Autor:Stojan Nenadović
Mislim da neću pogrešiti ako ovaj ogled o društvu počnem jednom opštom konstatacijom: savremeno društvo je u krizi. Pri tome pod društvom podrazumevam podjednako kako čovečanstvo uopšte, tj. stanovnike planete kao članove jednog društva (tzv. globalnog sela) tako i sve manje ljudske zajednice, počev od porodice, preko nacije odnosno države ili grupe bliže povezanih država. Pod krizom podrazumevam da postoji, s obzirom na čovekovu težnju za održanjem egzistencije i srećom, jedno opšte nezadovoljstvo postojećim stanjem i načinom na koji se pokušava da izmeni to stanje.
Nema sumnje da je ogroman razvoj prirodnih nauka i moderne tehnologije stvorio neophodne uslove za procvat ljudskog blagostanja i sreće ali je očigledno da ti uslovi nisu dovoljni. Tvrdim da taj uslov koji nedostaje proističe iz nepostojanja adekvatne nauke o društvu. Pokušaću u ovom radu da identifikujem taj prauzrok društvene krize, onosno da pružim fundamentalne teorijske osnove za novu nauku o društvu, koja će ukazati na puteve i načine prevazilaženja krize.
Ali moram najpre da definišem neke osnovne pojmove kao usvojenu paradigmu za klasifikaciju društvenih pojava. Pod društvom podrazumevam zajednicu ljudi među kojima se odvijaju određene aktivnosti i uspostavljaju određeni odnosi, koji dovode i do nastajanja određenih procesa. Sve ove aktivnosti, odnosi i procesi mogu se podeliti na četiri osnovne apstraktne sfere društvenog života uopšte:
- Stvaranje vrednosti ili kulturu.
- Razmenu vrednosti ili ekonomiju.
- Raspodelu vrednosti ili politiku.
- Korišćenje vrednosti ili civilizaciju.
pri čemu pod vrednošću uopšte podrazumevam bilo šta što doprinosi održanju čovekove egzistencije i njegovom blagostanju. Ove apstraktne sfere društvenog života nalaze svoju konkretizaciju u nekoj konkretnoj sferi društvenog života, kao što je na pr. privreda u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji materijalnih dobara odnosno vrednosti. Ali, isto ih tako možemo identifikovati i u bilo kojoj drugoj konkretnoj sferi društvenog života, na pr. u onim sferama koje stvaraju nematerijalne vrednosti.
Moram skrenuti pažnju da se kroz procese razmene vrši preraspodela vrednosti i to bi bio predmet proučavanja tzv. političke ekonomije. Raspodela vrednosti putem (posredstvom) autoriteta odnosno vlasti predstavlja predmet politike u užem smislu (na pr. ekonomske politike). Osim civilizacije u užem smislu, kako je već definisana, postoji i pojam civilizacije u širem smislu, pod kojom treba podrazumevati ukupnost sve četiri navedene sfere društvenog života. Najopštija nauka o društvu bila bi nauka o njegovoj civilizaciji u ovako shvaćenom širem smislu.
Arnold Tojnbi je istoriju proučavao kroz posmatranje rađanja, razvoja i propasti dvadeset i jedne civilizacije. Civilizacija je u usponu dok njene vođe uspevaju da na izazove okoline ili samog razvoja, dakle na probleme koji se pred njih postavljaju, daju adekvatne odgovore. U trenutku kad se na određeno presudno pitanje da pogrešan odgovor dolazi do sloma civilizacije i ona kreće stranputicom koja je vodi propadanju odnosno samouništenju.
Civilizacija u kojoj mi danas živimo je tzv. zapadna civilizacija i ona se u obliku novog svetskog poretka nameće čitavom čovečanstvu. Ovu civilizaciju karakteriše dosad u istoriji nedostignut nivo kulture (stvaranja vrenosti) ali i očigledno neadekvatan način korišćenja vrednosti, što se najčešće izražava sintagmama potršačko društvo ili tehnološko varvarstvo. Nama je suđeno da podelimo sudbinu ove civilizacije, ali možda i dozvoljeno da i sami ponudimo odgovore na njene izazove, te spašavajući ovu civilizaciju i sami budemo spaseni.
Ključno pitanje na koje duhovne vođe zapadne civilizacije, odnosno čovečanstva uopšte, nisu uspele da dosad daju adekvatan odgovor je pitnje: šta čini supstancu vrednosti koje se razmenjuju na tržištu ili raspodeljuju arbitražom državne vlasti. Ponuđeni su brojni odgovori ali ni jedan nije sagledao celinu i suštinu problema. Klasični ekonomisti smatrali su da rad sadržan u robi čini supstancu njene vrednosti. Marks je, takođe, smatrao da vrednost robe predstavlja apstraktan ljudski rad, tj. rad uopšte, kao trošenje radne snage svojstveno svim proizvođačima, sadržan u robi.
Skrećem pažnju da teorije radne vrednosti shvataju rad kao objektivnu kategoriju, objektivni trošak proizvodnje. Suprotno tome buržoaski ekonomisti, koji trenutno slave pobedu, složili su se da vrednost robe treba definsati kao subjektivnu korisnost koju ona ima za potrošače, Ove dve škole mišljenja se, međutim, ne mogu suprotstavljati jer objektivan rad i subjektivna korisnost nisu kategorijalni ekvivalenti, naspram objektivnog apstraktnog rada, kao objektivnog troška proizvodnje, kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje može postojati samo objektivna aptrakktna korsnost, kao obnavljanje i unapređenje čovekove radne snage i drugih sposobnosti, objektivno realizovano kroz potrošnju, a što su buržoaski ekonomisti potpuno prevideli. S druge strane, nasuprot subjektivnoj proceni korisnosti može da stoji samo subjektivna procena troškova i obe su važne kao psihološka motivacija za ponašanje potrošača i proizvođača. No nezavisno od njihove subjektivne procene, njihovu sudbinu odrediće objktivni troškovi i korisnosti. Pretpostavljam da svi žele da su im troškovi što manji, što se ostvaruje kroz povećanje produktivnosti rada, a korisnost što veća, što se realizuje kroz povećanje raconalnosti potrošnje, i pretpostavljam da su njihova nastojanja, obektivno, uspešna.
S toga pretpostavljam, suprotno tradicionalnim ekonomistima, koji su se trudili da definišu supstancu vrednosti kao jednodimenzionalnu kategoriju, da su u svakoj robi opredmećene tri ravnopravne dimenzije: trošak, korisnost i tržišna cena. Postoji, dakle, ukupna objektivna apstraktna korisnost, koja se deli na potrebnu korisnost, koja je ekvivalent uloženih troškova (apstraktnog rada) i predstavlja onu količinu korisnosti koju treba apsorbovati iz potrošnje odnosno načina korišćenja vrednosti da bi se nadoknadili troškovi proizvodnje i, ako je racionalnost korišćenja veća od one neophodne da bi se realizovala potrebna korisnost – višak korisnosti, Tržišna cena je, po šravilu, veća od trošška a manja od ukupne korisnosti i omogućuje da, prilikom razmene, obe strane budu na dobitku. Ona deli višak korisnosti na proizvođački (profit) i potrošački višak, Ako je to tako onda među ovim dimenzijama mora postojati razlika i na globalnom planu: zbir svih troškova nazivam proizvod kulture, zbir svih korisnosti nazivam proizvod civilizcije a zbir svih tržišnih cena – društveni proizvod. Društveni proizvod je ono što se danas jedino vidi jer je izražen novčano u vidu tržišnih cena a nastao je kako delovanjem zakona političke ekonomije (razmene) tako i ekonomske politike kao državnog uplitanja u privredne procese.
Interesantno je da je Marks razlikovao upotrebnu vrednost (u suštini korisnost), za koju je smatrao da je kvalitet koji se ne može meriti, razmensku vrednost po kojoj se razmenjuju upotrebne vrednosti (u suštini tržišnu cenu) i radnu vrednost (trošak) za koju je mislio da je u osnovi prve dve, svodeći tako, u kvantitativnom smislu, tri dimenzije na jednu osnovnu dimenziju. S druge strane, najveći buržoaski ekonomista Maršal smatrao je da postoje cena ponude (određena troškovima), cena tražnje (određena korisnošću) i tržišna cena, ali da su u stanju ravnoteže ponude i tražnje, tj. kod postojanja ravnotežne tržišne cene, ove tri cene jednake.
Analogno kvantnoj fizici, smatram da se u procesima stvaranja, razmene, raspodele i korišćenja vrednosti pojavljuju kvanti vrednosti, kao najmanje novčane jedinice, kojima se novčano mogu izraziti i izračunati veličine proizvoda civilizacije, proizvoda kulture i društvenog proizvoda.
Sva dosadašnja ekonomska teorija pojavljuje se tako kao graničan slučaj napred izložene teorije. Ako su trošak, korisnost i tržišna cena jednaki odnosno ako su jednaki proizvod kulture, proizvod civilizacije i društveni proizvod važe zakoni tradicionalne ekonomske nauke, ali ako nisu, ova nauka jednostavno nije u stanju da adekvatno objašnjava ekonomske pojave pa time ni da sugeriše odgovarajuću ekonomsku politiku.
Kako je došlo do ovako grubog i opasnog previda ekonomske nauke. Mislim da je svemu kriva tzv. ravnotežna ekonomska analiza, što se da naslutiti već iz navedenog Maršalovog primera ravnotežne tržišne cene. Tradicionalni ekonomisti su ravnotežnu analizu smatrali ključnom za razumevanje ekonomskih problema i postavljali je u središte svojih razmatranja. Šumpeter je na pr. mislio da ”ono što nije ravnoteža je haos koji izmiče analitičkoj kontroli”.
Do ovakvog zaključka može doći samo onaj ko ne poznaje dostignuća savremene termodinamike odnosno ko ne poznaje zakone entropije.
Entropiju je, kao neku misterioznu veličinu, još sredinom XIX veka, otkrio Klauzijus, proučavajući toplotne mašine. Otada se ovaj pojam proširio u gotovo sve nauke pa i savremenu informatiku i kibernetiku, Klauzijus je primetio da se nekom cilindru sa klipom, ispunjenim gasom, odnosno molekulima i atomima, može dodavati toplota a da temperatura ostane nepromenjena. Nešto se ipak moralo promeniti i tu promenu Klauzijus je nazvao entropijom, Utvrđeno je zatim da je ustvari entropija veličina koja meri povećanje haotičnosti kretanja molekula i atoma u posmatranom cilindru. Zapanjujuće je, međutim, bilo otkriće da u zatvorenom sistemu entropija može samo da raste i to do svog maksimuma, kada je ovo kretanje molekula i atoma maksimalno haotično. Ali ovaj maksimum entropije dovodi globalni sistem u stanje opšte ravnoteže, kada su temperatura i pritisak u svakoj tački jednaki i tada je zbog nepostojanja razlike potencijala svaki rad nemoguć, jer je nemoguć protok energije, na pr. sa više na nižu temperaturu. Termodinamika je utvrdila da se unutrašnja energija sistema sastoji iz slobodne energije, iz koje se može dobiti rad, i entropijom vezane energije, koja se više ne može iskoristiti za dobijanje rada. Kasnije je entropija definisana kao verovatnoća stanja pa je konstatovano da je haos verovatniji od reda i da zato entropija raste.
Pokušavajući da objedinim sve pojmove entropije iz raznih oblasti nauke, jer postavilo se pitanje da li je to u suštini ista pojava, ja sam utvrdio da bi se opšti pojam entropije mogao definisati kao logaritam iz recipročne vrednosti stepena povezanosti među pojavama; ukoliko su pojave više povezane (tj. organizovane) entropija je manja, ako su nepovezane entropija odnosno haos raste. Postoji opšta formula: organizacija + haos (entropija) = kapacitet sistema koji je određen veličinom raznovrsnosti elemenata sistema.
U svakom slučaju bitno je da je onaj sistem koji je u svim naukama ocenjen kao najgori od svih, tj. ravnotežni sistem sa maksimalnom entropijom, od strane ekonomske nauke prihvaćen kao idealan sistem kome treba na svaki način težiti. Nije slučajno ravnotežna analiza izvedena na modelu tzv. potpune odnosno atomističke konkurencije liberalnog kapitalizma, gde moštvo preduzeća, kao atomi u Klauzijusovom cilindru, dovode do stanja ravnoteže i ravnotežne cene, kada su sve dimenzije vrednosti kvantitativno jednake. Ali stanje ravnoteže, slično pat poziciji u šahu, dovodi do prestanka kretanja i smrti sistema.
Iz izloženog slledi da umesto ravnoteže u društvenim računima treba da postoje neravnoteže, ali koje ne znače haos, nego su posledica smanjenja entropije i povećanja rganizacije i označavaju određene proporcije, pre svega odnos troškova i korisnosti.
Novac, odnosno dohodak, ne potiče iz troškova (proizvoda kulture), niti društvenog proizvoda, nego iz proizvoda civilizacije i troši se u iznosu potrebne korisnosti na kupovinu materijalnih dobara iz proizoda kulture a delimično predstavlja nematerijalne vrednosti čiji je ekvivalent društveni (globalni) višak korisnosti. Posle obavljene razmene društveni proizvod (tržišne cene) može biti veći od proizvoda kulture (troškova), ostavljajući tako proizvođačima čisti profit za razvoj, a niži od proizvoda civilizacije, ostavljajući potrošačima potrošački višak za kupovinu nematerijalnih vrednosti.
Ako se novac emituje u obliku kredita, kao što se danas čini, onda bi sistem idealno funkcionisao samo kada bi postojala ravnoteža društvenih računa. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ovaj dele preduzećima, preduzeća bi vraćala u celosti i on bi merio veličinu tzv. društvene baze, dok bi kredit centralne banke državi, iz koga ona alimentira neprivredu, tj. tzv. nadgradnju, bio u potpunosti vraćen iz poreza i doprinosa. Ali, u takvom sistemu društveni višak korisnosti je jednak nuli.
Prema izloženoj teoriji, ako postoji društveni (globlni) višak korisnosti jedan deo dohotka trba da se, kao ekvivalent viška korisnosti, u vidu nekreditnog novca, kao poklon koji ne treba nadoknaditi porezima i doprinosima, direktno podeli po principu ” prema potrebama” primaocima dohotka iz nadgradnje odnosno onima koji iz tog dohotka mogu izvući najviše korisnosti. Tako se deo dosadašnjih poreza pojavljuje kao zabluda ekonomske nauke i nepotrebno čini da potrošači plaćaju više a proizvođači dobijaju manje nego što je to ustvari potrebno. Deo poreza morao bi, ipak, postojati u svakom sistemu, u kojem postoji i državna organizacija i politika i taj deo predstavlja troškove egzistencije društvenog sistema.
Povećanje ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje, tj. povećanje produktivnosti rada smanjuje vreme proizvodnje i ciklus reprodukcije, tj. vreme za koje se proizvodnja može obnoviti, što dovodi do povećanja ponude, s druge strane povećanje ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje dovodi do povećanja dužine vremena korišćenja proizvoda, produžuje ciklus rekonzumacije, tj. vreme za koje je potrebno obnoviti potrošnju, što dovodi do smanjenja tražnje. Ponuda premašuje tražnju, što se naziva kriza hiperprodukcje (kao 1929. godine) ili nedovoljne potrošnje, i to stvara deflatorni problem u društvu, koji se uočava kroz usporenje brzine opticaja novca, što je fenomen koji je uočio Milton Fridman u svim sistemima koje je proučvao, ali nije znao da da objašnjenje za ovu pojavu.
Veličina deflacije je u stvari mera viška korisnosti i ona se može neutralisati samo odgovarajućom emisijom nekreditnog novca kao ”dara koji pada s neba”. Pošto danas svesne emisije novca iz viška korisnosti nema to se on stihijski izražava (odnosno deflacija kompenzuje) kroz inflaciju, vremensku nesinhronizaciju prihoda i rashoda i budžetski deficit. Nominalno postiže se ravnoteža društvenih računa i tako udovoljava dogmama ekonomske nauke, dok realno postoji neravnoteža društvenih računa, ali zamagljena kroz navedene stihijske procese, da bi se realizovao bar deo viška korisnosti. Inače, višak korisnosti se uništava, odnosno pokušava se nepotrebno stvoriti podudarnost ciklusa reprodukcije i rekonzumacije, odnosno frekvencije ponude i tražnje, tako što se svesno pravi roba lošijeg kvaliteta, reklamom navodi kupac na suvišnu, neracionalnu potroššnju i sl. (zbog čega naziv ”potrošačko društvo”) a naročito kroz troškove naoružanja. Na kraju deo proizvoda ipak ostaje neprodat i propada.
U stvarnosti sistem sa legalizovanim viškom korisnosti funkcionisao bi tako, na zadovoljstvo svih, što bi oni koji dobijaju dohotke od rada (tj. iz proizvoda kulture) samo deo tih dohodaka trošili na realizaciju proizvoda kulture (a deo na nematerijalne vrednosti), omogućujući tako da višak proizvodnje, dohotkom iz društvenog viška korisnosti, kupe neproizvođači. Veličina društvenog viška korisnosti predstavljala bi kvantitativan izraz dostignutog nivoa civilizacije.
Pošto pored nacionalnih postoji i svetski proizvod civilizacije i svetski višak korisnosti, jasno je da novi svetski poredak ne mogu uspostaviti tenkovi NATO pakta, niti američki predsednik, nego samo oni stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, koji, prethodno upoznati sa teorijskim dostignućima skiciranim u ovom eseju, budu u stanju da pravilno odmere potrebnu emisiju svetskog nekreditnog novca za svaku državu, i tako stvore osnovni preduslov za procvat svetske trgovine, koja će alocirati svetsku proizvodnju prema minimumu troškova a potrošnju prema maksimumu korisnosti, omogućujući tako optimalan razvoj svih, bez inflacije i deflacije i uz punu zaposlenost.
Da zaključimo: jednu stranu društvenih računa čini proizvod civilizacije kao ukupna korisnost odnosno ukupni novčani dohodak društva, drugu stranu čini proizvod kulture kao zbir troškova.
Društveni višak korisnosti čini određeni procenat proizvoda civilizacije i on stoji u određenom odnosu prema proizvodu kulture. Možemo zamisliti neku buduću civilizaciju u kojoj će proizvod kulture, kao njena materijalna baza, činiti, novčano izraženo, svega nekoliko procenata od ukupnog proizvoda civilizacije. Ali takva civilizacija ne može nastati na osnovu sadašnjih društvenih računa, po kojima je višak korisnosti jednak nuli a troškovi nadgradnje u svemu jednaki porezima i doprinosima dodatim na bazu, da bi dve strane društvenih računa bile po svaku cenu jednake.
Sadšnja ekonomska teorija i na njoj zasnovana politika, koje polaze od nepostojanja viška korisnosti i, shodno tome, ravnoteže društvenih računa, ne samo da predstavljaju glavnu prepreku daljem razvoju civilizacije, jer podstiču neracionalnosti u korišćenju vrednosti, nego time dovode u pitanje i sam opstanak civilizacije. Ako ne reši ovu protivrečnost između nadgradnje i baze, ukupne i potrebne korisnosti, odnosno viška korisnosti i proizvoda kulture, zapadna civilizacija doživeće slom.
Očigledno je da tek sa legalizovanjem dohotka iz viška korisnosti (tj. nekreditnog novca) stvaramo institucionalne pretpostavke za realizovanje mogućeg viška korisnosti i tek time omogućujemo maksimalno racionalno korišćenje vrednosti, odnosno dalji razvoj i rast civilizacije u kojoj živimo.
