MOJE “SELJAČKE RUKE”

Koliko sam puta gledala, te cvrste,tvrde,izborane,kvrgave,grube seljacke ruke ruke -mojih seljaka.Isarane zivotom.Izbrazdane, kao zemlja. Zemlju brazda ta ista ruka,koju brazda zemlja na posredan nacin. I tako u krug.Na prvi pogled, da te strah
uglavnom po kosici, pruzaju parce sira.Mekog mladog,neznog belog sira I ukazuju na veliku razliku.Pruza mi seljacka ruka parce sira, a ja zbunjena.Tolika razlika.Zivot u ruci,u borama-brazdama na ruci,zivot u siru.I osecam se lepo, bez obzira na zbunjenost.Volim taj sir i tu ruku, sto mi ga nesebicno pruza.A ona ,ga je i napravila. I divim se braon boji ( od zemlje i seoske prasine ), koja se , lepo razliva po parcetu sira. Tu ona sidje sa umorne, umazane ruke, na topao, meki, beli i cisti sir. Tu sklizne i ostavi trag. Prvi put sam pomislila, da to parce sira nije cisto. Kada sam shvatila lepotu dodira i stapanja beline sira i braonkaste seljacke ruke, bila sam presrecna sto sam tako darivana. Najcistije i najplemenitije darivana, sa ljubavlju, punim srcem i pomalo stidni, sto su im ruke tekve kakve su.Znali su, da se ta boja sa njihovih ruku nikada nece oprati.Ona je deo njih. Cesto pozelim da vratim to vreme i da izljubim najlepse ruke na svetu.Da im se zahvalim, sto me daruju i objasnim da su te ruke najcistije na svetu Samo , su ostarile pre vremena, odnosno pre gazde jer godinama naporno, tesko i mukotrpno rade.
Na njima je u svakoj pori zemlja.Sa upokojenjem vlasnika ruku , odlaze u zemlju. Majcicu zemlju. Zemlja zemlji. Ruke pune zemlje odlaze u zemlju. Prah prahu. Ljubav i tuga zajedno, onima koji su na zemlji. Da oplakuju te ruke, jer ih gore vise nema. Da se secaju srecnih trenutaka i neznog milovanja iako su spolja bile grube. Udisala sam i upijala tu dragocenu ljubav i ne znajuci. Bila obavijena velom ljubavi, a ne shvatajuci to. Mozda , niko na mom mestu ( bila sam klinka ) to ne bi mogao da shvati.Ko zna? Tada su me te obicne, jednostavne,iskrene,seljacke , ispucale ruke milovale, najneznije sto se na svetu moze, i spunile svu svojom neznoscu. Kad god se ,tih ruku setim, srce mi igra od radosti. I dalje trazim, tu i takvu ljubav.Celog zivota cu je traziti. Uvek kada odem u selo,osecam je.Ponovo i ponovo, potpuno istu, ogromnu, jednostavnu, lekovitu..Setim se svih meni dragih ljudi, znanih i neznanih.Osetim da su tu, iako mnogi, odavno upokojeni.Tu oko mene , sa mnom i u meni.I zajedno setamo, krijemo se od kise i oluje,trazimo hladovinu, pijemo sa izvora, sa kladenaca.Uzivamo u prvim jutarnjim zracima sunca, blejanju, lajanju, mjaukanju, kokodakanju, zujanju pcela, rominjanju kise.. svemu sto je cinilo zivot.Jedino na njivama i oranicama,livadama i pasnjacima prasnjavim drumovima i puteljcima, zuboru potocica i reka osecam treperenje ljubavi . U vazduhu , vodi ,na deda kodinoj slamarici, u cica gradinom ambaru u stali u izi, kraj ognjista…I znate sta? Jedino sam tu srecna.Jedino sam tu covek.Ono sto treba da budem ja i svi mi.
I nisam se samo u mom selu sretala sa tim rukama. Godinama sam, gledala ruke nasih rudara. Jake, cvrste, ispucale. Snazne, a nezne. Crne od prasine i ulja , a lepe. Ruke koje kopaju,grade i mozda ,stidno miluju … Sa jamskom prasinom i raznim otrovima u porama. Tu prasinu, ce moji dragi borani, kada dodje vreme, odneti svako sa sobom u majcicu zemlju.
Te ruke su najlepse na svetu. One su temelj nasih zivota i na selu i u rudnicima.

Autor: Gordana