Отворите се, отпустите се, опустите се…

Мeдитативна музика вам помаже да се опустите, отворите, да плешете.
Отпустите своје стеге, ланце…
То је само почетак, остало је ваше…

Cheyenne – Bufalo blanco

Преузмите аудио mp3 фајл (974 кб.)

Агресија на СРЈ – експеримент ин виво за нове врсте вишедимензионих интервенција

Аутор Проф. др Светозар Радишић

Нови Београд, Пеђе Милосављевића 54/13,
тел. 011-2176079, 062/448964,
е-маил: svetozarradisic@yahoo.com
сајт: http://www.svetozarradisic.com/

Српски народ никад у историји није био окупиранији, нити мање свестан своје неслободе. Није био никад изгубљенији, равнодушнији, безвољнији, безнаднији… У то стање успео је да га доведе „велики брат“ уз помоћ својих у државне администрације уграђених службеника и слуга, стварањем света дегенерика, заменом теза и свега значајног безначајним, „испирањем мозгова“, излуђивањем медијским манипулацијама и осталим неоружаним облицима агресије. Будући да већ више од четврт века изучавам теорију ратова, не желим да се помирим с начином размишљања политиколога, који непрестано користе клишее из претходних векова, научене школске фразе, учења из радионица „великог брата“ и размишљање туђим мозгом. Када то кажем мислим на чудесну истину да умни људи још успевају да изговоре синтагме као што су „амерички интервенционизам“, „представник међународне заједнице“, „председник Америке“, „ставови и захтеви Европске уније“ и сл.

Чињеница је да ниједан од наведених феномена не постоји, или постоји условно, а то указује на неозбиљност оних који легално, кроз школски систем, шире своја схватања и уче друге неистини, у времену када више нико нема право да се игра судбином људског рода. Уче нове генерације шта је шта у школским системима, у којим још нису дефинисане мисли, емоције, нагони, психа и душа, а научно су оспорене основне теорије на којима се заснива договорна стварност. Последица „неоружаних облика агресије“ је схватање чак и научника, да су агресију на СРЈ извеле војне снаге из 19 и више земаља, што није истина. Агресор је био војно-политичка организација названа НАТО алијанса, коју не финансирају земље чланице, него финансијски магнати, а ти финансијери преко својих устаљених механизама постављају политичке олигархије у свим земљама света. Учинили су то и у Србији. Треба коначно да се схвати да је наводни амерички интервенционизам природни начин остваривања глобалистичких циљева финансијских магната на размеђу информатичке и нанотехнолошке ере. Односно да су у том интервенционизму грађани САД и Велике Британије, само беспомоћна оруђа „великог брата“, а не освајачи. Освајачи су краљица Елизабета Друга, фон Турн И. Таксис, Дејвид Рокфелер, чланови породица Ротшилд, Форд, Карнеги, Ањели, Аденауер, Буш… Списак обухвата нешто више од 3000 лица.

При томе, мора се признати да је глобални интервенционизам све више амерички, јер су Сједињене Државе, као инструмент „великог брата“, све усамљеније, с проблемом да нађу коалиционе партнере за нове ратне походе. Савезништво се свело на војно увек амбициозну Велику Британију, мада није јасно ко је коме поданик у тој ратн(ичк)ој симбиози. Основни разлог њиховог осамљивања је вероватно освешћивање преосталог света, који као да коначно схвата да интервенције воде свет у егзистенцијални амбис, јер не решавају ниједан витални светски проблем, а уништавају осим недужних људи, макроклиму и скоро све друге услове за опстанак људског рода. Данас је тешко, упркос медијским манипулацијама, пронаћи и необразованог и неискусног човека који не зна да је капиталистичка похлепа у индустријском периоду, и након њега, у информатичкој ери, утрошила услове за живот будућих генерација. Ретки су људи који помињу 22. век, а још ређи они који мисле да ће будућност бити извеснија и берићетнија од садашњости.

Интервенционизам је суштински повезан са интернационализмом, јер му је основна замисао – ширење, а планета Земља нити може да се про(шири), нити да изнедри нове, непознате, или недоступне ресурсе. Осим тога, код војних интервенција реч је о јачању и одржавању моћи, оних који настоје да што пре оформе „светску владу“. О владању планетом отворено се говори од успостављања тзв. новог светског поретка, а још чешће после чувеног вавилонско-илуминатског инсценирања рушења „њујоршких близнакиња“ и уласка у планирано изазвану светску финансијску кризу, наводно „ради реформе светског финансијског система“.
Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратешку тачку на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције.

У експерименту ин виво, НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе): разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналних система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, затим јавног мњења нападнуте стране и светског јавног мњења, итд. У истој свеобухватној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Од тада у Пентагону много лакше могу да планирају операције „изван ратног стања“ с хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.

Примењујући, при томе, најсавременије технологије „сведимензионог рата“, на неки начин и тоталног рата, „велики брат“ је коришћењем услуга НАТО-а створио услове за то да данас говоримо о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених Држава. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурним кућом“, јер су наслутили ефекте социолошких побуна које следе.

Сиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако ће се и у Србији стварати специјалци, тзв. професионалци, за ратове „великог брата“, који ће убијати недужне грађане других земаља, и проглашавати жртве као неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и похлепе њених политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност.

Многи грађани Србије нису разумели, да су Србе у Србији ракетама кажњавали и „опамећивали“ инернационалисти. Властољубиви „демократски блок“, окупљен у ДОС-у, на тајним скуповима по хотелима изван Србије, у сусретима с америчким генералима и пуковницима у пензији, добијали су новац за уличне протесте и отвореном подршком упућеном НАТО-у, САД и Европској унији, саучествовали у агресији на Савезну Републику Југославију. Југославију коју су предводили неокомунисти, настали метаморфозом СКЈ у СПС, напали су неокомунисти преподобљени у демократе, односно глобалисте, што је други назив за интернационалисте. Левичари су преузели власт од левичара ракетама и бомбама са осиромашеним уранијумом, а страдали су Срби. А да су циљ агресије били Срби најбоље се може закључити по „знаковима поред пута“. Уништена је Војска, која је херојски бранила Србију и Косово и Метохију. Њене генерале не бирају у пронатовкој администрацији Србије. Њих бирају слуге „великог брата“ негде у Бриселу, Вашингтону и Стразбуру. Војска је осим угледа изгубила борбену моћ (били су присиљени од сопствене власти да сами уништавају тенкове и ракете, а у противваздушкој одбрани има неколико авиона одавно технолошки пензионисаних МИГ-29, са којима се хвале, због неспособности искреног расуђивања). У одбрани није основни проблем недостатак средстава да се реформише Војска, него савршено незнање оних који се постављају на дужност министра одбране, јер ти министри, од Тадића до Шутановца, доказали су, организационо и доктринарно, да се не припремају ни за једну врсту савременог и будућих ратова. Србија нема војску која би у догледно време могла да испуни ригорозне услове за улазак у НАТО алијансу, нити је Србија тој алијанси потребна. Исто вађи за Европску унију. Осим лицемерја испољеног у превари да су Титове интернационалисте, преко Милошевићевих, заменили Тадићеви интернационалисти, постоји лицемерје садашње власти да се позива на Резолуцију СБ 1244, не би ли очували Косово и Метохију. Демократе су ту резолуцију 1999. године прогласиле за капитулантски акт, којим се верификује пораз Милошевићевог режима, а сада би да се на Косово и Метохију врате оних „до 1000 војника“ и у сарадњи са окупатором спрече даље ширење „Велике Албаније“. Припадници власти и невладиних организација у Србији муцају када их неко приупита откуд то да им треба документ који је Слободан Милошевић лажно и бесрамно назвао доказом своје победе, а они крахом безумља једног тиранина, којег непрестано имитирају. Закони усвојени у Скупштини у којој седе марионете од 2000. године углавном су антисрпски и усмеравају Србе на нестанак у метастазама званим „бела куга“

Међутим, живот тече даље. Србија се никада није питала, бар не од 1, маја 1776. године, где ће и какве бити границе на Балкану, у Европи и свету. Зато смо, ипак, у праву када кажемо „амерички интервенционизам“. Сједињене Америчке Државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система, и њима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Стога су приморане да јачају спољну, али сада и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири, због неминовног пада стандарда и веома вероватно – расуло.

Јасно је да је агресијом на СРЈ „велики брат“ учинио фаталну, стратешку грешку, која је основа неизвесне будућности планете, но то није српски проблем. Да би Србија имала шансу за опстанак, потребно је да се из колективно-несвесног њених грађана избрише медијски уграђено безбожно учење, „да се треба придружити злочинцима, будући да их је немогуће победити“. То значи да је излаз у неутралности, јачању националног бића, и у мудрој, беспоштедној борби за слободу. Неутралност Србије је логичан излаз, који би одговарао Истоку и Западу у садашњем односу снага и ситуацији која све више подсећа на „нови хладни нуклеарни рат“. Будући да су Срби у историјама написаним по вавилонским шаблонима толико сатанизовани да су антисрпске лажи ушле, кроз предања и школске системе, у гене Италијана, Британаца, Француза, Немаца, Холанђана… народима из Европске уније неће сметати то немешање са Србима. Уосталом, на Србе и нису кидисали народи, него „велики брат“ који је већ испунио своје основне интересе: окупирао је простор Балкана, поставио највећу војну базу на планети на српски простор, наместио београдску администрацију која ради на даљем цепањеу српског националног бића, увео „демократске“ прописе који ће деморалисати Србе и поништити им веру у Бога, обесправио Србе у сред Србије (отео је Србима средства јавног информисања, школски систем, разбио Војску, разбија Цркву, одвојио је српску матицу од дијаспоре, поделио Србију на националну и интернационалну…).

Неутралност треба само да се добро образложи, али то не треба очекивати од власти у којој седе људи који ће ускоро тражити да Срби буду бесполни. Када након усвајања (без)бројних закона који подсећају на замке за „здрав разум“, усвоје закон о забрани изговарања речи „госпођа“ и „госпођица“, биће свима јасно да слуге из Стразбура – масони 33-ег степена, или неко попут пиона Оли Рена – не служе само Мамону, него и „апсолутном злу“. Но, ту није крај. Нове србијанске генерације, сведоци агресије на СРЈ, имају шансу да да се освесте и направе од Србије оазу у коју ће сви људи из „неоробовласничких енклава и резервата“ желети да дођу на чашицу пића, добро јело, живу воду и свеж ваздух, не би ли видели и гостопримљива, српска насмејана лица.

Сеоској сиротињи

Аутор:Валентина Шекарић

“Многи су сељаци, по свој прилици, већ чули о радничким немирима по градовима. Једни су сами били у престоницама и по фабрикама и виђали тамошње буне, како их назива полиција. Други познају раднике који су учествовали у немирима и које су власти протерале у села. Трећима су долазили до руку раднички леци и књиге о радничкој борби. Четврти су просто слушали од искусних људи приче о томе шта се ради по градовима.

Пре су се бунили само студенти, а сада су се у свим великим градовима подигле хиљаде и десетине хиљада радника. Они се боре најчешће против својих послодаваца, фабриканата, капиталиста. Радници организују штрајкове, сви одједном прекидају рад у фабрици и траже повећање надница, траже да их не присиљавају да раде по десет и једанаест часова на дан, него само по осам. Радници такође захтевају и разне друге олакшице за живот радника. Они хоће да радионице буду боље уређене, да машине буду заштићене нарочитим приборима, како не би сакатиле раднике, да њихова деца могу ићи у школу, да се болесним радницима пружа како ваља помоћ у болницама, да радници станују у људским кућама, а не у штенарама.

Полиција се меша у борбу радника. Полиција хвата раднике, баца их у тамнице, прогони без суда у родно место и чак у Сибир. Влада законом забрањује радничке штрајкове и зборове. Али радници воде борбу и против полиције и против владе. Радници кажу: Доста смо ми, милиони радног народа, грбили леђа! Доста смо радили за богаташе, а сами остали просјаци! Доста смо дозвољавали да нас пљачкају! Ми хоћемо да се удружимо у организације, да ујединимо све раднике у једну велику радничку организацију (радничку партију) и да се заједно боримо за бољи живот. Ми хоћемо да извојујемо ново и боље друштвено уређење: у том новом, бољем друштву не сме бити ни богаташа ни сиротиње, сви морају учествовати у раду. Плодовима заједничког рада треба да се користе сви они који раде, а не шачица богаташа. Машине и други изуми морају олакшавати рад свих, а не да служе само за богаћење појединаца на рачун милиона и десетина милиона народа. То ново, боље друштво зове се социјалистичко друштво. Учење о њему назива се социјализам. Радничке организације које се боре за то боље друштвено уређење зову се социјал-демократске партије. Такве партије постоје јавно готово у свим земљама (осим Русије и Турске), и наши су радници заједно са социјалистима из редова образованих људи организовали такву партију: Руску социјал-демократску радничку партију. Влада прогони ту партију, али партија упркос свим забранама постоји тајно, издаје своје новине и књиге, ствара илегалне организације. И радници не само да долазе на тајне састанке, него излазе и на улицу у гомилама, развијају заставе с натписом: „Живео осмочасовни радни дан, живела слобода, живео социјализам!” Влада због тога бесно прогони раднике. Она чак шаље војску да пуца на раднике. Руски војници су убијали руске раднике у Јарослављу и Петрограду, у Риги, у Ростову на Дону, у Златоусту.

Али радници не попуштају. Они настављају борбу. Они кажу: нас неће уплашити никаква гоњења, ни тамнице, ни прогонства, ни робија, ни смрт. Наша ствар је праведна. Ми се боримо за слободу и срећу свих који раде. Ми се боримо за то да се десетине и стотине милиона народа ослободе насиља, угњетавања, беде. Радници постају све свеснији и свеснији. Број социјал-демократа се брзо повећава у свим земљама. Ми ћемо побeditи, упркос свим прогонима.” – Владимир Илич Лењин сеоској сиротињи

Прави основни принципи комунизма никада дакле нису ни били у Југославији. Владао је ТИТОИЗАМ! Разлика је ОГРОМНА, а историја ће се највероватније поновити. Неизбежна је.

Анђео милосрђа

Аутор: Валентина Шекарић
Данас је 24.март. Пуних десет година од почетка ваздушних напада на Савезну Републику Југославију које су спровеле армије 19 чланица NATO-а. Једанаест недеља терора и страха над невиним људима. Око 2.500 цивилних жртава, од којих 89 деце! Рањено је 12.500 људи, а резултат агресије је и протеривање више од 200.000 Срба са Косова. Већина њих се никада више није вратила на своја вековна огњишта. Званичне статистике не обухватају преминуле од леукемије и других малигних обољења изазваних закаснелим дејством бомби са осиромашеним уранијумом. Закаснела смрт још стрепи над свима нама! У бруталном бомбардовању, које је без прекида трајало пуних 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, приватне куће, споменици културе, државна телевизија Србије. Анђео милосрђа немилосрдно је сејао смрт! Напади на Југославију почели су 24. марта 1999, нешто пре 20 часова, на основу наређења тадашњег генералног секретара NATO-а, Javier Solana. Командат NATO снага Wesley K. Clark био је човек који је први “повукао обарач“. Исте ноћи, тадашња влада СФРЈ прогласила је ратно стање у земљи. NATO је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. У неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи. Истој оној која нас данас жели за пријатеље! Ова војна акција коју су бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999.године. Уцена није прошла. Бомбе, очигледно, јесу. О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити контрадикторни подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око стотину милијарди долара! Група економиста Г17 исту штету проценила је на 29,6 милијарди долара!? Данас више нико не говори о томе. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН, оне које се данас нико не сећа. Дан раније, потписан је Војно-технички споразум у Куманову (Кумановски споразум), којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа. Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године. То је највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Немачке, Француске, Италије и САД. Операција која је донела зло под окриљем МИЛОСРЂА! Има нас који још памтимо трагедију породице Ракић из Батајнице и малену трогодишњу Милица која је 19. априла погинула од гелера NATO бомбе, док је у купатилу седела на ноши. Зар је она могла бити претња икоме? Има нас који се још сећамо 7. маја и касетних бомби које су засуле центар Ниша. Погинуло је 15 људи, рањено 70. Убијена је трудница! Има нас који још чујемо тешки звук бомбардера изнад својих глава. Има нас који још увек осећамо тежак мирис смрти у ваздуху и сећамо се унезверена лица комшија. Године пролазе, али сећања остају јасно урезана у дубини душе. Зар треба све то да опростимо?!! Зар треба да заборавимо?

И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада! И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада!

Conspirators’ Hierarchy:the Story of the Committee 300

Аутор: Валентина Шекарић

Постоји једна свемоћна група људи која не познаје државне границе. Она је изнад свих закона и свих држава и има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства и трговине дрогом.  Ова група никоме не полаже рачуне осим својим члановима. Њене границе, размере деловања као и њене могућности нису лако схватљиве за већину обичних људи, али она ипак постоји. Њени чланови су врло познати и утицајни људи. У народу се они називају МАСОНИ. Jehn Coleman их назива КОМИТЕТ 300.

“Conspirators’ Hierarchy:the Story of the Committee 300”

Његова књига “Conspirators’ Hierarchy: the Story of the Committee 300”, штампана 1991. године, прецизно открива ко су то они, какву су нам будућност наменили, којим се методама служе и како покушавају да испирају људима мозгове. Из књиге бившег британског обавештајца Johna Colemana план илумината и комитета 300 изгледа овако: Светска влада, нови светски поредак са једном јединственом црквом и једним монетарним системом, наравно под њиховом влашћу. Потпуно уништење сваког националног идентитета и националног поноса. Уништење религије!

Контрола сваког појединца помоћу чипа!? Потпуни престанак индустријализације и престанак кориштења нуклеарне енергије. Постојећи индустријски погони из USA ће се преселити у земље трећег света где има робовске радне снаге у изобиљу, а који ће радити за џабе. Легализација дроге и порнографије! Обустављање сваког научног развоја у областима фузије, медицине и електротехнике. Ограниченим ратовима, изгладњивањем и ширењем болести смањити број становника планете за минимум две милијарде.
Ослабити моралну основу нације и деморалисати припаднике радничке класе.
Људима широм света онемогућити да одлучују о сопственој судбини стварањем кризе једне за другом. Затим управљати тим кризама док се људи не збуне и не деморалишу. То ће довести до масовне малодушности.

Увођење нових култова личности. Проузроковати потпуни слом светске берзе и тиме створити апсолутно политичко расуло. Преузети апсолутну власт над спољном и унутрашњом политиком САД-а. Дати пуну подршку наднационалним институцијама попут Уједињених нација, ММФ, светске банке и међународног суда. Подрeдити владе свих држава и у њима субверзивно деловати изнутра како би се уништио интегритет и суверенитет држава које те владе представљају. Организовати светски терористички апарат. Преузети контролу над образовањем у Америци у намери његовог потпуног и темељног уништења.

Има још много тачака у књизи,али мислим да је и ово превише за оне који размишљају својом главом. Мене је моја заболела када сам прочитала и последњу страницу ове књиге.

Глобално изазивање болести као бизнис

Аутор: Ратко Крсмановић:

Политички коментар

Застрашујући мутант птичјег грипа за већину казна за одабране профит

Нова свињарија глобалних тутора; Фармако-бизнису нису потребни лекари који лече; Спремност фармацеутског гиганта „Roch“-а да задовољи потребе света за новим леком против нове болести.

Процесом глобализације обухваћени су скоро сви сегменти живота и рада, који се одвија под плаштом успостављања јединственог «отвореног» друштва. Мотив за учвршћивање поретка свеобухватне контроле прожет је логиком стицања профита. Таква тенденција пуне и бездушне контроле које није лишено ни здравље људи а иза које стоји суровост царства профита, прети да притисне целу планету. Свима је знано да се данас профит не остварује превасходно експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности, већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима, кризама, болестима, ратовима, културом… Што је ниво контроле, утицаја и манипулације шири и височији, то је профит већи и мањи број његових корисника. За глобалног тутора једина светиња је профит, где човек, његов живот и здравље постају само могуће средство стицања профита. Управо је здравље људи претворених у потршачку машинерију и манипулативну супстанцу масмедија, постало моћан инструмент страха, преваре и пљачке. Фармако-бизнису нису потребни лекари који лече, већ лекари који следе упутства моћних фармацеутских картела. Као што су из свих финансијских криза Ротшилди изашли богатији, тако су из свих пандемија, епидемија, болести у виду крављег лудила, птичјег грипа, свињског грипа и сл. моћни фармацеутски гиганти попут „Rocha“, „Mercka“ и др. увећали своје богатство. Фармако картелима нису од интереса излечени и здрави људи, већ зависни потрошачи њихових производа. Чик нека неко, па и у Србији, проба да примени другу терапију мимо процедуре која је наметнута! Таман смо скоро заборавили антакс и ТВ-призоре са птичјим грипом, да би се неким чудом „вратио“ његов мутант. Али, ту је „Roch“ спреман да као запета пушка задовољи све потребе света за леком против овог застрашујућег мутанта који изазива свињски грип!? Неким чудом је скраћена процедура тестирања лека и уобичајено време потребно до одобрења његове примене и продаје. Свако истрајавање на презентацији предности неког евентуално другог решења за лечење ове болести, могло би бити кажњено укидањем крeдита, забране размене стручних информација, укидањем стипендија, специјализација… Само уз сагласност моћне светске олигархије нови лек или метод лечења може угледати светлост дана.

Свињски грип ће бити разлог да сатремо и бројне фарме свиња и да се, сходно препорукама глобалног тутора определимо за узгој неких нових, отпорних „раса“ или рецимо генетски модификованих ћурки без холестерола, производњу препарата од соје по њиховим лиценцама и разних измишљотина којима треба хранити тело али не и мозак, јер размишљање је привилегија технобирократизоване структуре у условима када цео свет треба да функционише по принципима пуне контроле из једног центра.

Манипулација здрављем и профитирање са болешћу људи није посве нова делатност. Не тако давно је пуштање крви била уобичајена терапија у лечењу неких болести (ларингитис, ментални поемећаји и гојазност и др.). Онда су пијавице представљене као револуционарно откриће, па је узгој пијавица постао бизнис, да би потом „открили“ да су америчке пијавица боље у терапији од европских, јер праве мањи рез на кожи и исисавају мање крви. Иза свега тога је стајала званична медицина и школовани лекари. Истине ради, изгледа умесним подсетити да је вакцину (данас незаменљиво средство превентиве) патентирао надрилекар, дакле преварант, близак енглеској круни. Ипак, све ове преваре и лакрдије су имале локални карактер у односу на свеобухватност свињарија глобалног тутора.

Музиком до промена…!

Аутор: Лазар Костић

“Playing for Change” – (Peace Through Music), МУЗИКОМ ДО ПРОМЕНА (мир кроз музику), је документарни филм који показује да би можда музика (читај протесне песме) могла бити окосница промена за којима цео свет вапи.

Овај документарни филм је укључио преко 100 музичара широм целога света, али и оних музичара који искључиво свирају и певају по улицама, затим музичари из забачених крајева света, резервата, џунгли и планина. Музика је увек на један специфичан начин обједињавала различите културе али истовремено музика је и једна снажна сила. Уосталом сетимо се само шездестих и опстег протеста који је своју енергију црпио и допуњавао на протесним песмама.

Основна идеја за овакав пројекта је настала прије десетак година када је Mark Johnson, (co-director of Playing for Change), слушајући уличне музичаре у просторима подземне железнице New Jork-a, запазио да се мулти-национални, и то повећи, аудиторијум окупио око два улична музичара који су певали једну песму на страном језику уз гитарску пратњу. Иако већи део публике није разумео шта се то пева сви су застали и били некако опчињени наступом та два улична певача. Овај тренутак је покренуо Марка на размишљање како МУЗИКОМ ДА СЕ МЕЊА СВЕТ.

Када је Марк путовао за New Orleans након катастрофалног Хуркана Катарина запазио је да је на том простору све нестало али се музика и песма и даље тамо чула.. Исте утиске је стекао путујући Африком, Индијом, и неким другим деловима света.

Опште и огромно незадовољства у “глобалном светском селу”, препуног разних профитера, шпекуланата, јапијеваца, у свету протекционизма и неолиберализам у коме је све доведено до почетка свога краја, просто вапи за покретом и протестом са циљем да се ово питање глобализује у једној, јединој реци “ПРОМЕНЕ”.

“PLAYING FOR CHANGE”, више није само документарни филм то је сада клица једног новог покрета за промене, са циљем да се кроз музику, песме, мирна окупљања, славља, искаже незадовољство и покрену потенцијали људских маса за промене. Ширењем овога покрета ове идеје кроз сва села, градове државе и континете света започеће ера нових промена (несто слично као што се збило шездесетих), користећи нове технлошке могућности на данашњем нивоу свести човека

Овај садашњи светски ганстерај се мора зауставит, мењати, ал не ратом који они прижељкују (цитај припремају) јер би то био њихов главни профит, ЊИМА СЕ МОРА РЕЋИ СТОП..!!! на начин како је то већ виђено песмом и мирним протестом ал овога пута глобално, свуда у исто време – вируално.

Мотор покрета “PLAYING FOR CHANGE”, (музиком/песмом/игром до промена), је упаљен и да иронија буде већа долази из срца “звери”. Стотине хиљада (сада већ милона људи) разочараних, напуштених, незадовољних, након Хуркана Катарине који је разорио New Orleans, је било просто згажено од моћне “звери” која је показала сву своју прљавост да не бежи чак нити од тога да ЖРТВУЈЕ ДЕО СЕБЕ!, само ради свог прљавог капитала (а шта ради другима зна се …!), у том центру у том гротлу је зачет нови хуркан, хуркан звани “PLAY FOR CHANGE”, “МУЗИКОМ ДО ПРОМЕНА”, прикључи се време је твоје……!!!

Ево једне моје протестне песме…

Шпекулери – шпекуланти

Преузми аудио клип

Stand by me| Song Around The World

more about „Stand By Me | Song Around The World o…„, posted with vodpod