Parazitizam Amerike

Autor: Pavle

Prevedeno iz knjige:„Globalna imperija zla

Sjedinjene Američke država su danas najsjajniji primer ekonomskog parazitizma u svetskoj istoriji. Čineći samo 5 procenata stanovništva Zemlje, one koriste 40 procenata svih svetskih potrošačkih resursa. Otimajući od čovečanstva veliko deo resursa, ta zemlja pošto mu ništa ne daje u zamenu, i više od toga, ostavlja mrtvu prirodu, zatrovane reke i vazduh. Trećina svih svetskih zagađenja čovekove sredine ostvaruje se krivicom SAD. Svaki amerikanac danas troši za 8 stanovnika stanovnika planete Zemlje. Realni prihodi amerikanaca 80-ih i u prvoj polovini 90-ih godina rasli su dva puta brže od produktivnosti rada.

Uzgred rečeno, takozvana „zlatna milijarda“, troši 80% svetskih resursa. Ostalih 5 milijardi tj. Mi, Afrika itd – 20% . „Po podacima oficijelne statistike, oko 40% stanovnika uzrasta 16 i više godina ne radi. Ne ide na posao 30% amerikanaca i 50% amerikanki. Više od 10 % stanovništva u radno sposobnom uzrastu radi nepotpuni radni dan. Na taj način, u celini polovina stanovništva SAD ili ne radi uopšte ili radi vrlo malo.

U Americi postoji višemilionski sloj ljudi (oko 5% radno sposobnog stanovništva), koje možemo nazvati ratoborni paraziti. Ti ljudi nikada ne rade, preziru svaki rad i žive od raznih novčanih pomoći i bonova za hranu dobijenih od države“. „90% svih teških, prljavih i neprivlačnih vrsta poslova obavljaju crnci, indijci, a takođe i razni emigranti, pre svega Portorikanci i Meksikanci. Prosečno trajanje radnog veka (radnog staža) zaposlenih Amerikanaca iznosi ne više od 33 godine“. Iako na udeo tamnokožih amerikanaca otpada samo 13% stanovništva, oni čine 49% svih zatvorenika u zatvorima, kako je primećeno kontraargumentom državnog saveta Kine, u rubrici „Ozbiljni problemi diskriminacije“. Siromašnih među belcima je 15,3% , a među tamnokožima 42,5%. Pozivajući se na „Njujork Tajms“ kineski analitičari pišu: „crnokoži amerikanci – kako siromašno tako i bogati – boje se za život zbog „pogrešnih sumnji“ od strane policajaca. „Samo u jednom Njujorku postoji dvomilionska armija crnaca koji nakada u životu ne rade. Oni ne rade već treća generacija. Oni su potrpuno neobrazovani i ne predstavljaju nikakav interes na tržištu rade snage. Nekako su se do sada uspeli održati unutar geta pomoću socijalne pomoći. Ali, kako samo mogućnost da se plati socijalna pomoć nestane… Sada u getu traje unutrašnji rat. A ako i doživi, za to vreme ovladaju čitavim arsenalom veština preživljavanja . I ako bi se njihov unutrašnji rat izlio napolje, skoro se nikome ne bi pokazao.

1750 g , ako se pridržavamo savremene terminologije, na zemlje trećeg svijeta (u to vreme su to bile uglavnom Kina i Indija) dolazi 73% industrijske proizvodnje, a na zemlje Zapadne Evrope (oko 20 zemalja bez Rusije i Istočne Evrope), nešto više od 20%. Do 1930g međusobni odnos se izmenio, iako ne toliko značajnije: 60% i 30% . A do 1913g od se preokrenuo u korist zapadnih zemalja u međusobnom odnosu 80% prema 8% . Približno se takav poredak održao do početka 50ih godina našeg veka. I samo kroz 40 god , 1993g , Treći svet je procentualno narastao do nivoa 23-24% , kao rezultat na „zlatnu milijardu“ počelo je otpadati oko 62-63% . Još sjajnije demonstrira tu tendenciju poređenje među Kinom i Velikom Britanijom, po podacima Andre Bolto, Kina je imala najkrupniju ekonomiju u cijelom periodu „pisane istorije“ . Baš u njoj su bili najviši prihodi o glavi stanovnika do 1500g. i ostali najviši do 1850g , dok Kinu nije osvojila Britanija. Do 1830g na Kinu otpada 30% svetske proizvodnje, koja je opala za 3-4 % u prvoj polovini XX veka.

O čemu govore te cifre?

Eksperti Londonskog časopisa „Ekonomist“ su tim ciframa hteli podvući, da je zaostajanje Trećeg sveta u razvoju tehnologije, predodredilo pad njhove ekonomije. U nekom stepenu, u takvim tvrdnjama postoji zrno istine. Ali, samo u nekom stepenu. Oni nisu primetili, da nalazeći se pored Kine Japan, zatvorivši se od zapadnog svijeta skoro 200g . i takođe nemavši „zapadne tehnologije“ , ne samo da ne zaostaje u svom razvoju od Zapada , nego ga je po mnogim parametrima prestigao.

Razlika između Kine, Indije i Japana se sastoji u tome sto je poslednja izbegla kolonizaciju zapadnih zemalja, a prve su postale zrtve kolonizma baš te same Velike britanije. Efekat je bio dvojak: Kina i Indija, a takođe i druge kolonijalne zemlje, naglo su usporili svoj razvoj, dok su kolonizatori skokovito ubrzali svoj razvoj. XX vek je potvrdio baš tu istu tendenciju. Žrtve kolonijalizma stagniraju, a imperijalističke države doživljavju procvat. Odavde proizilazi jedan od važnijih zaključaka. Procvat zapadnih zemalja u značanojm meri se javio kao rezultat pljačke Azije, Afrike i Latinske Amrike, tj. Zemalja Trećeg sveta.

Pljačka, pod kakvom god se maskom ona ostvarivala i vodila, je suština kapitalizma, alfa i omega njegove unutrašnje i spoljne politike.

Organizacije koje podržavaju uticaj Sjedinjenih Država i njihov superimperijlaizam, osim STO, je takođe i međunarodni monetarni fond MMF i svetska banka. Za to postoje dva uzroka. Kao prvi STO. MMF i Svetska banka – to su najmanje demokratske i najviše zatvorene međunarodne organizacije. Proces donošenja odluka u tim organizacijama pokriven je mrakom, što im omogućava da drže ceo svet u neznanju.

Kao drugi, u STO i MMF postoje efektivni mehanizmi pritiska pomoću obaveza, naročito u odnosu prema zemljama u razvoju: putem prijetnje izvoza robe, a u MMF putem uvođenja nemiliosrdnih uslova kredita. SAD se koristi tim mehanizmima kontrole zemalja u razvoju i pomaže sopstvenim međunarodnim kompanijama, uništavajući sve prepreke na njihovom putu. Saglasno konvenciji predloženoj od SAD, najprestižnije dužnostu u STO, MMF i Svetskoj banci, zauzimaju amerikanci i evropejci.

Kada je na položaj rukoovodioca STO pretendovao kandidat iz zemaljau razvoju, Supačaj Panitčpakdi iz Tajlanda, nastupio je pravi pakao. Predsednik SAD Bil Klinton zapretio je zatvaranjem STO, ako ne prime izabranog američkog kandidata. Klinton je pojasnio, da „pri oceni kandidata osnovnu ulogu igra to, koliko oni odgovaraju našim potrebama“. Po mišljenju Klintona imao je u vidu: „Koliko kandidati odgovaraju potrebama STO“. Ne čudi što je „postavljanje OUN komanda islednika nazvala Svetsku trgovinsku organizaciju „košmarom“ za zemlje u razvoju“, piše Finencial Times . Njena akcija, „odražava plan, koji pokreće korporativne interese, već monopolizovavši oblast međunarodne trgovine“ . Prema časopisu Ekonomist, poslovna biblija vladajućih krugova, „fondovi i banke su postali javni instrument zapadne, a u principu i američke međunarodne politike“ . To znači da svetska politika funkcioniše pre svega u interesima SAD i na njima čelu „velikoj sedmorci“ zemalja (uključivši u njihi i Rusiju ona će postati „velika osmorka“, ali to nema nikakvog realnog ekonomskog značaja).
Funkcionisanje globalne ekonomije za zemlje u razvoju označava, da produžavaju postojanje strukturni poredci , koje su ostavili daleko iza sebe. Zasada, takvi poredci postoje, njihovim razvojem će se ostaviti problemi. Međutim razvoj sam po sebi stvara surove uslove , radi protiv interesa siromašnih.

„Razvoj“ se obično svodi na izvoz u zemlje u razvoju tehnologija, često zastrelu, iz SAD i drugih razvijenih zemalja. Te tehnologije uništavaju lokalne mogućnost proizvodnje, što se završava jos većim osiromašenjem. To je poznat paradoks, tim ne manje, ne uzima nikakvog uticaja na politiku SAD. Ako se ceo svet percipira kroz jednostranu prizmu sopstvene vizije, u skladu sa primanjem svojih prostih „vrednosti“, to nije tako lako opaziti specifičnost svake strane i shvatiti, na koji način se ekonomski uspesi umotavaju u poraze. Međutim neuspeh siromašnih je direktna posledica akcija samih bogatih. SAD nagomilavaju svetsko bogatstvo pomoću manipulacije osam tipova koje ćemo ovde razmotriti.

1. Uspon ekonomije SAD uslovljen je akumulacijama sveg ostalog sveta. Posle odricanja od zlatnog standarda, SAD počinju dobijati prihode zahvaljujući svom položaju svetskog valutnog lidera. Amerika izdaje dolare , koji imaju prolaz u svim zemljama sveta. Amerika ima mogućnost da utvrđuje procentne uloge u svojim interesima. To je imalo veoma negativnih posledica za vreme monetarne vladavine Regana i Tačer, kada su SAD prekomerno podigle procentne uloge, što je dovelo do strmoglavog finansijskog kraha u Meksiku i započelo dužničku krizu, udarivši po najsiromašnijim zemljama, koje se otada stvarno nisu oporavile od dugova. Mnoge države su se našle pred složenim dilemom: odrediti za svoju valutu ravnomeran kurs (surovo rešenje, vodeći računa o snazi dolara, jena i evra ) ili vezujući ih za dolar(takozvana dolarizacija koja je imala užasne posledice u Argentini). Kada su zemlje poput Argentine našašvi se u dugovima, nastaje odliv kapitala (u Argentini – sumu 130 milijardi dolara, što se približava obimu ukupnog duga), u to vreme , u to vreme formirana elita prebacuje kapital u banke SAD.Dužnička jama to je prosto ekonomsko rešenje, koja je uništila mnoge sitne farmere u SAD. Pozvali su ih da uzmu pozajmice za nabavku nove opreme, semena itd. , ali ma koliko pozajmica oni uzeli teško im je da izdrče konkurenciju sa krupnim poslovnim ljudima, čije mogućnosti i resursi omogućavaju da kontrolišu proizvodnju i tržište. Zbog dugova breme raste, i male zemlje (slično američkom maloma farmeru) isplaćuju procentualno daleko više, nego što su oni sposobni da zarade (ili ne isplaćuju pa tada raste zaduženost).
2. SAD ne dopušta demokratsku kontrolu uticajem na dve trećine svetskog stanovnništva. Većina zemalja sveta nema pravo glasa u MMF i nema vlast, dovoljnom za inicijativu pozitivnih izmena u STO. Naročito hegemonija SAD u svetskoj ekonomiji, osobito i proizvodnim i finansijskim sektorima, to se ilustruje načinom izdavanja pozajmica u MMF.
   Navešćemo primer, posle jugoistočne azijske ekonomske krize MMF je postavio uslove, da Tajland i Južna Koreja treba da se oslobode međunarodne intervencije u njihovoj ekonomiji – po nastojanju SAD. To je bio strateški jedan od najvažnijih uslova MMF „dodatni bonus“ osim običniih makroekonomskih uslova (takvh kao povećan procenat uloga, smanjenje javne potrošnje, ekonomski rast i deficit tekućeg računa). U okviru saradnje sa MMF Tajland je trebao da dozvoli inostranim bankama da ovaladaju značajnim udelom u lokalnom bankarsom sektoru. Pomoću takvih „uslova zajma“ američke korporacije dobijaju u potpunosti ili delimičnu svojinu banaka, finansijske institucije i osnovne tehnološke sektore zemalja u razvoju.

   Pod „liberalizacijom trgovine“ SAD jednoznačno podrazumevaju slobodu delatnosti za američke firme i transnacionalne korporacije. Liberalizacije trgovine (skinute ili smanjene trgovinske barijere na putu međunarodne trgovine robama i uslugama) počinje od 1980 godine. Po uslovima Sporazuma STO za poljoprivredu, a takođe saglasno razrađenim svetskim bankama i MMF programom strukturnog regulisanja zemalja u razvoju, moraju unositi sustinske izmene u svoju prehrambenu i poljoprivrednu politiku.
   Njihova ekonomije treba da bude otvorena za jeftin prehrambeni uvoz, oni treba da ograniče podršku sopstvenih farnmmera. U to vreme kao sporazum o poljoprivredi treba zahtijeva od članova STO sniženje tarifa izvoza prehrambene robe na 24%, u toku 10 godina, većina programa strukturne regulacije zahtijeva široke mere za liberalizaciju, takvih kao privatizacija državnih preduzeća, ukidanje subvencija i kontrola nivoa cena.

   Formalno dati sporazum je bio donet uz učešće i saglasnost zemalja u razvoju. Faktički sporazum je bio skrojen od strane SAD i EU. Oksfam opisuje sporazum o poljoprivredi kao „akt lopovluka“ osiromašivši seoske rejone, upropaštavajući malu privredu. On omogućava SAD i EU jeftin izvoz svoje robe u zemlje u razvoju, onda kada farmeri ne mogavši da izdrže konkurenciju , ostanu bez posla. Jeftin uvoz i dempingovane cene (ispod stvarne,realne cene robe) usložnjavaju i bez toga tešku ekonomsku situaciju u zemljama u razvoju.

   U Gani, naprimer, lokalni farmeri nemogu da prodaju po tržišnoj ceni svoje proizvode – žito, rižu, sojino seme, kuniće, ovce i koze – čak i na seoskoj tržnici. Farmeri su prinuđeni da kupe skupa uvozna đubriva i pesticide, a ponekad čak i semena, ali artikli njihove poljoprivredne proizvodnje ne pokrivaju uložene investicije.

   Time na tržištu maloprodajna cene hrane ne padju. Sve to se odražava na blagostanje seljaka. Bez obzira na rast proizvodnje, gubi se bilo kakav rast životnog standarda pre sega među seoskom sirotinjom. Iz toga rezultira da su farmeru prinuđeni da odlaze u prenaseljene gradove da bi obezbedili sebi sredstva za egzistenciju. Na taj način uništava se lokalna poljoprivreda, podriva se proizvodnja prehrambenih proizvoda, a mogućnost zemlje da obezbedi sebe proizvodima dovedena je u pitanje. Sličan scenario se ponavlja u mnogim zemljama.

3. SAD sprovodi u životu takvu „ekonomsku slobodu koja u stvarnosti uništava ekonomsku slobodu ljudi“. Amerika guši zemlje u razvoju klasičnim primerom: s jedne strane ona obezbeđuje sebi slobodan pristup na svetsko tržište, a s druge – ometaju pokušaje zemalja u razvoju da pokrenu sopstvene proizvode i potisnu njihove sa američkog tržižta. To se u američkom poimanju naziva „slobodna tržišna ekonomija“.Takva politika provodi se pod znamenjem neoliberalizma, što označava povratak u liberalnu politiku XIX veka , nazvanom takođe ekonomijom „laissez faire“ („pusti svakog da ide svojim putem“), kada je učešće države u ekonomskoj delatnosti strogo ograničeno. Kao rezultat takozvane slobodne trgovine, podstaknuti su STO i MMF , pokazujući se neprekidnom pljačkom, koja ide svojim putem), donoseći profit samo bogatim državama, tada kada su se slabo obezbeđene zemlje našle pod prijetnjom glađu. Kao rezultat američke politike globalizacije, usled prevarantske međunarodne trgovine siromašne zamlje svaki dan gube oko 2 milijarde dolara, 30000 dece umire od oboljenja koja bi se možda mogla sprečiti, a 60 miliona dolara pretiče od siromašnih zemalja bogatima na račun duga.
4. SAD sistematski sprečava pokušaje najslabije razvijenih zemalja da prevladaju siromaštvo i prehrane svoje stanovništvo. Amerika je uvele ogromne carine na osnovne poljoprivrede proizvode: riža, šećer i kafa.; carine na kikiriki, naprimer prelaze 100% . Na račun te trgovine ograničeni prihod siromašnih zemalja sveta se snižava na 2, 5 mln dolara godišnje. Kakve su posledice – siromašan finansijski položaj. Na Haitiju , na primer liberalizacija tržišta riže kao posledica uvećanja američkog izvoza nije prosto uništila lokalnu proizvodnju riže i razorila privredu bezbrojnih farmera , rezultat toga je da se zemlja našla faktički na granici gladi. Praktički svugde težim sferama posla, kao tekstilna, proizvodnja obuće i poljoprivreda, , dempingovana američka roba po nižim cenama koštanja proizvodnje,lišavaju stanovništvo sredstava za egzistenciju i vode apsolutnom sitomaštvu.
5. SAD obmanjuju najslabije razvijene države, čineći ih još siromašnijim.
6. SAD postojano čine sve moguće da snize cenu robe potrošačima u zemljama u razvoju. Antiinflacija je jedan od glavnih uspijeha ekonomije SAD za poslednjih deset godina. Ali glavnu uzrok niske inflacije je bio postojan pad cenama robi potrošača , proizvedenoj za uvoz zemljama dužnicama, a STO i MMF podstiču uvoz kao način iskupljenja duga.Višak takve robe , kao čaj , kafa i kikiriki, vode tome, da se uvoz za Afriku čini neprofitnim. Pod pritiskom STO i MMF, isporučuje se suvišna količina robe, i pri tom ne na kartelima uvoznika (sa izuzetkom uvoznika nafte), koji bi mogao izbalansirati potražnju i ponudu. Kartrli koji su se pojavili su se našli potčinjeni interesima SAD, kao u slučaju kartele banana koji je pretrpio neuspeh 1970god, kada su zemlje Centralne i Latinske Amerike, koje proizvode banane, odlučile da slede primer OPEKA.Ali nažalost, banane nisu nafta, njih nemožemo ostaviti u zemlju da bi ograničili isporuku – one će se pokvariti, u svakom slučaju glavni uzrok propadanja takvog poduhvata su bile akcije kompaniija banana.koje svim snagama pokušavaju da spreče delatnost kartela. Takva konjuktura tržišta, orjentisana je na potrošača, gde glavni naručilac – američki potrošač. To je put u deflaciju, a iz nje rezultira da građani SAD imaju stabilne cene, a oscilacije ekonomskih pokazatelja ostvaruje se u zemljam proizvođačima, tj. u SAD ustrojen takav system svetske ekonomije koji u potpunosti ide u korist ekonomije SAD.
   U skladu s tim, osnovu života najbogatije nacije u istoriji čovečanstva čini jeftina hrana, obezbeđena teškim radom najsiromašnijih zemalja.
7. Ako se sve to ispostavi nedovoljno, onda će SAD u jednostranom poredku pribeći prinudnim ekonomskim merama, takozvanim sankcijama. Za proteklih 80 god takve sanckije su nametane u 129 slučajeva, od toga 104 posle drugog svetskog rata. Samo 1998 g SAD su uvele sankcije prema 75 zemalja, u kojima ima 52% svetskog tržišta.Dobijaju li ovim globalnim ekonomskim manipulacijama američki potrošači. Kada amerikanac izučava svetsku ekonomsku situaciju, on vidi siromaštvo i niži nivo razvoja, pri tome se ništa ne menja na bolje, veruje političarima i sredstvima masovnog informisanja, koji tvrde da je Amerika najdarežljivija zemlja na svetu.
   Po podacima organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, u periodu od 1995 do 1999 g Amerika je pružila međunarodnu finansijsku pomoć u ukupnom iznosu od 6-9 milijardi dolara. Ali čiste cifre znače manje, nego bruto domaći proizvod (BDP), odvojenog u Fond međunarodne pomoći po datom pokazatelju SAD zauzimaju 22 mesto među 22 najrazvijenije zemlje. Kako je primetio Džimi Karter: „Mi smo najskuplja nacija“. Prvo mesto zauzima Danska 1.01% (BDP), Norveška 0.91% , Holandija 0,79% Švajcarska 0,7%.

D Lukjanov