 4) radujte se što živite u teskobi i oskudici, što priliči monahu; 5) pomažite se međusobno u svemu: Gospod je blizu (1, 11)
1) Hodite putem Božijim, svakodnevno imajući Gospoda za Saputnika, po Njegovom obećanju. Jer, On sam je preko apostola svojih svima onima koji ištu zavet Njegov i svedočanstva Njegova (Ps. 24, 10) rekao da se neće odvajati od njih do svršetka veka (Mt. 28, 20). Međutim, Njegovi putevi i staze su nepoznati. On nevidljivo prisustvuje očima uma i bezglasno razgovara sa onima koji su čisti srcem. Držite se svog pravog puta, izbegavajući zamke zavidljivog đavola. Poprimite krila ljubavi Božije kako biste leteli na oblacima, iznad svih prizemnih klopki. Namastite noge vaše uljem radosti i zdravoumlja [tj. celomudrenosti], ne užasavajući se stupanja po skorbnom putu Gospodnjem. Ukoliko ste žedni od malodušnosti – pijte vodu trpljenja; ukoliko ste gladni od duševne iznemoglosti – okusite hleb koji hrani i krepi ljudsko srce, tj. reč mudrosti, koja daje dobru silu i hrabrost. Vi ste dobro opasani i bodri. Gledajući, dakle, gore, nemojte polagati na sebe teško podnošljiva bremena, tj. rđave neprijateljske želje. Za onog ko ide putem koji vodi od zemlje na nebo dovoljno je što hodi bez malodušnosti, ne polažući na sebe nikakav teret.
2) Vi ste dobro rasudili i mudro postupili što ste izašli iz sveta, te se sada prepodobno vezujete za dom Božiji i delate i služite Gospodu svakodnevno, odvajajući se od svega privremenog – i od roda, i od otadžbine, i od svakakvih pohota tela. Naše delo je anđelsko delo. Pretrpimo i zlopatimo se još malo. Već dolazi kraj i granica našeg života. Uzeće nas sveti anđeli i počećemo da se radujemo u vekove, postavši naslednici obećanih dobara sa svima svetima. Tada kod nas neće biti nikakvog žaljenja – ni stoga što smo živeli u bedi, ni stoga što smo se izmoždili u podvizima, ni stoga što smo se ispostili ili se lišavali sna, ili trpeli mraz i zimu, ili što smo se na neki drugi način lišavali zadovoljavanja svojih prohteva. Naprotiv, tada ćemo blagosiljati i ublažavati dan i čas u koji je Bog blagovoleo da pobegnemo iz sveta i primimo monašku shimu. Tamo će svako za svako ovdašnje zlopaćenje biti stostruko nagrađen. Umesto [svega] žalosnog, mi ćemo tamo naći sve radosno i večno živo. Stoga neka niko od nas ne odbija da pretrpi ono što dolazi. Jer, za uzvrat ćemo dobiti neizrecivo i večno radovanje. Neka se ne desi da neko od nas čuje: Seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i: Postavljena je među nama provalija velika (Lk. 16, 25-26). Eto strašnog glasa koji odvaja grešnika od pravednika: on je strašan i kad se samo pomišljana njega. Kako će tek biti ukoliko se čuje?
3) Koliko je nebo udaljeno od zemlje, toliko će oni koji se nalaze u gresima biti udaljeni od Gospoda Boga našeg. Ostale Njegove istinske sluge će ući ka Njemu u Carstvo Njegovo nebesko, u gornji Jerusalim, u veliki grad gde su nezamislive riznice, beskrajna slava i večno radovanje. Tamo ćemo videti jedni druge i prepoznati se. Ja verujem da ćemo i tamo zajedno biti u beskrajnoj radosti ukoliko uvek budemo vršili volju Božiju. Ukoliko je tako, zar se nećemo potruditi, zar se nećemo rado zlopatiti? Nećemo li sa radošću ispiti podsmehe i grdnje kao mleko? Nećemo li poželeti da smo na poslednjem mestu i stepenu, ili čak – da smo ponižavani više od svih? Nećemo li izabrati da svakodnevno svojevoljno umiremo kao Hristova nezlobiva jagnjad? Da, bratijo moja. Da, oci moji. Takvim raspoloženjem su sveti ugodili Bogu.
4) Nemojmo ovde tražiti život u zadovoljstvu, tj. život bez neprijatnosti i teškoća. Naprotiv, radujmo se kada smo u bedi i veselimo se kad se nalazimo u teškim okolnostima, kada nas vređaju, pritešnjuju, kada trpimo nedostatak u neophodnim stvarima, u staništu, u hrani i piću, u obući i odeći, ili u drugim neophodnostima. U tome je svedočenje naše i u tome se ublažava monah: on neprestano stoji u borbi i podvigu. Ukoliko niste takvi, očigledno je da ne stojite na monaškom poprištu, premda lažno, pritvorno i licemerno nosite [monaško] ime. Uostalom, ja znam da se vi iskreno potčinjavate monaškom ustavu, da iskusno idete njegovim putem i da živite anđelski, imajući desnicu Božiju, koja vas podržava, imajući utehu Duha Svetog, koja vas krepi i imajući svete anđele i sve bogoblažene mučenike i prepodobne, koji vam pomažu.
5) Ushodite na goru Božiju i u dom Njegov svet, po reči Isaije, najglasnijeg proroka (Is. 2, 3). Neka niko ne zaostaje i neka niko ne sedi. Pomažite se međusobno, stojte u krepkoj međusobnoj ljubavi, podstičite jedni druge, sarevnujte jedni drugima, podražavajte jedni druge. Neka među vama ne bude ni nepriličnog smeha, ni razonode koja rasejava i raznežuje, ni dugih praznih razgovora, a razdor i neposlušanje čak ne treba ni da se spominju među vama. Poželjno je da govorite umereno i časno, da međusobno imate srdačno raspoloženje, da se jedan drugom obraćate tiho i ljubazno. Sve ispitujte, dobra se držite. Od zla u svakom vidu uklanjajte se (1. Sol. 5, 21-22). Neka Gospod mira da silu i krepost dušama vašim, neka vas sam napasa i neka vas na vodama odmora hrani (Ps. 22, 2), vraćajući vas na staze prave, čuvajući vas od zamki svezlobne zmije, veseleći vas, naslađujući vas, tešeći vas i udostojavajući vas svog Carstva nebeskog.
