Светозар Радишић – Вуковарска битка и Дубровник

Погледајте и послушајте шта о Вуковарској битци и Дубровнику говори наш високо школован и искусни официр, господин Светозар Радишић. Искусни официр, пуковник Светозар Радишић говори о грешкама и наивности неких од генерала, који су дакако имали високе генералске чинове, али веома мало искуства, што само по себи и говори како су добијали те чинове. Радишић се осврће и на распад СФРЈ, као и на нашу наивност у вези са тим.
Чућете и Радишићев кратак осврт на део наше историје, о којој Срби недовољно знају, јер су учили нешто друго…

Преузми видео клип (4.1 мб.)
Линк ка прилозима Светозара Радишића на YouTube

Индиго деца

Аутор:Миона Алексић

Индиго деца су самоуверена, не признају каноне и одбацују правила. Деца која одбијају да се уклопе у оквире које су исцртале старе генерације. Њима је немогуће управљати. Одбацују ауторитете. Индиго деца упијају знање као сунђер, нарочито ако им се допада оно о чему уче. Они носе у себи космичку особину која је недоступна осталом свету. Њихово понашање је краљевско, као да су дошли на свет у нарочитој мисији, неразумљивој одраслима. Због тога се понашају на начин неразумљив старијим генерацијама. Индиго деца не реагују на оптужбе, на примедбе, ако по њиховом суду нису основане. Они никад не показују осећања, једног тренутка могу да се веселе, а после неколико минута да седе апатично, а видљиво је да размишљају о нечему што само они знају.

Kако открити Индиго дете

• Она долазе на свет краљевске величине а тако се понашају.
• Они су уверени да имају право да буду ту где су и чуде се другима кад другима није то јасно.
• Свако индиго дете високо цени себе.
• Њима није својствено повиновање ауторитетима.
• Они се не мире с традиционалном влашћу.
• Њима није занимљиво ништа за шта није потребна стваралачка мисао.
• Неке ствари једноставно неће да чине. Компликовано им је да чекају у реду или да стоје у строју.
• Они брже и боље откривају начине на које нешто треба урадити, због чега често одају утисак да су „рушитељи система“, револуционари.
• Ако не нађу себи сличне, одају утисак не друштвених бића. Кад око њих нема људи са сличним интересовањима, често се затварају у себе.
• Индиго деца су рођени филозофи. Они дубоко размишљају о смислу живота, о циљу човека у животу, о богу, о васиони.
• Индиго деца поседује високу осетљивост и неизмерну енергију.
• Њему брзо постаје досадна свака активност, осим када је лично заинтересовано.
• Индиго деца ће се побунити и против највиших ауторитета, ако те личности се према њему не односе с уважавањем.
• Индиго деца су препуни великих идеја, али немају никакве могућности да их претворе у живот.
• Они одбијају да бубају, своја знања стичу читајући књиге, листајући енциклопедије.

Ево и једног прилога о Индиго и кристалној деци…

На Рубу знаности: Индиго и кристална деца 1/5

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Сунцокретово уље, извор здравља

Аутор:Миона Алексић

Право лековито биље чудо је и откриће руског лекара др. F.Karah. Он је на конгресу Удружења онколога и бактериолога колегама изложио необичан, једноставан начин лечења људског тела и то помоћу најобичнијег, кухињског сунцокретовог уља или зејтина.

Резултати овог поступка лечења изазивају чуђење и сумњу према садржају предавања др.Karah, али после преиспитивања његове терапије уљем или зејтином како се каже, може се свако уверити у веродостојност његових аргумената и испробати деловање на сопственом телу. Више је него зачуђујуће колико су се овом нешкодљивом методом лечења постижу такви успеси у лечењу и излечењу болести. И то без хируршких захвата и лекова који често имају лоша дејства.

Темељно начело ове, терапије је веома једноставно. Наиме, испирањем, мућкањем у устима уља, сам организам преузима даљи поступак самоизлечења, па је на овај начин могућно истовремено лечити ћелије, ткива, огране, зато се овим поступком спречава уништење микрофлоре. А без здраве микрофлоре, људски век је упола краћи. Човек би, са здравом микрофлором, могао да доживи 140 до 150 година. Овим методом потпуно се могу излечити:

• Главобоља
• Бронхитис
• Хроничне болести крви
• Упала мозга
• Зубобоља
• Пародонтоза
• Екцеми
• Тромбоза
• Срце
• Артроза
• Парализа
• Болести црева
• Болести бубрега
• Болести желуца
• Болести плућа
• Болести спавања
• Болести живаца
• Болести јетре
• Женске болести
• Чиреви желуца
• Тумори
• Инфаркт

Поступак:

Минимално једна чајна, максимално једна кашика за јело сунцокретовог уља, мућка се у затвореним устима испирајући и провлачећи између зуба, без журбе и труда, 15 до 20 минута.
Наиме, уље се за 2.5 минута веже са пљувачком, за 4.5 минута улази у крв, а за 10 минута тело добија кисеоник и избацује штетне материје из организма.

Уље се не сме ни у ком случају прогутати.
После тога се уста морају испрати више пута водом, исчеткати зубе. Испљунута течност је веома отровна, сликовито речено, зато умиваоник треба добро испрати. Важно је напоменути да се кроз овај поступак испирања уста појачава размена материја у организму тако да се успоставља трајно оздрављење. Најупадљивији учинак је учвршћивање климавих зуба. Осим тога, зуби постају и видљиво бели. Најбоље је започети испирање ујутру пре јела. Да би се процес лечења убрзао, поступак се може поновити 3 пута дневно пре јела и на празан желудац. На тај начин је лечење брже и делотворније. Терапија траје толико дуго док се огранизму не врати претходна снага, свежина и миран сан.

После буђења не смеју бити уморно, ни тело, ни психа. Надувени подочњаци морају нестати, а морају се појавити здрава глад, добар сан и несметана способност памћења. Ако би се појавила температура,то је знак да се тело опоравља и да бол нестаје. На почетку могу да се појаве симптоми претходних болести, нарочито код пацијената који болују од више болести. То је поготово изражено код особа која имају више жаришних упала.
Чудо од лека, изузетно јефтино, на дохват руке, може се користити увек и свуда на једноставан начин.
Преузми текст
Напомена:

Сунцокретово уље искључиво куповати у продавницама здраве хране, јер је оно у супермаркетима полуфабрикат. Значи…у продавницама здраве хране тражити сунцокретово уље на хладно цеђење.

Дошло време за ослобађање Косова и Метохије

Аутор: Светозар Радишић

Напомена: Овај напис објављен је у недељнику „Огледало недеље“ број 96, 3. октобра 2007. године, на стр. 14 и 15.

КОСМЕТ ЈЕ ОКУПИРАН ЗБОГ ИНТЕРЕСА МЕГАКАПИТАЛИСТА И ГЕОСТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА АТЛАНТСКЕ АЛИЈАНСЕ. КОСМЕТСКИ АЛБАНЦИ СУ (ЗЛО)УПОТРЕБЉЕНИ НА ИСТИ НАЧИН НА КОЈИ СУ УПОТРЕБЉЕНИ ОУН, НАТО, ОЕБС, СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА – ИНСТРУМЕНТИ ЗА СТВАРАЊЕ ГЛОБАЛИЗМА. АЛБАНЦИ СУ ПРОКЛЕТИ ЗБОГ НЕЈАЧИ КОЈУ СУ ПРЕВАРАМА ПРОГНАЛИ. НЕЋЕ ОСЕТИТИ СРЕЋУ ВЕРОВАТНО НИКАД – ОКУПИРАНИ, ЗАГАЂЕНИ, ЗАРАЖЕНИ, ОТРГНУТИ ОД БОГА – ОГРЕЗЛИ У САТАНИСТИЧКО ЗЛО. ПОКУШАЛИ СУ, ОСЛОНЦЕМ НА БЕЗУМНИ НАТО, ПРЕВАРАМА И СРПСКОМ КРВЉУ ДА СЕ ДОМОГНУ ИЗВЕСНИЈЕ И БЕРИЋЕТНИЈЕ БУДУЋНОСТИ. МНОГЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ ЗАДОЈИЛИ НЕИСТИНОМ И МРЖЊОМ.

ПИШЕ: проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Марти Ахтисари је 9. марта 2006, у Вашингтону, добио инструкције за решавање Косметског проблема. Одмах након сусрета с америчким званичницима изјавио је: „Могућа је нова резолуција Савета безбедности, али без помињања независности. По тој одлуци Косово би добило приступ Светској банци и ММФ-у“. У Лондону, 9. марта 1998, усвојен је акциони план, којим се СРЈ кажњава због начина решавања ситуације на Косову. Будући да се састав Контакт групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија) није изменио, јасно је какав ће предлог упутити Савету безбедности у вези са статусом Космета.
Сада су ретки Срби који искрено верују у причу да су Сједињене Државе незаитересоване за Космет и да су за компромисно решење. Уосталом, шта рећи на ставове Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија да је Слободан Милошевић изгубио Космет, односно „ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу“.

„Велики брат“ (мегакапиталисти) је користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направио судбоносни потез – састао се са лидерима ОВК, подучио их шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју „Велике Албаније“ изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде“. Све остало што је уследило последица је његове тадашње мисије. Инсцениран је „покољ у Рачку“, извршена агресија на СРЈ, доведена је прозападна власт у Београд, створена је „српска војска“ која нема везе са Србима, систем безбедности је прилагођен глобализму, независност Космета је доведена до печата. Посебан резултат су тзв. демократски аналитичари и медији који треба да потисну у заборав истину, а посебно коју улогу у освајању планете имају Ричард Холбрук, Хавијер Солана, Марти Ахтисари, Дејвид Овен, Оли Рен, амерички амбасадори и остали разносачи политичке сумаглице.

Ко је хтео могао је закључити о њима и њиховој улози из објављених прилога о „планетарној влади“. Јер, очигледно је да нека „влада из сенке“ управља светским трендовима и одлучује о будућности људског рода. Међу првима је о организацији најмоћнијих капиталиста писао Ричард Гаднер за „Foreign Affairs“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.

Коме још није јасно да се после 1989. године све догодило према његовим речима? Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети политичка збивања будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер, Педи Ешдаун, Луиз Арбур, Хавијер Солана и главних креатора светских збивања има најмање пет хијерархијских степеница којима суверено и самоуверено ходају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинxер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти…
Због налога које добијају људи са посебним улогама, није чудно што сви говоре исто. Тако Френк Визнер, амерички изасланик за преговоре о статусу јужне српске покрајине (Космет), није рекао ништа ново, а то значи ништа паметно, када је нагласио да је Милошевић изгубио Косово (Космет).

На Космету ништа ново

Чиновници у систему „Великог брата“ раде по сценарију одређеном у Њујорку. Зато је Џон Сојерс, политички директор британског Форин офиса, могао да наговести и објави будуће решење „косметског проблема“ речима: „Будући статус Косова ће бити независност. У оквиру тог статуса Срби треба да траже своје место“. Ти ставови узбуркали су усталасану српску политичку сцену и ништа више. Према сценарију, у ратниом сукобима измождени српски народ има снаге само за молећив поглед према Кини, Русији и Немачкој, којима независност Космета није у интересу. Просечни аналитичари ће закључити да је после њихових изјава све јасно и да су Срби запечатили своју судбину на Космету, али још је јасније да Запад сам себи намиче „планетарну омчу“ и да је полагано стеже.
Само ко не жели да зна очевидну истину, заборавља да је „косметски проблем“ систематски и постепено, с много празног хода и инетектуалних пропуста, доведен до садашњег стања.

Треба се само подсетити на Анализу Међународне групе за кризе (ИЦГ – International Crisis Group), сачињену 24. фебруара 1998, дакле, пре свих догађаја који су условили бездушну агресију Натоа на Србе у Србији.
Та „приватна, непрофитна организација“, финансирана од најмоћнијих фондација света, била је веома прозирна (модерно речено: транспарентна), када је у објављеној анализи овековечила следеће ставове:
„Југословенски пројекат ‘спољни зид санкција’, задржан је као средство притиска на преостале две републике крње Југославије, како би се обезбедио њихов допринос спровођењу Дејтонског споразума и решавању питања Косова. ‘Спољни зид санкција’ одсекао је Србију и Црну Гору, са 11 милиона становника, од прилива капитала из међународних институција, међу којима и Међународног монетарног фонда и Светске банке…
‘Милошевић је остао једини саговорник у Србији. Само он има ауторитет да разговара о споразуму о Косову. Само он располаже полицијском организацијом која може да спречи могуће реакције екстремних националиста…
‘Милошевић неће решавати Косово ако га међународна заједница на то не присили…
‘Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…
‘Могуће је да ће бити неопходно размештање мировних снага и посматрача Уједињених нација како би се осигурала безбедност српске мањине на Косову, као и српских православних цркава и манастира у региону…

‘Албанцима уопште, као и њиховим лидерима појединачно, мора стално да се јавно понавља да ће Ослободилачка војска Косова бити проглашена терористичком организацијом уколико настави своје нападе… “ Чланови Групе, иако не делују претерано интелигентно а делују веома препредено, били су бољи пророци од свих познатих ТВ пророка. Били би сумњива лица у сваком правном систему, када свет не би знао ко повлачи балканске конце и која је улога те групе људи. Они делују смешно, али су умешани у српску судбину а то нимало није смешно.
У цитираној анализи забележене су, осим наведеног, и занимљиве препоруке: „1) САД, ЕУ и чланице Нато треба да предузму амбициозније мере за решавање проблема Косова; 2) Милошевића треба упозорити да, уколико не сарађује у решавању косовског питања и уколико политичке промене у земљи приморају њега и његову породицу да напусти Југославију, неће пронаћи политички азил; 3) Високи страни званичници треба да смање број посета Београду на апсолутни минимум; 4) Највишим командама Војске Југославије треба обећати финансијску, материјалну и техничку подршку и друге бенефиције, и 5) Треба подсећати српску страну на изолацију Југославије која ће се наставити уколико се ситуација на Косову не реши“.

Аналитичарима је јасно, после свега што се догодило, колико је значајна улога наведене групе и зашто се „група“ брзо размножавала, делујући попут гладне хоботнице, по балканском простору. Ништа мање није занимљиво, због интереса које заступају, да се међу члановима групе истичу бивши шеф већине у америчком сенату Џорџ Мичел, бивши председник владе Француске Мишел Рокар, бивши председних владе Аустралије Малколм Фрејзер, амерички финансијер Џорџ Сорош и власник Си-Ен-Ена Тед Тарнер. Само они који не знају ништа о њима могу помислити да група ради нешто поштено и за нормалан свет корисно.

Када се говори о Космету, треба знати да је Косово и Метохија преименовано у Косово у антисрпској процедури стварања нових нација, на седници Председништва и ИК ЦК СК Србије 22. априла 1968. године. Запад не мора ни да зна, с обзиром на то да је незаинтересован за истину, да је укидањем назива Метохија укинут назив за српски простор у покрајини, односно простор у којем је увек било више Срба него косметских Албанаца.
У марту 1992. године „процурела“ је информација из америчког Конгреса (објављена у нишким „Погледима“), да постоји сценарио за разбијање СРЈ према којем Косово и Војводина неће бити у саставу Србије и Југославије. Одмах затим у страним ТВ програмима и штампи појавиле су се провокативне карте и шеме (на пример, у листу италијанске агенције „Финест“ Космет је обележен као посебна држава). На све стране нацртане су нове границе СРЈ и Србије. Такве мапе нађене су и у приватним сефовима најутицајнијих људи западног политичког миљеа. Суштина информација о будућности Космета заснивана је на америчком ставу да Србију треба свести у границе које су постојале пре 1912. године. Уосталом, на такав став указивао је Шон Џерваси у посети министарству одбране СРЈ у јесен 1993. године. Дакле, после разбијања СФРЈ бројне дипломатске активности најавиле су и разбијање СРЈ, државе која је, чак и по имену, била једини неразбијени остатак претходне Југославије.

Јадна Албанска Судбина

Идеје о разбијању СФРЈ биле су дуго присутне у Ватикану, Немачкој, САД и још понеким земљама Запада. Спомињане су у филмовима о теми „Југославија после Тита“. Судбина СФРЈ је, по свему судећи, решена 1977. у Бечу на састанку Натоа, а подела распарчаних делова забележена је на шеми пронађеној код погинулог америчког официра у Босни 1. септембра 1995, на планини Трескавица – јужно од Сарајева. Често су сценарији за разбијање Југославије спомињани од политичара и дипломата (на пример, од Збигњева Бржежинског, Хенри Кисинџера, Ван ден Брука, Ђани де Микелиса и других).
На основу концепта о поступности остварења плана за разбијање СФРЈ – о чему је расправљао Амерички конгрес 5. фебруара 1992. – Космет припада Сједињеним Државама. Уочи Нове (1993.) године, Џорџ Буш Сениор је упозорио: „Косово може да буде повод за војну интервенцију“. На тај начин наговестио је да ће за „косметски случај“, обликован према интересима најбогатијих људи света, бити пресудна следећа година, када је објављен план Клинтонове администрације. У трећој тачки тог плана, која се односила на Косово, писало је: „Спремни смо и да одлучно реагујемо против Срба у случају сукоба на Косову, који би био изазван српском акцијом“ (сиц!!!). И тада су били непогрешиви пророци.
Без осећаја да су косметски Албанци злоупотребљени за стварање НАТО базе на Балкану, шта се догодило према мишљењу Косовара најсликовитије показује признање Рамуша Харадинаја. У приштинском листу „Зери ј“ он је објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат“.

Пристрасност САД, заснована на огољеном војно-политичком и економском интересу, никога није изненадила. Боб Дол је предводио албански лоби у америчком Конгресу. Мерлин Олбрајт је претила Србима да ће због Космета пити воду из њене шаке. У Рамбијеу су албанске интересе заступали амерички правници. Рамуш Харадинај је после признања да је изазвао рат на Космету позван на инаугурацију председника САД и свечани доручак у Белој кући. Бил Клинтон је промовисао нову историју Космета и муслимана, која нема додира са стварном историјом. У америчким дечијим часописима зловоља према Србима уграђена је, пред напад Натоа на Југославију, и у генерације које тек треба да сазру. Писали су: „На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду“.
Сједињене Државе, ЕУ и Оебс одржавају Космет као пламичак и стално га потпирују. Знају да је ту, на Косову, „жила куцавица“ Србије и српског народа, али и да су на Космету неискоришћене сировине и да је тај простор идеалан за војно-стратешку контролу границе између истока и запада.
Међутим, постоји и овде једно српско „али“. Али, шта је са истином да је цена разбијања СФРЈ и СРЈ све већа. Повећава се од Македоније према Србији и Београдском пашалуку, али се нуди и Баскијцима, Ирцима, Корзиканцима, Чеченима, Курдима, Иранцима, Кореанцима, Палестинцима… Многима се чини да ће цена издвајања Косова бити неизрециво већа. Било би добро да сви то на време схвате.

Може се рећи „свака част Шиптарима, остварили су животни сан“, али шта рећи за начин остварења „сна“. Ко ће платити његову цену? Космет је окупиран, због интереса мегакапиталиста и геостратешких циљева Атлантске алијансе. Косметски Албанци су (зло)употребљени на исти начин на који су употребљени ОУН, НАТО, ОЕБС, Сједињене Државе и Велика Британија – инструменти за стварање глобализма. Албанци су проклети због нејачи коју су преварама прогонили са огњишта. Они неће осетити срећу, вероватно никад. Окупирани, загађени, заражени, отргнути од Бога – огрезли у сатанистичко зло. Покушали су, ослонцем на безумни НАТО, преварама и српском крвљу да се домогну извесније и берићетније будућности. У томе не могу успети, јер су многе њихове генерације израсле и одгојене на неистини и мржњи.

Сигурно је да историја за Србе тек почиње. У космичкој хармонији све се непрестано креће и мења облике – никад ништа завршено нити изгубљено. Ако уопште буде будућности, јер је непрестано поништавају грамзиви „западњаци“. И Срби ће имати свој сан: „повратак себи и својим светињама, уз Божију помоћ“. Најбољи старт би био да се изнађе безболан начин да се верификује туђа окупација и не призна ниједно решење као коначно. Политичари су на испиту. Треба да „купе време“ и учине највише што могу у садашњем неравноправном односу снага. Уколико Космет постане независан време ће почети да откуцава за Србе. Срби завршавају хиљадугодишњу велику школу. Пресудно за српску будућност ће вероватно бити оно што су схватили Владан Радоман, Арис Факинос и Луј Шитли и објавили у „Либерасиону“: „Косово је за Србе Јерусалим – они носе у својим срцима успомену на грумен земље ‘пун Косова’“. Зато треба радити на измени схватања живота и учинити све за опоравак, раст и јачање сада грогираног народа.
Биће дана за посматрање измена у бићима оних који су злом уништавали „зло“ и тероризмом „тероризам“. Историјско време је убрзано, а глобалисти се полако и неповратно заглављују у арапски живи песак иза вавилонских „Божијих врата“. Већ од 2012. године, независно од жеља и моћи „Великог брата“, све ће бити другачије.

Ко то Србе утерује у лаж?

Напомена: Овај текст је објављен под насловом „Ко то Србе утерује у лаж“ у недељнику „Огледало недеље“ број 57, 28. септембра 2005. године, на стр. 24 и 25.

СВАКОДНЕВИЦА ПРЕПУШТЕНА ФОЛИРАНТИМА КОЈИ ЛАЖИМА ЗАРАЂУЈУ ПАРЕ, А БОРЕЋИ СЕ ЗА, У ЊИХОВОМ СВЕТУ НЕДОСТИЖНУ, ХУМАНОСТ И ДЕМОКРАТИЈУ ДОПРИНОСЕ ЈОШ ВЕЋЕМ ХАОСУ.

Autor: Светозар Радишић

Почетком 1994. године Руска Дума је са 280 гласова «за» и два гласа «против» затражила од Бориса Јељцина и Виктора Черномирдина да се заложе за укидање санкција против Југославије. После тог «апела» ништа се није догодило. Ко год је размишљао о демократији и парламентаризму није му било јасно откуд је један парламент, створен по западном моделу тенковским салвама, толико слаб и откуд су поједици у парламентарном систему толико моћни. С друге стране, после свега што се Србима догодило са руским администрацијама све је то личило на још једну фарсу и фолирање, тако да је ретко ко очекивао да ће став Руске Думе бити уважен. Позоришну политичку представу у то време зачињавао је господин Владимир Жириновски, који је имао улогу екстранациналисте и на све стране театрално изјављивао: «Ја сам за Србе, за Србе је и моја партија, за Србе су и наше фракције».
Бројни су докази да се свет уредује по некаквим скривеним плановима. После Нато уништавања српске инфраструктуре у Републици Српској очевидно је било да се приближава крај рата. Испред Српске академије наука појавио се масонски знак – зарубљена купа – о којем није било званичних ставова чланова САНУ, Фрањо Туђман је први споменуо пет нових држава произашлих из СФРЈ, као да се помирио да неће попити кафу у Земуну, а Сузан Мануел је објавила да је 48,4 одсто територија у српским рукама. То је значило, да је неко некако успео да «уклопи» решења у «49 одсто територија», које су ствараоци нових граница наменили Србима (Срби су «добили» 49 одсто од 68 или 69 одсто, колико им је катастарски припадало пре рата).

Да неће бити озбиљног приступа у анализи узрока рата на просторима претходне Југославије било је извесно када нико није реаговао на податак објављен у јануару 1996. године, да су први муслимански добровољци (екстремисти) кренули ка Босни из села Халилбејли надомак Измира. Сада, када се терористи поигравају са произвођачима ратова, у Хашком трибуналу и не покушавају да установе колико је «Алахових ратника» учествовало у борбама на страни босанских муслимана, иако је познато да су пристигли из Турске, Египта, Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана…

О томе да истину најбоље знају они који је стварају, и зато их ништа не изненађује, било је јасно и када Запад није реаговао на информацију «Асошијетед преса» да је у Крајини нађено 230 Срба, углавном старих особа, с пререзаним гркљаном и метком у леђима и у глави. Нису реаговале ни сорошевске београдске невладине организације на вест да Хрвати не дозвољавају Уједињеним нацијама да откопају масовну гробницу, у којој је, како се сумњало, било више од 750 убијених Срба. Такво понашање може се објаснити само саучесништвом у стварању нових крвљу обливених балканских граница.

Само Америчка сила гарантује мир

Нико не може да погреши када америчке власти оптужи за опасне преседане, планетарне скандале и ширење зла. Ко може да заборави да је Ричард Холбрук бранио Питера Галбрајта пред истражном комисијом америчког конгреса у вези са кршењем ембарга на увоз оружја за време рата у Босни и Херцеговини? Угледни члан Трилатералне комисије је, при том, рекао: «Галбрајту нисмо дали налог да блокира дотур иранског наоружања муслиманима у БиХ преко Хрватске, јер су ови били лоше наоружани». То није нигде означено као признање за саучесништво у рату. У каквом су то лицемерном односу непријатељски расположене земље – САД и Иран?

Ко може да верује Сједињеним Државама, односно њиховој администрацији? «Лос Анђелес тајмс» је објавио да су САД разматрале превентивне војне ударе на Кину, како би спречиле да Кина постане нуклеарна сила. Детаљи су објављени у збирци докумената америчке владе о политици САД према Кини. «Њујорк тајмс» је објавиоо да су САД потврдиле своје шпијунирање под окриљем инспектора широм света. Председник Комитета за обавештајне службе Представничког дома САД, републикански конгресмен Портер Гос, позвао је 1999. године бившег директора ЦИА Џорџа Тенета да одговори на још увек актуелно питање: «Да ли је власт Садама Хусеина већа, или мања, или је остала иста, после авионских напада на Ирак?»

Не може нико тврдити да политички представници најмилитантније земље на планети не знају шта раде и где се налазе. Напротив. Колин Пауел је у марту 2001. године изјавио: «Заустављање албанског насиља је императив политике Сједињених Држава». Доналд Рамсфелд, свакако, није очекивао «11. септембар», када је гордо и надобудно излетео на «политичку сцену» оштром душебрижничком изјавом: «Русија је у незгодном положају, будући да обавља трансфер технологија у Кину, Ирак и друге земље које имају капацитете за развој програма за производњу нуклеарног оружја. Осим тога, Русија је противи америчком плану антиракетне одбране».

Од наведеног «незгодног положаја» Русију су, очевидно, заштитили, «11. септембар», терористичке акције широм света, понеки цунами, урагани… Милитантност САД се не огледа само у непрестаним претњама «да ће уредити свет према своме лику» и у чињеници да је у тој земљи све подређено ратовима и војсци, него, пре свега, у војном буџету већем од свих војних буџета заједно. Крајем јула 2004. Конгрес САД је изгласао највећи војни буџет у историји – 417,5 милијарди долара. Аналитичари знају шта значи податак да ће се додатна средства употребити за 39 хеликоптера «блек хоук», подморницу «вирџинија» и повећање плата војних лица за 3,5 одсто.

Да су сва упозорења из САД изузетно важна није спорно, а то произилази и из извештаја «Амнести интернешенела» у којем је априла 2002. године забележено: «САД представљају енклаву за заштиту људи који су починили злочине у другим државама… Тамо је заштићено више хиљада људи који су осумњичени за мучења… Они су заштићени упркос закону САД, усвојеном 1994. године, према којем се осуђује тортура».
О земљи која отворено пише о својим хегемонистичким амбицијама, за које пре петнаестак година није хтела ни да чује, може се доста закључити и на основу информације «Асошијетед преса» да САД концентришу, у 18 нових лабораторија, бактериолошко оружје (узрочнике куге, еболе…). Зар то није бестидно, када цео свет зна да су САД и Велика Британија напале су и окупирале Ирак, пре свега, због сумње да Ирак располаже биоактивним супстанцама. Уз то је «АБЦ – њувз», ТВ кућа из САД, упознала свет с информацијом да Пентагон продаје преко Интернета «стари научни материјал који се може користити за прављење биолошког оружја».

Шта рећи о вести објављеној у листу «Тајмс» да су у затвору Ал Граиб у Ираку војници САД без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Зар САД немају довољно медицинског особља, те је затвор у Багдаду већи део 2003. године био без лекара?
Можда све наведено личи на малициозно навођење случајних и нежељених пропуста званичника и грађана САД, али како објаснити изјаву њиховог пулена Хавијера Солане пред агресију на СР Југославију. Вођа Натоа је рекао да само сила гарантује мир и да ће мировни споразум за Космет пропасти уколико на Космету не буду распоређене копнене снаге Натоа. Био је то још један доказ да су у праву аналитичари који су тврдили да је циљ стварање Нато базе на Балкану.

Међу онима који су на време схватили правила неравноправне игре био је македонски премијер Љупчо Георгијевски, јер је отворено објавио: «САД и Намачка могу да зауставе терористе… Македонија је приморана да пристане на договор из Охрида, јер држава којој се прети ембаргом не може да се поиграва с Атлантском алијансом». Многи су и у Србији схватили за шта је намењена сила, те нису реаговали када је Ричард Холбрук (не зна се у чије име) рекао: «Милошевић је изгубио Косово, ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу». Учинио је то као да је Творац и владар свемира, а обратио се Србима као да иза његове изјаве стоји апсолутна моћ. Након његовог наступа настало је бескрајно цитирање и лицитирање. Најчешће је помињана моћ Сједињених Држава, чији је председник после две године од инвазије на Ирак изјавио да је од Ирака направио савезника. При том, заборавио је сталне атентате и десетине и стотине дневних убистава и самоубистава. Ирак је данас пример планетарног хаоса и лудила.
Да ником није стало да се спречи ширење «лудила» показује логика Кондолизе Рајс, државног секретара Сједињених Држава. Ова «свемоћна жена» је на самиту Натоа у Литванији хладно, и с предумишљајем, изјавила: «Време је за промене у Белорусији». Рекла је то иако Белорусија не личи на Ирак, а Сергеј Лавров повремено упозорава да ће се Русија успротивити променама режима у Белорусији на недемократски начин. Многи ће рећи: Русија опет «плаши мечку решетом».

Саучешће у злочинима у свету лажи

Више нико не очекује да ће се правници осврнути на тврдње објављене у лондонском «Гардијану» да Нато и Кфор стварају армију од такозване Ослободилачке војске Косова. И не треба да се осврћу, када је могуће да се у циљу општег метежа користе невероватне замене теза. Председник Џорџ Буш Сједињене Државе назива «Америка», новинари не знају да је Кфор исто што и Нато (јединице Натоа), нико се не пита: како је могуће да постоји представник «међународне заједнице», када то није организација… Ко бира и упућује те «представнике»? Кога оптужује и зашто никога не оптужује изјава лорда Расела-Џонстона, председника Скупштине Савета Европе коју је дао почетком 2001. године. Наиме, лорд је рекао: «Драматично повећан ризик од ‘колатералних штета’ узрокован је наредбом да пилоти Натоа лете на много већим висинама, а била је погрешна процена о брзој предаји југословенских снага, што је довело до ‘избезумљеног избора циљева у каснијим фазама интервенције’». Да ли треба за то што се догодило окривити систем противваздушне одбране СРЈ, који је приморао на заблуду команде Пентагона и Натоа?

Све што чине званичници супер силе у области је хуманости и непревазиђене демократије. Весли Кларк је после свега, хладне главе, у корист младе демократије изјавио: «Акције Натоа представљале су суштински прве кораке који су омогућили младим демократских снагама да остваре Милошевићев пад на изборима». Сада треба очекивати такве хумане захвате диљем света.
Нису проблем само лажи, много већи проблем су истине. «Јутарњи лист» је објавио да је Хрватска извјештајна служба фалсификовала документ на основу којег је из Хага пуштен хрватски генерал Тихомир Блашкић. Нико није реаговао – ни Хашки трибунал. Аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије «60 минута», признао је да је лагао о Сребреници и да је приказивао снимке дешавања која су се догодила далеко од ње. Образложио је то потребом да повећа разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници. Нико се није сетио Ричардовог признања. Командант ОВК, Шукри Буја, заштићени сведок К7, сведочио је под пуним именом у Хагу. При том, отворено је говорио о положајима и наоружању «Ослободилачке војске Косова». Одговарајући на питање тужиоца, рекао је да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра 15. јануара 1999, што су претходни сведоци порицали. После његовог сведочења све је настављено као да се ништа није догодило.

Много говори и изјава Курта Велдона, члана Представничког дома америчког конгреса да је председник САД Бил Клинтон говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, «оправдавајући Нато инвазију на СРЈ у пролећа 1999». Потврдио је то и лондонски «Гардијан» коментаром: «Илегалне агресије на СРЈ и Ирак, изведене без подршке УН, оправдане су фабрикацијама неистина и омогућиле су да се зада тежак удар међународном праву». Врхунац лицемерја није поменуто нереаговање, већ реаговање, објављено у листу «Мејл он сандеј»: «Сједињене Државе би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку». Зар велике силе пре него што неког бију не проверавају кога бију и за што га бију?

Некакве и нечије сузе би требало пролити када се размисли о изјави генерала Леонида Ивашова. Он је у анализи краја агресије на Србију рекао: «Преварио нас је Јељцинов представник Виктор Черномирдин. Постојао је договор од седам тачака. Према договору је само 50 одсто југословенских снага требало да се повуче са Космета. Нато није требало да игра пресудну улогу у Покрајини. Југословенски граничари су морали остати у Покрајини ради стварања зоне за филтрирање избеглица-повратника – да би екстремисти остали блокирани на Космету и да се не би увлачили споља». Српски политичари ниједном нису питали да ли је то што тврди руски генерал Ивашов истина. Можда и није истина. Јер, на изјаву министра иностраних послова Русије, да су мере Педија Ешдауна према Републици Српској нецелисходне, Педи Ешдаун је већ следећег дана одговорио да су мере против Републике Српске предузете уз сагласност Русије. После тога је настао тајац. Неко лаже.

Какав је овај свет казују још два примера. Бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, у интервјуу за загребачки «Глобус», био је неочекивано отворен када је посведочио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужени за ратне злочине у Хашком трибуналу, гранатирао сарајевску пијацу «Маркале». Други пример је у вези са понашањем Бернара Кушнера. Он је, иако је Алија Изетбеговић Ричарду Холбруку и њему лично признао да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти, не би ли изазвао бомбардовање Срба, закључио да је овај муслимански вођа дао свету «лекцију из толеранције».
О судбини света говори и гунђање Џеми Шеја, бившег портпарола Натоа: «Једна од грешака Натоа је та што је председнику СРЈ било дозвољено да контролише медије током напада Алијансе». На сличан начин «договорену реалност» приказује Исауја Вилксон, један од планера рата у Ираку. Изволео је да непристрасно оцени своје дело: «Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат». Ако ни то није лицемерје, можда је лицемерје Указ генералног секретара ОУН Кофија Анана, упућен мировним снагама на североистоку Конга. Убудуће ће бити, на основу Указа, строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!». Ни ту изјаву нису приметиле невладине организације, које у свакој критици понашања администрација САД виде искључиво антиамериканизам.

Можда је излаз из лажи могућ и можда о другачијем крају «света чуда» пише «Чајна дејли»: «Могу САД да избегавају Савет безбедности и да газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају ‘краљицу људских права’, али за све то ће, пре или касније, морати да плате високу цену».