Највећа тајна – Дејвид Ајк

Аутор: Иван Антић

http://www.ivantic.net/

Преузми књигу.
David Icke: Највећа тајна (27 мб.)
Преузми текст:
Највећа тајна – интервју (150 кб.)
Преузми текстове:
1. Историја масона
Права историја темплара и масона, какву ниједан масон не жели да призна нити да зна.

2. сатанизам
Све о сатанистичким ритуалима жртвовања људи и деце који се масовно одигравају свуда у свету, од најраније историје до данас, врло детаљно, са свим именима људи и места, теоријом и праксом.

3. Где нестају сва та деца?

Једно од најшокантнијих поглавља „Највеће тајне“ Дејвида Ајка. Одговор на питање где нетрагом нестају сва та деца у свету.
Методи контроле ума од стране CIA и водећих људи Америке и Европе, темплара и масона. Сведочанство Кети О’Брајен, бившег роба (‘председничког модела’) која сведочи о сатанизму Буша и многих моћника (све сами масони и њихови господари). Имена, сведочанства и детаљи о пакленом наличју многих познатих личности. Логори за програмирање деце. Права природа тероризма.

Сведочанство жртве контроле ума Кети О’Брајен

Сатанистички ритуали под контролом CIA и FBI

Пред смрт, Гери Карадори је своју истрагу водио на два нивоа – вези са Вашингтоном и сатанизму. Сатанске активности нису биле новост у Небраски и околним државама Средњег запада. Још 1974 године нашироко се писало о сатанском култу чији су Чланови хватали стоку на испаши и вадили јој крв, коју су користили у сатанским ритуалима. Према сведочењу Пола Боначија, Лери Кинг је приступио сатанистичком култу крајем 1980 године. Боначи сведочи да га је Кинг одвео на састанак сатаниста и да је том приликом у ритуалу жртвован један дечак. Пошто су искасапили дечака, сви присутни (и Боначи с њима) су пили крв жртве помешану са урином и рецитовали:
„Сатана је наш бог и краљ. Царство мрака је дошло и даје снагу нама, твојим робовима.“
Да ово није плод Боначијеве маште, потврђује и интервју Кетлин Соренсен на „Хришћанској ТВ“, 1989 године. Њена сазнања су резултат разговора са девојчицама Нели и Кимберли Веб, које је преузела после хапшења Вебових због сексуалних злоупотреба усвојених девојчица. Из интервјуа је јасно да, сем сексуалних злоупотреба од најранијег детињства. паралелно иде и увођење деце у крваве сатанске ритуале. Све је повезано са претњама да ако икоме кажу нешто о ономе што су видели, биће следеће жртве ритуала! Ово има разорни утицај на дечију психу. Њихов живот се претвара у кошмар, већина њих завршавају на клиникама као психички оболеле личности. Како и да остану нормална када учествују у ритуалима где убадају жртве ножевима и у којима има канибализма, или се жртве поливају бензином, па их деца са свећама запале, а оно што преостане од скелета се самеље и разбаца како не би било физичких трагова убиства!

У октобру 1989 године, Кетлин Соренсен је погинула у саобраћајној несрећи. Бивши функционер FBI, Тед Гандерсон, који је истраживао околности ове несреће, тврди да је несрећа намерно изазвана и да је реч о убиству Соренсенове. Доктор Денсен Гербер, која је као психијатар испитала Пола Боначија, изјавила је пред истражним сенатским комитетом Небраске да Боначи има изузетну меморију, да не лаже и да је са изузетно много детаља описао сатанске ритуале, које иначе не би могао да измисли, већ је јасно да им је присуствовао. Ова тврдња угледне докторке, специјалисте за насиље над децом, имала је посебну тежину, јер је Боначи значајан део свог сведочења посветио пројекту Монарх.

Роботизовање деце

Боначи је испричао да је више пута воден у Вашингтон, једном чак и у Белу Кућу, где је лобиста по имену Крејг Спенс организовао забаве са малолетним мушким проституткама. Такође, споменуо је Мајкла Аквина и свог „командира“ Била Племонса из војне ваздухопловне базе „Ofut“, где се одвијао програм контроле ума који је имао разрађену методику и подпрограме (Master Programmer и Black master). Ови програми користили су ликове из дечије књиге „Чаробњак из Оза“, или Мики Мауса и бића из свемира, у која су се програмери прерушавали како би изазвали потпуну збрку у дечијој психи и осигурали програме од „проваљивања“, јер ко ће веровати деци да су их сексуално злоупотребљавали Мики Маус и ванземаљци.“

Као обучени производ програма Монарх, Боначи је радио као курир за пренос дроге и новца, не само Широм Америке, већ и у Холандију и Енглеску, док је у Немачку носио порнографски материјал. Успут је обављао и курирске активности за организацију „NAMBLA“ („North American Man-Boy Love Association“), педофилску организацију која има полузваничан статус и у Уједињеним Нацијама, а чији рекламни слоган све говори о њеном карактеру:
„Секс пре осме године, јер је после касно!“

На саслушању, Боначи је објаснио да је реч „монарх“ у исто време била не само име програма, већ и кључна реч, „обарач“ – део шифре која самим изговарањем брисе сећања на активности програма Монарх. Трагично звучи Боначијева прича, која као да се не тиче човека, већ машине којом се брише програм. Шифра – реч која служи у ове сврхе, активира све вишеструке личности његове психе, које почињу да се „оглашавају“ једна по једна, причајући без реда, јер мисле да је дошло време депрограмирања и да је време да испричају све. Боначи каже да је у почетку његово излагање било потпуно збркано и без смисла, јер једноставно није успевао да организује свој исказ. Његово програмирање је почело када је имао пет година, а трајало је до његове двадесет и друге године.
„Ово је због тога што у том периоду завршавате са школовањем и спремни сте за војну службу у којој има много оних који су били обучавани кроз ове програме.“

Ова изјава не чуди. Још четрдесетих година обавештајна служба америчке морнарице је започела експерименте са хипнозом и ова истраживања су достигла врхунац у програму Артичока, у коме се покушало да се хипнозом програмира атентатор. У поверљивом извештају из 1966 године, под насловом „Технички извештај – хипноза у обавештајном раду“, даје се низ доказа о раду на такозваној постхипнотичкој сугестији, чији је недостатак тај што је њено трајање било могуће одржати само неколико месеци, а ако су се желели дужи ефекти, морала се редовно обнављати. CIA је такође посветила пуну пажњу техникама самохипнозе и аутосугестије. О овим истраживањима јавност је више сазнала крајем 1986 године, када је против извесног Ричарда Бандлера подигнута оптужница за убиство Корине Кристенсен, проститутке и дилерке кокаина. Бандлер је на суду ослобођен, јер је оцењено да је реч о несрећном случају који је изазвала жртва. Бандлер је био један од оснивача контраверзне дисциплине, „Неуролингвистичког програмирања“ („Neuro-lingvistics Programming“), мешавине хипнозе и лингвистике, која је проучавала како људи могу утицати једни на друге на подсвесном плану. Бандлер је у јавним наступима говорио како је уз помоћ ове технике, примењене у терапеутске сврхе, лечио људе од зависности према алкохолу, дувану, храни, дрогама и другим људским слабостима. Оно што је мање познато, Бандлер је радио на примени ових програма за потребе америчке армије и CIA. Пројекти су били у распону од поствијетнамског стрес синдрома, преко обуке стрелаца ради побољшања прецизности гађања, до уклањања страног акцента из говора, крајње осетљивих програма за CIA и тренинга потенцијалних талаца да издрже тортуру и испитивање. Није ли онда јасније зашто је овакав експерт ослобођен оптужбе за убиство?

Кети О’Брајен

Врхунац ових оптужби је програм Мк Ултра, о коме је сведочила и о коме говори Кети О’Брајен која је кроз њега прошла и једина је за сада депрограмирана жртва. Овај трауматски базирани програм је замишљен као самоуништавајући механизам, усађен свима онима што знају тајне које се не смеју открити ни по коју цену. Ови програми су заменили капсуле цијанида, које су носили сви шпијуни, пре него што су развијене технике контроле ума које утичу и контролишу најдубље, најпримитивније делове мозга – оне који регулишу дисање и рад срца. Пре него што шпијун одлучи да ода тајне које зна, његов мозак сигнализира срцу да престане да куца или његовим плућима да престану да раде. Творац програма кроз који је прошла О’Брајенова је већ споменути Мајкл Аквино. О’Брајенова потиче из породице која је вишегенерацијски инцестуозна и са мушке и са женске стране. Њен отац, Ерл О’Брајен, педофил који је први сексуално злоупотребљавао Кети и осталу своју децу, потицао је из породице у којој су се деца, па и он, систематски сексуално и окултно злоупотребљавала. Кетина мајка, Керол Тенис, потиче из богатије, али такође педофилске породице, која је сексуално злоупотребљавала своју децу, па је Кетина мајка то радила са својом децом. Као последица ових злоупотреба, Кети је оболела од синдрома вишеструке личности, чиме се њена психа бранила од траума којима је била изложена, али у исто време је то постало и предуслов да се касније примени програмирање на овако подељену психу, где су разни програми „слагани у преграде“. Обуку је започела код Аквина, који је програмирао девојчице за улогу сексуалних робиња у „школи шарма“ у Jangstaunu, Ohajo. Увод у програмирање је тотално физичко исцрпљивање организма, ускраћивање хране, воде и сна које траје данима, како би его као одбрамбени механизам попустио и програм се лакше имплементирао. Програм се базирао на ликовима из дечијих књига, као што је „Чаробњак из Оза“ или „Алиса у земљи чуда“, због њиховог криптичког, двосмисленог језика и игри речи, којих је у енглеском језику много, јер се речи различитог значења изговарају истоветно, а само пишу различито. У књигама се често као битан предмет спомиње огледало, које служи као друга стварност, као нешто у шта се може уронити, прећи у другу димензију постојања или у другу реалност. И вода (океан) служи као огледало, којим се код програмираних особа, као што је била Кети, брисао осећај за време и просторне димензије. Програме контроле ума Аквино је над Кети спроводио у бази „Fort Kembel“ у Кентакију, где је био потпуковник у „Psi ops“ („Операције психолошког рата“ – „Defense Intelligence Agency’s Psychological Warfare Division“), затим у базама „Fort Meklilan“ у Анистону (Алабама), у „Redstoun Arsenal“ и „Maršal Spejs flajt centar“ Хантсвил (Алабама), као и у центру NASA, „Кенедијевом васионском центру“ у Титусвилу на Флориди. Аквино је О’Брајенову програмирао користећи идеју безвременог, интердимензионалног путовања. Аквинова теза је да време постоји само у глави људи и стога се њиме може манипулисати као и самим умом:

„Без обзира, конкретно или у теорији, резултати су исти, пошто је концепт времена сам по себи апстрактан.“

Овај програм, смештен у безвременост, онемогућавао је О’Брајенову да схвати да је време заиста прошло и да се догађај десио. Њено збркано сећање „интердимензионалних“ искустава би заувек остало непознато јавности, да није успешно депрограмирана од стране Марка Филипса и схватила да су њена сећања доживљено искуство и да су фотографски регистрована управо у овој димензији.

У „игри“ и Атлантида

У тринаестој години, пошто је искусила небројена сексуална искуства од стране оца, ујака, њихових пријатеља, Аквина и других „програмера“, међу којима је било познатих личности из света шоу бизниса, нарочито познатих певача кантри музике, педофиличара и сатаниста из кругова политичара. (Списак ових људи дат је у Додатку 1) Кети О’Брајен је „поклоњена“ да буде сексуална робиња америчком сенатору Роберту Ц. Бирду. Он је знао како да активира њене сексуалне програме, а као пример интердимензионалног програмирања нека послужи прича Роберта Ц. Бирда, како је наводи Кети
О’Брајен:
„Атлантида је дуго времена била епицентар активности ванземаљаца. Стаза је била тако добро утабана да су постојале рупе у ткиву времена и простора, у којима су авиони и бродови, чак и људи, нестајали, трансформисани у другу димензију, страну овом свету. Исто тако смо долазили кроз одсјај огледала, мора, у простору дубоког плавог мора. Неки од нас су ушли у земаљску димензију као китови и делфини. И када смо се појавили из мора, неки од нас су излетели напоље. Или је то било улетање унутра? У сваком случају, овде смо! Покушај да видиш летећу рибу кад будеш посматрала море. Кад угледаш неку, знаћеш да је са мном у сродству.“ (Тешко преводива игра речи са енглеског; стално преплитање глагола „see“ – видети, именице „sea“ – море, и средњег слова његовог имена „Ц“ – које се изговара „си“)

По речима Кети О’Брајен, друга мрачна личност из овог круга је Џералд Форд, алиас Лесли Линч Кинг млађи, који је, пре него што је постао председник SAD-а. био члан „Поткомитета за средства“ америцког конгреса (из којих се финансира рад CIA), члан Воренове комисије за истраживање Кенедијевог убиства, а у исто време и Шеф организације која је у држави Мичиген контролисала порнографију. О’Брајенова надугачко и нашироко пише о његовим мрачним педофилским склоностима. Један од мрачних програматора контроле ума над Кети О’Брајен, био је амерички конгресмен Гај Вандер Јагт, који је Кети увео у програм Завет ћутања. Овај програм базиран је на завету који дају језуити, „не само да чувају тајне, већ и да би умирили свој ум и чули глас унутрашњег вођења“. Ево како је Вандер Јагт, после Кетиног причешћа у цркви Светог Фрање Асишког у градићу Мускегон, уз помоћ свог сарадника језуите, оца Дона, започео програмирање:
„Ја радим за Ватикан, а сада и ти. Управо си ушла у савез са светом католичком црквом. Никада не смеш да раскинеш тај савез. Савез је обећање да се чувају тајне које црква зна. Папа је све тајне закључао у Ватикану. Дошло је време да ступиш у свети савез и сазнаш тајне цркве које су написане много пре него што је Христ постојао. Монаси доминиканци сачували су уговор који је Ноје донео у нови свет. Био је написан на пергаменту и чуван на тајном месту у Ватикану. Дали су завет ћутања да никада не открију место или његов садржај. И ти мораш ући у овај савез. Носићеш тајну до гроба.“

Други део се односи на интердимензионално програмирање, које у језуитској варијанти звучи овако:
„Христ их је све видео. То су димензије, места која можеш да видиш на свом путу ка смрти. Зато се зову димензије. Сећаш се да је Христ умро и вратио се да нам исприча све што је видео на свом путу у небо. Није га било три дана, али тамо где је био то је много дуже, јер време није исто у другим димензијама. Чистилиште је једна од тих димензија. Пакао је једна од димензија. Између њих има много других димензија, Оз је једна димензија. Небо није граница световима који чекају да буду истражени. Можеш путовати из једне у другу димензију, учећи тајне свемира. Ти си изабрана (робови пројекта Монарх су означавани као „изабрани“) да истражиш друге светове за цркву. Слушај у тишини и чућеш глас који те води (глас који чује су инструкције програмера) у твојим мислима. Никада не скидај свој ружин крст, Кети, када путујеш другим димензијама и увек ћеш бити у стању да се вратиш кући.“

Следећи корак у програмирању Кети је доживела 1974 године, у америчкој војној бази „Мекдил“, где је на њој рађен програм који је означен као „Top secret high tech behavioral modification programming“, преведено на наш језик: „Тајни високотехнолошки програм модификације понашања“, који је био третиран као врхунска тајна. Без обзира како се програм кодирано звао, увек је имао неке основне елементе: физичку и психолошку трауму, ускраћивање воде, хране и сна, електрошокове од дванаест хиљада волти, задате помоћу специјалног пиштоља по гениталијама, потиљку, леђима, лицу, и хипнотичко и хармонично програмирање специфичних делова меморије и стварање вишеструких личности од којих је свака обављала задатке за које је програмирана. Овакво програмирање је довело до потпуног губљења слободне воље, свесног мишљења и способности за расуђивање. Кети је постојала само кроз програмирану подсвест и радила је све оно што се од ње тражило када би се активирао одређени програм. Интересантно је да је Сајентолошка црква и њен оснивач Л. Рон Хабард тврдио да је открио општу терапију за лечење менталних болести кроз модификацију понашања. Хабард, успешни писац научне фантастике, наводно је стекао знања о техникама подсвесне контроле ума у току своје службе у Обавештајној служби америчке морнарице. Свој програм модификације понашања назвао је Дијанетика, по својој првој жени Дијани.

У америчкој јавности, велику буру је изазвао процес против Лерија Флинта, издавача магазина „Хастлер“, због трговине дрогом. Кети О’Брајен је Флинта означила као особу која је за CIA руководила производњом порнографских часописа и филмова у којима је и Кети играла. Ускоро је била укључена у круг познатих музичара и певача кантри музике у Нешвилу, који су због своје огромне популарности и веза са високим круговима америчког друштва били идеални за несметан транспорт и растурање дроге широм Америке и за увлачење познатих личности у разне облике перверзије, што је омогућавало касније уцењивање.* У том свету је упознала и члана музичке групе „Десперадо“, Вејна Кокса. Шеф групе је био Џек Грин, оперативац CIA умешан у трговину кокаином и белим робљем. Кокс је прошао обуку за члана плаћеничких паравојних формација, под вођством америчког сенатора из Лујзијане, Бенета Џонстона. Сенатор Ј. Бенет Џонстон, такође експерт за контролу ума, из Шривпорта, Лујзијана, причао је Кети да је учествовао у Филаделфија експерименту, био на другој планети и вратио се са ванземаљцем, а све то користио за контролисање Кетиних програма. Вејн Кокс, окултни, серијални убица, по речима О’Брајенове има на души преко тридесет убистава за рачун CIA. Његова мајка, Мери Кокс Фармер, свештеница је окултне групе и умешана у трговину белим робљем. Џек Грин је био на челу онога што се криптички звало „Воз слободе“, а сви који су умешани у пројект Монарх знају да се ова шифра односи на робове који се користе у овом пројекту. Кети О’Брајен су удали за Вејна Кокса, а фебруара 1980 године родила је девојчицу која је добила име Кели. Вејн Кокс, потпуно под утицајем своје демонске мајке, развио је систем веровања који га сврстава у опасне лудаке. Обожава Сатану, верује у комуникацију са духовима природе и демоне, сматра да је Исус ванземаљац, а да је Бермудски троугао капија за другу димензију. Његови идоли су били Чарли Менсон и Џим Џонс, а за масакр у Џонстауну јавно је изјавио да је најбољи пример моћи CIA у контроли ума. У структури пројекта Монарх, сенатор Бирд је био „власник“ Кети О’Брајен, а њен муж Кокс био је примарни „хендлер“, који је спроводио Бирдова наређења када је било потребно да Кети буде на одређеним местима у одређено време и да је држи у програму контроле ума. Кокс и његова мајка сатаниста су живели у градићу Чатам, на ивици великих мочвара Лујзијане. Ту је у крвавим ритуалима убијао људе бројним убодима ножем, јер је веровао да су му „одлазећи дух“ умирућег и крв жртава којом је био испрскан давали снагу да контролише Кети.
У току три године, колико је била са Коксом, Кети је остала шест пута трудна и натерана на побачај, а фетусе је Кокс задржао и продавао онима којима су требали за сатанске ритуале. Такође је свим својим жртвама одсецао шаке, које је његова мајка сушила и користила у магијским ритуалима, а тела жртава је бацао у мочвару где су их јели алигатори, тако да није остајао траг његових злочина. После Кокса, Кетин „хендлер“ постаје Алекс Хјустон, забављач, трбухозборац који наступа са лутком која „говори“, а у ствари је умешан у CIA операције са дрогом, прањем новца, проституцијом деце и трговином белим робљем. Хјустон је волео мале, црне дечаке, а његове везе су сезале до Беле Куће. Једна од обавеза Алекса Хјустона била је да доведе Кети и њену ћерку Кели у „Бохемијан Гроув“, тајни и затворени центар елите Новог светског поретка, ради проституисања. Када је Марк Филипс, пословни човек који је био увучен у сарадњу са Алексом Хјустоном, не знајући да треба да послужи као параван за прљаве послове, открио мрачни свет контролора ума, одлучио је да депрограмира Кети О’Брајен и спаси њу и њену ћерку мрачне судбине. Раскрстио је са претходним животом успешног пословног човека и посветио се борби против „владара у сенци“, који не презају ни од једног зла ради остварења својих циљева. Почетак је био тежак, јер ништа није знао о техникама контроле ума и механизмима функционисања робова из програма Монарх. Од пријатеља, генерала у пензији, који је радио у Обавештајној служби америчког ваздухопловства, сазнао је технику како да ступи у везу са Кети О’Брајен. Генерал му је рекао:

„Позови је телефоном, зазвони два пута, прекини везу. Позови поново, зазвони једном, прекини. Позвони поново. Реци јој да си Бог. Изговори неки библијски одељак јер су сви програмирани преко хришћанства. Све што јој кажеш, урадиће.“

Интересантно је да су и нацисти, Химлер и нацистички круг окултиста, нападали најчешће католике у својим експериментима контроле ума. Искрени католици су потенцијално лаке жртве, због уграђеног осећаја кривице који католичка црква вешто усађује у своје вернике. Кети је прво била католик, а онда је Кокс натерао да пређе у мормонску веру, како би доказао да је Сатана присутан, посебно у мормонској цркви у Мунроу, Лујзијана, где је изводио окултне ритуале. Међу припадницима мормонске цркве има доста инцестуозних афера, што их чини врло подложним програмирању и уценама. Мормонски бискуп Глен Пејс је јула 1990 године написао извештај бискупском комитету у Солт Лејк ситију са темом о ритуалној злоупотреби деце, верницима и припадницима мормонске цркве. Од шездесет жртава са којима је разговарао, а мисли да је број трауматизованих бар три пута већи, педесет и троје су биле девојчице, а седморо дечаци. Били су учесници у сатанским ритуалима којима су систематски и методично злоупотребљавани, мучени и терорисани, често у присуству родитеља и често од стране родитеља и рођака. Полиција у Солт Лејк ситију је покусала да истражи ове злочине, али деца су ћутала, јер су они који су их злоупотребљавали вероватно били припадници црквене хијерархије, а децу су толико мучили да су она развијала синдром вишеструке личности и нису могла да се сете детаља онда када је то од њих тражено.

После „киднаповања“ робова CIA, Кети и њене ћерке Кели, започела је борба за преживљавање, Кетино лечење и враћање у нормалан живот који ће „откључати“ програм. Са Кели су ствари биле теже. Програмирање је било урађено на непознат начин, а свака грешка је могла девојчицу да кошта живота. Њен отац, Вејн Кокс, ју је програмирао (уз помоћ Хјустона) да умре, користећи клиничку технику познату као „хипносан“. Кели је кроз програм добила астму, чији су је повремени напади страшно мучили, онемогућавајући депрограмирање. Постепено је из Кетине подсвести почела да излази прича ван људског поимања. У програмирање и коришћење сексуалних робова биле су укључене многе познате личности из света политике. Један од њих био је Пјер Тридо, изабрани премијер Канаде 1968 године. Био је програмер и умешан у католичко-језуитски аспект програма Монарх. Он је користио сексуалне услуге Кети О’Брајен, које су биле део њеног тренинга. Кети се посебно плашила Дика Чејнија, који је био шеф председничког особља Џералда Форда, а касније министар одбране Џорџа Буша, Члан Савета за међународне односе, чак потенцијални председнички кандидат 1996 године. Био је велики љубитељ „Најопасније игре“, која је смишљена да обучава војно особље у условима борбе и преживљавања. Забавни део представљао је лов на робове из програма Монарх, које су прогонили кроз шуму, док су ови голи бежали и покушавали да се спасу. И Кети је била „ловина“ у овим играма које су се одржавале у Грејбулу (Вајоминг), Маунт Шасли (Калифорнија) и „Свис Вила“ у Лампеу (Мисури). Сем као сексуална робиња, Кети је, као и Боначи, преносила дрогу. Пут дроге, који контролише CIA у Америци био је: лука Мајами, ваздухопловна војна база „Ворнер-Робинс“ у Макону (Џорџија). затим Мормонска црква у Хендерсонвилу (Тенеси) и Нешвил (Тенеси). Кети је преносила дрогу и поруке између сенатора Бирда, хаићанског диктатора Бејби Дока Дивалијеа и порториканског нарко боса Хозе Буста, путујући на Хаити, Бахаме, Девичанска острва и у Мексико. И америчка војна база „Тинкр“ била је место преко кога је у Америку стизао кокаин. Кети О’Брајен је била програмирана као Звончица (Звончица, на енглеском – Tinker-belle, што се подудара са именом базе и служи као „окидач“ за Кети) из „Петра Пана“ и лично је предала кокаин Билу Клинтону као поклон сенатора Џонстона. Прича о наркоманским склоностима Била Клинтона потврђена је из више извора. Једна од њих је откривена 19 јула 1993 године када је полиција у Џанкшну, Тексас, у камиону открила две тоне кокаина. Међу заплењеним пакетима био је и један (вероватно лична пошиљка) на коме је писало „Клинтон“**. Сем што је био љубитељ кокаина, од 1983 године, када је већ био гувернер Арканзаса, користио је и девојке – робове из програма Монарх, а нису му биле стране ни бисексуалне оргије у „Свис Вила“. Један од највећих донатора и пријатеља Била Клинтона био је познати бисексуалац Бил Хол. Да су CIA и америчка армија директно укључени у кријумчарење дроге, документовала је Кети у току процеса депрограмирања, када је описала и прецизно нацртала места на која је односила дрогу. Једно од тих места је напуштени забавни парк на путу између градова Кантон и Акрон у Охају. Кети и Кели су, под вођством Алекса Хјустона, у забавни парк долазиле неколико пута, доносећи кокаин, а односећи новац. Кокаин је био спакован у туристичке руксаке које су носиле на леђима, а на њима је била извезена птица као знак распознавања. Сем тога, Кели је око главе носила траку за косу која је такође имала амблем птице. Понекад би виделе џип пун наоружаних људи, са стражарима наоружаним машинским пушкама, који су обезбеђивали примопредају, коју би обавио Хјустон. Забавни парк је коришћен од 1984 до 1985 године, као место испоруке кокаина. После 1986 године коришћено је друго место, фарма у Дајмонд Кавернсу, Кентаки. Ту се налазио CIA центар за контролу ума, у коме се радило изузетно сложено програмирање, познато као Траума блиске смрти (Near Death Trauma). После измештања центра, забачена фарма је служила као место испоруке кокаина, где је Хјустон доводио Кети и Кели. Пошто би стигли, у року од петнаест до двадесет минута би се појавио војни хеликоптер који је преузимао дрогу. Као водич, на фарми их је дочекивала Ли Ен Гилон, која је била запослена у „Траума Центру“, а можда је била и жртва која је прошла програм у њему. После извршене примопредаје, Хјустон је своје „робове“ одводио у једну од пећина, која је била преуређена у мучилиште са електричном столицом, где су Кети и њена ћерка трауматизоване електрошоковима како би заборавиле операцију у којој са учествовале.

Умешаност SAD-а у светску трговину дрогом сеже у средину прошлог века. Многе данас богате и утицајне породице („америчка аристократија“) су се обогатиле на дроги. Једна од таквих је и породица Расел, чији су чланови студирати на „Јелу“ и били део тајног друштва Skal and Boun. Своје богатство стекли су кроз незакониту трговину опијумом. Самјуел Расел је 1823 године основао фирму „Расел анд Ко.“ која је брзим једрењацима одвозила у Кину опијум купљен у Турској. До 1830 године Расел је откупио бостонски опијумски синдикат и постао највећи шверцер опијума у Конектикату. Његов човек у Кини био је Ворен Делано млађи, деда Фвенклина Рузвелта, америчког председника у време Другог светског рата. Остали Раселови партнери биле су породице Кулиџ, Перкинс, Стерџис, Форбс и Лоу, које се сматрају „стубовима друштва“. Рођак Семјуела Расела, Вилијем Хантингтон, основао је прву америчку грану друштва Skal and Boun и у њу привукао Чланове најутицајнијих америчких породица који су студирали на „Јелу“: Лорд, Витни, Тафт, Џеј, Банди, Хариман, Вејерхаузер, Пинчот, Рокфелер, Гуђир, Слоун, Симпсон, Фелпс, Пилсбури, Перкинс, Келог, Вандербилт, Буш и Лавет. Интересантно је да су чланови друштва увек били блиски америчкој шпијунској структури. Члан друштва, Џорџ Буш, пре него што је постао амерички председник, био је директор CIA од 1974 до 1975 године. До 1903 године, „Дивинити“ (школа универзитета „Јел“) је основала велики број школа и болница у Кини. Мао Цедунг је био један од запослених у школи. До 1930 године, утицај ове „кинеске везе“ био је толики да је америчка администрација молила да чланови ових мисија обављају обавештајне задатке за америчку државу.

Продаја опијата у Америци била је слободна. Зна се да је први састојак кока-коле (како само име каже) било лишће коке, преко кога се преливала шећерна водица. Тек у време увођења прохибиције на алкохол. 1920 године, кокаин и хероин су стављени ван закона, и то не због развијене свести о штетности дрога, већ због притиска Лиге народа. Југоисточну Азију, центар производње дроге у овом веку, на почетку је контролисала Француска, јер је њено колонијално царство обухватало Вијетнам, Камбоџу, Лаос и Тајланд. У овим земљама Француска је имала разгранату обавештајну мрежу коју је финансирала опијумом. Морис Бел, некадашњи шеф SDECE, француске обавештајне службе, описао је како је систем функционисао. Француски падобранци, који су непрекидно били у рату са непокорним брдским племенима, су служили као скупљачи сировог опијума. Овај је француским војним авионима транспортован у Сајгон, где га је преузимала кинеско-вијетнамска мафија ради прераде и даље дистрибуције. Значајан крак трговине дрогом у то време је била корзиканска мафија, која је у Марсеју имала фабрике за производњу хероина, који је одатле ишао у SAD. Ова мрежа је била позната као Француска веза, о којој је касније снимљен и филм после њеног разбијања. Након губитка Индокине, 1954 године, француске послове са дрогом преузимају Американци. Рат против Вијетнама, Камбоџе и Лаоса био је лични рат CIA за овладавање „сировинском базом“. Моћници Новог светског поретка нису се руководили победом у вијетнамском рату, а један од разлога је што су им била потребна огромна средства која су се ван буџета државе могла обезбeдити само трговином дрогом. И заиста, CIA је врло брзо развила овај бизнис до неслућених граница. Производња, а самим тим и број овисника, се драстично повећавао у Европи, Северној Америци, па и у самом Вијетнаму, међу америчким војницима. По неким подацима, чак трећину америчких војника су чинили хероински овисници. Продаја дроге је била главни бизнис јужновијетнамских генерала. Једна од главних фигура био је генерал Данг Ван Куанг, помоћник безбедности председника Нгујен Ван Тија, Куанг је развио мрежу преко вијетнамских специјалних снага које су оперисале у Лаосу.

Лаос је био највећи произвођач опијума, под управом генерала Ванг Паоа, вође племена Мео, које је ратовало на страни CIA. Ванг Пао је скупљао сирови опијум узгајан у северном Лаосу и транспортовао га хеликоптерима „Ер Америке“ (ваздухопловне компаније коју је основала CIA) до Лонг Тијена, огромног комплекса који су изградили Американци, познатог као „Рај дроге“ или „Алтернатива 20“. Овде је сирови опијум генерала Паоа прерађиван у кинески „бели хероин број 4“, врхунске чистоће. У међувремену, CIA је генералу обезбедила и авионе, које су неки у шали звали „Ер Опијум“, и којима се дрога транспортовала директно у Сајгон, у велику америчку ваздухопловну базу „Тон Сон Нат“. Овде је део истовариван ради продаје америчким војницима, а остатак је бродовима одлазио корзиканском синдикату у Марсеју. Одатле је дрога одлазила на Кубу, чије аеродроме је контролисао шеф мафије са Флориде, Сантос Трафиканте. После губитка Кубе и доласка Фидела Кастра на власт, руте су промењене, па и тактика. Тако да је део дроге стизао директно у Америку, ушивен у трбушне дупље погинулих америчких војника, који су транспортовани у Америку како би били сахрањени са свим војним почастима. У SAD-у, протагонисти и заговорници рата нису били забринути због пораста употребе дроге међу америчким војницима. Био је то део плана групе људи, усмерен на поткопавање укупне одбрамбене моћи земље. Огромни приходи од дроге прали су се кроз аустралијску банку „Нуган Хенд“ и користили за субверзивни рат који је CIA непрестано проширивала. У мају 1970 године извршена је инвазија на Камбоџу. Тако је формиран још један хероински канал. Области погодне за гајење опијума, притом недоступне, одмах су укључене у ланац производње. Шверцерску мрежу контролисала је вијетнамска ратна морнарица из база у Пном Пену и реке Меконг. Само недељу дана након инвазије стигло је стотину и четрдесет вијетнамских и америчких бродова под командом Нгујен Таана Чауа. Поздрављени су као „велика војна хуманитарна флота“. Одмах су се бацили на посао и почели да пребацују велике количине опијума у Јужни Вијетнам. Када су се SAD повукле из Јужног Вијетнама, генерал Куанг, највећи дилер Јужног Вијетнама, преселио се у Монтреал, преко америчке војне базе „Форт Сафи“ у Арканзасу. Америка је извршила потајни, али врло снажни притисак на Канаду да га прими.

Наизглед парадоксална ситуација, да CIA финансира своје операције кроз светску контролу тржишта дрогом, а с друге стране велике кампање за борбу против дроге у Америци и борбе коју води DEA („Агенција за борбу против дроге“) само је привидно неспојива. Професор Алфред Мекој је овај несклад окарактерисао као „институционални однос између CIA и DEA“. Још тридесетих година овог века основан је „Федерални биро за борбу против наркотика“ (FBN), претходник DEA, чији су агенти радили на тајним задацима ради сузбијања трговине дрогом. Почетком Другог светског рата, агенти FBN-а су укључени у OSS („Канцеларију стратешких служби“), претходницу CIA, да би се научили њиховом систему рада. Овај однос се задржао до данашњих дана. Из овога се може закључити да је основни задатак DEA да спречи прилив дроге из извора које није одобрила CIA, а да акције, спектакуларно називане „ратовима против дроге“ у Америци, нису ништа друго до истребљивање конкуренције. Логичан закључак је да ће дилери који имају одобрење CIA. контролисати у све већој мери глобалне послове с дрогом, што ће владу SAD-а ставити на место највећег дилера хероина на свету. Ово је већ одавно зацртани стратески циљ „владара из сенке“, јер је трговина и монопол над дрогом један од најуноснијих, неопорезованих послова на свету, чији профити константно расту.
Вође Новог светског поретка контролишу прилив дроге у Америку, јер из њене продаје финансирају своју субверзивну делатност. Један од таквих шефова је био и амерички конгресмен Гери Акерман, који је контролисао улазак дроге у Лонг Ајленд, а кога је Кети упознала 1981 године. У то време је био члан сенатског „Комитета пошта и јавних услуга“ и „Комитета за азијске и пацифичке послове“. Акерман је за своје послове користио Кети и познату певачицу Лорету Лин. Лорета је такође била жртва CIA програма контроле ума, а њен менаџер и хендлер био је неонациста и педофил Кен Рили, најбољи пријатељ Алекса Хјустона. Каква случајност. Хероин стиже у SAD из два главна опијумска монопола, једног у Југоисточној Азији, а другог у Турској. Још 1949 године, област Југоисточне Азије постала је упориште поражених снага Чанг КајШека, пошто их је Маова Црвена армија истерала из Кине. CIA је организовала велику обавештајну мрежу у којој је употребила ове снаге да прикупљају обавештајне податке о Кини, да се повремено сукобе са војском комунистичке Кине и да служе као „камен спотицања“ у Југоисточној Азији, како би Америка оправдала своје ангажовање у овом делу света. Овако замишљени субверзивни рат финансиран је црним фондовима од продаје дроге. Управо тада је OSS обавио свој најзначајнији задатак, тако што је овај регион претворио у највећег произвођача опијума на свету, са годишњом производњом од хиљаду тона.
Интересантна је прича из периода после вијетнамског рата, у коју је био умешан један од заповедника Специјалних снага SAD-а у региону Јужне команде, потпуковник Џејмс Бо Гриц. Он је био један од официра који је истраживао мистериозну смрт пуковника Едварда П. Кутола, који је под заклетвом сведочио да је био умешан у шверц кокаина из Колумбије до Панаме, под контролом војске SAD-а. Он и неки други официри су касније погинули под чудним околностима. Са овог задатка Гриц је пребачен да води кампању за ослобађање америчких војника несталих у акцијама у току вијетнамског рата. Наиме, тексашки милијардер и председнички кандидат Рос Перо, обавестио је америчку војску да има сазнања да се три америчка војника налазе у рукама Хуна Саа и да је овај спреман да их врати. Преко контаката са кинеском владом, уговорен је контакт са Хун Саом, у неприступачним брдима области Шан. Медутим, Гриц је знао да може много брже да уђе и изађе из те области ако искористи своју-мрежу контаката у региону, па је пошао на пут у новембру 1986 године, са неколицином припадника специјалних снага које је сам одабрао. Грицовом тиму су требала три дана да прођу кроз Шан. Када се срео са зачуђеним Хун Саом, сазнао је да Са никада није држао америчке ратне заробљенике. Међутим, Гриц га је током разговора питао зашто је толико умешан у трговину опијумом и објаснио му какве проблеме ово ствара у Америци. Одговор га је забезекнуо. Хун Са је изјавио да сав опијум који он произведе, отприлике девет стотина тона годишње, откупи влада SAD-а! Тиме је круг био затворен, Хун Са је чак понудио да престане са производњом опијума ако му америчка влада помогне да ову културу замени неком другом, што неће прећи десет одсто суме коју троши на „борбу против дроге“. Изненађени Гриц је пренео предлог америчкој влади и био је још више изненађен када је предлог одбијен. Потпуковник Зелених беретки је такође упозорен да ће постати мета разних подметања ако не одустане од ове теме. Гриц је поново отпутовао у Бурму и у мају 1987 године поново се срео са Хун Саом. Овај пут је Хун Са у видео камеру издиктирао имена људи из америчке администрације са којима обавља трансакције. Први на списку је био Ричард Армитиџ, високи функционер задужен за куповину опијума. За транспорт је био задужен шеф мафије, Сантос Трафиканте. Гриц је покушао да за овај проблем заинтересује лично тадашњег потпредседника SAD-а, Џорџа Буша, али није успео. И на другим местима су одбили да га саслушају. Био је то и сувише добар бизнис да би га ометао забринути официр. У току једног предавања, 1991 године, Гриц је описао Хун Саов „посао“ са америчком администрацијом. CIA је плаћала Хун Сау три стотине хиљада долара по тони, а вредност дроге на улицама Америке је била два милиона долара по килограму!
Гриц није одустао од своје борбе против овакве незамисливе праксе америчке администрације и мало по мало, обриси деловања Ричарда Армитиџа су почели да се оцртавају. Овај врло моћни „играч у сенци“ је отишао тако далеко да је манипулисао и америчког председника Регана.

Успео је да убаци свог човека, пуковника Дејва Брауна, на место официра за везу у најужи круг председника SAD-а. Циљ овог потеза био је да се свакодневно суптилно утиче на председникове ставове. Сличне операције спроведене су и у другим телима и агенцијама администрације. На овај начин Армитиџ и његов круг сарадника су били недодирљиви. Бар за извесно време.
Мада је већ био на функцији помоћника секретара одбране, Армитиџ је фебруара 1989 године, после Бушовог избора за председника, номинован за државног подсекретара за далекоисточне послове. Овај предлог је блокиран, а уместо тога Армитиџ је предложен за место министра војске. Иза сцене, водио се прави рат у коме су министарство правде и FBI покушавали да оптуже Армитиџа за његове нарко и друге криминалне активности. Овоме се оштро супротстављао државни јавни тужилац Торнбург, кога је на ову функцију наименовао председник Буш. Против Армитиџа се водила истрага од стране председничке „Комисије за истраживање организованог криминала“, а фокус је био на истраживању страног организованог криминала повезаног са кријумчарењем дроге и коцком. Основ за истрагу је била Армитиџова блиска сарадња са Вијетнамком Ндијет Туи О’Рурк, познатијом по надимку Нанет. Нанет је била центар изузетно великог ланца коцке којим су управљали Вијетнамци у Америци. За њу је један извор тврдио да је добила америчко држављанство под веома сумњивим околностима. Такође се сумњало да се бави проституцијом. Претпоставка је да Армитиџово познанство са Нанет датира из времена вијетнамског рата, када се причало да њих двоје имају бар у Сајгону. Такође се сумњало да Нанет ради као његов „курир“. Други извор који је учествовао у истрази, приметио је како је скоро свака Вијетнамка, умешана у рад тајних коцкарница на источној обали (SAD), удата за Американца који је у CIA или има везе са Агенцијом, укључујући Нанетиног мужа. Због ометања истраге са високог нивоа, истрага о Армитиџовим криминалним активностима је заустављена, али не пре него што је прикупљено довољно непријатних доказа. Било је јасно да су утицајни политички фактори изнутра, можда и Армитиџ, били уцењивани, поготово што је пронађена фотографија разодевене Нанет и делимично свученог Армитиџа из времена рата у Вијетнаму, па су неки тврдили да је Армитиџ био принуђен да ради за северновијетнамску обавештајну службу. Рос Перо, председнички кандидат, био је уверен да је Армитиџ шпијун. Ова фотографија је била довољна да Армитиџ одустане од номинације за место министра, али су његови заштитници били довољно моћни да зауставе кривичну истрагу. Познат као „Мистер Фу“ („Богати господин“) међу Вијетнамцима Армитиџ је знао довољно о прљавим пословима америчке владе, у којима је играо активну улогу скоро три декаде, па је лако избегао затвор. Процењује се да је у периоду од 1991 до 1992 године жетва опијума у региону Златног троугла, коју контролише Хун Са, достигла невероватних три хиљаде тона. Ово је толико добар бизнис за CIA. да је до планина изграђен асфалтирани пут, како би камиони могли да приђу и како би дрога брзо стигла до аеродрома у Тајланду. Одатле, хероин је спреман за пут директно у SAD и друге дестинације у свету.

Али, вратимо се причи о Кети О’Брајен. Кетин живот је постао још компликованији када је 1982 године, на пријему у Белој Кући. представљена Роналду Регану. „Чика Рони“ је био добро упознат са криптичким шифрама за укључивање Кетиног сексуалног програма, а сем што је била његова жртва, Кети је глумила у многим порно филмовима које је за Регана снимао његов омиљени порнограф Мајкл Данте. Реган је волео да гледа те филмове док се иживљавао на Кели. Данте је био веза између мафије, Беле Куће, порно индустрије и озбиљних послова клађења на бејзбол тимове. Наиме, велика забава и љубав Роналда Регана је био бејзбол, а посебно тим „Доџерси“, са чијим је менаџером Томи Ласордом био лични пријатељ. Кети О’Брајен као и друге девојке, сем што су биле подвођене менаџерима и играчима, биле су програмиране као живи компјутери са безброј података о тимовима и играчима, поготово оним који су били на програму контроле ума и на које се могло, по потреби, утицати да играју добро или лоше, како би се опкладе у велике суме могле остварили у корист оних који су то контролисали. Иако је Данте био порно шеф Беле Куће, није био толико познат у јавности као Лари Флинт, издавач „Хастлера“, јер се бавио тајним снимањима перверзија познатих политичара ради уцењивања, али је зато круг његових клијената био импресиван. Сем председника Регана, Буша и Форда, то су били шеф CIA Бил Кејси, затим тадашњи амбасадор УН-а, Мадлен Олбрајт, којој је Кети О’Брајен пружала оралне услуге, па сенатори Бирд и Спектар, конгресмени Трафикант и Вандер Јагт, гувернер Торнбороу из Пенсилваније, који је био на кокаину и дубоко умешан у програм Монарх, па самим тим и контролор проституције. порнографије и продаје кокаина у својој држави, затим Бланшар, Александер и многи светски лидери као што су били премијер Канаде Малруни, председник Мексика де ла Мадрид, саудијски краљ Фахд и други. Све ове личности, као и многе друге, могу се срести у већ споменутом „Бохемијан Гроуву“, где се лако стиже хеликоптером из војне базе „Президио“ код Сан Франциска. Ту се налази одмаралиште за високе америчке функционере и њихове госте из целог света, где је обезбеђена дискреција и могућност да се људи „забављају“ без страха у друштву сексуалних робова као што је била Кети О’Брајен.

Најексклузивнији клуб на свету

Јасно је да се овде налази један од центара светске моћи, место где се доносе важне, стратегијске одлуке. По месту одржавања, овај ексклузивни клуб добио је име „Бохемијански клуб“. За постојање овог клуба сазнало се почетком седамдесетих година, јер су његови чланови имали посебан допринос у креирању стратегије пораза светског комунизма, односно сламања тадашњег Совјетског Савеза и Варшавског пакта. „Бохемијански клуб“ има две до три хиљаде чланова, који се окупљају у кампу, у шуми, на обалама Руске реке у близини калифорнијског градића Монте Риу, недалеко од Сан Франциска. Окупљање је сваког јула, што није случајно, пошто је тај месец посвећен Црнбогу. О најзначајнијим стварима се дискутује током викенда, када у камп долазе и специјални гости – председник „Светске банке“, извршни директор „Међународног монетарног фонда“, чланови најужег штаба америчког председника, директори FBI и CIA, власници и председници најмоћнијих мултинационалних компанија.
Комплекс „Бохемијанског клуба“ се састоји од стотину и двадесет и два камп одмаралишта, која се налазе дуж пута што пролази кроз шуму секвоја. Новинари су 1982 године успели да дођу до мапе са прецизним локацијама ових кампова у шуми, а тада је установљено да на комплексу постоји и мало језеро на чијим обалама се воде „језерске дискусије“. На обали језера се обавља церемонија спаљивања „мрачних брига“, односно статуе сове, која је и симбол „Бохемијанског клуба“. Од свих кампова, вероватно је најпознатији, најзначајнији и најпрестижнији „Менделеј камп“, чији су чланови, међу осталима, Форд, Фајерстон, Бехтел, Кајзер, Кисинџер, Мекоун, Шулц и Френч Смит. Церемонијално спаљивање симбола „мрачних брига“ је мистериозни ритуал који изводе свештеници налик на келтске друиде, одевени у црвене мантије. Свештеници се крећу са упаљеним бакљама у процесији дуж обале језера, певајући химне Великој сови. Са средине језера потом прилази барка на којој су симболичка тела „мрачних брига“. Врховни свештеник тада започиње погребни чин спаљивања, Чиме се кампери ослобађају својих светских проблема. Чланови клуба могу бити само мушкарци, а све што се ради у овом кампу, који се простире на око две хиљаде и седам стотина хектара, представља тајну и чланови су обавезни да се понашају у складу са тим. Обезбеђење у овом ексклузивном кампу је изузетно, посебно од када се неколицина новинара инфилтрирала у камп, средином осамдесетих година. Послугу у кампу чине, такође, само мушкарци, који брину да се „Бохемијанци“ осећају пријатно.

Од најпознатијих Чланова „Бохемијанског клуба“ свакако треба споменути Џорџа Буша, Вилијема Баклија, Ричарда Никсона, Роналда Регана, Џорџа Шулца, Хенрија Кисинџера, Каспара Вајнбергера, Вилијема Колбија, Дејвида Пакарда, Џералда Форда, Александра Хејга, Пола Вокера и Џејмса Бејкера. У „Бохемијанском клубу“ окупљени су и најутицајнији бизнисмени света: Том Клаузен, Дејвид Рокфелер, Леонард Фајерстон, Едгар Кајзер, Џон Дипон, Стивен Бехтел, Едвард Телер и Ален Фурта. Према последњем доступном списку чланова „Бохемијанског клуба“, из 1993 године, у њему се налази и неколико људи нашег порекла: Сава Атељевић у кампу „Банд“, Томас Костић у кампу „Талија“ и Стивен Фрањић у кампу „Ранд Реди“. Као што се рад одвија по „комисијама“ (камповима), тако се и сексуалне оргије, по сведочењу Кети О’Брајен, одвијају према афинитетима. Постоји собе, као што је соба звана „Некрофилија“, опремљена потребним реквизитима и „Тамна соба“. У „Кожној соби“, Кети О’Брајен је имала брутални садомазохистички однос са Диком Чејнијем, секретаром одбране у влади Џорџа Буша.
(Приказ преузет из књиге ‘Досије омега’ од Милана Видојевића)

Преузми цео текст:

Сведочанство жртве контроле ума Кети О’Брајен

Постављам линкове за видео клип Дејвида Ајка „Интервју са Аризоном Вајдлер“ који је титлован на Српском.
Обавезно погледати, филм има назив: „Откровење Богиње мајке“. Сведочанство жене која је водила сатанистичке ритуале најмоћнијих људи света, сведочење о најбизарнијем аспекту света у коме живимо. Када се скине клип, он у „flv“ формату има 340 мб. и траје скоро 3 сата.

Линкови:
Први линк (190 мб.)
Други линк (103 мб.)
Текст превода у pdf формату (176 кб.)