Opančići

Da li znate na koje opancice mislim ?

Ja sam u selu videla , kako izgledaju “svinjski” opanci. Da , to su opanci napravljeni od svinjske koze. Koja nije nesto posebno preradjivana,pa je bila mnooogo cvrsta, kruta i tvrda. Moji su, u selu , to nosili. Zapravo , to im je bila koliko ja znam, prva obuca. A mnogim mojim precima, verovatno i jedina. Probala sam ih i ja. Malo su me u pocetku zuljali, ali sam , jos tada bila uporna i na kraju sam ih savladala.Cesto sam trpela bol, kipteci od besa, ( u sebi ) sto se pretvaram. Ali kao i svaka klinka ,morala sam to da prodjem. To znaci , prestalo je sa zuljanjem .A , ja sam se ,noseci ih na nejakim decjim nozicama, sa njima verala po brdascima, preskakala reke ( kojih u mom selu ima cetiri ),po plastovima sena , penjala na dudinke… Naravno , da sam mnogo puta ” ljosnula ” na zemlju. “Ljosnula” i cutala, a sada cu, prvi put da priznam zasto. Zato sto, sam bila omiljena licnost, u selu i kod mojih rodjaka. Svi su me voleli, mazili , cuvali , sve mi pokazivali i davali. Ja sam bila njihovo ” cudo, malo cudo “, njihova rodjaka iz grada. Siroti moji rodjaci, mislili su da je privilegija ziveti u gradu, ne shvatajuci, koliko bogatsvo, imaju oni na selu. Valjda ono, tudje je uvek sladje.Nisu dugo znali da moja decja dusica , cezne za sirokim, mirisnim poljima, za mirisom stale, blejanjem ovaca, kada se umorne vracaju sa pase, za igrom leptira, za budjenjem sa prvim jutarnjim zracima koji miluju po licu,za nasladjivanjem sa krupnim dudinkama na samom stablu. Jer nema drazi ,ako ti ih neko ubere. Najsladje je , kada se popnes na dudinku i beres sam i jedes, a izmazan si od uveta do uveta.Oni , naravno, nikada nisu ocekivali, da njihova prinzeca ima trenutke slabosti. I tako su i ne znajuci “iskolovali”, odnosno, ocelicili svoju princezu. Samo da se zna, nikada nisam bila razmazena.Mazena da, razmazena nikako. Onda sam jednog lepog suncanog dana, setala sa mamom prema zgradi opstine.Tada su u ulici koja vodi do opstine , sa obe strane bile kuce. E pa, sa leve strane je bio jedan cika opancar.

Stari deo Bora,očuvani deo...

Njegov ducan opancarski, za mene je bio cudo. Unutra je prvo, lepo mirisalo. Zatim, bilo je svega i svacega. Polunove cipele popravljene, koje cekaju na polici svog gazdu. Uvek sam se pitala , da li im je dosadno na polici, ili su radosne sto mogu da odmore jos malo. Zatim one jadne, rasivene, odlepljene, koje je tek trebalo srediti. Elem, od svih njih su odmah privlacili pogled opancici.I to ne bilo kakvi.Ne opancici od svinjske koze, kakve sam u selu videla. I ovi su od koze, ali kakve.I ima ravnih , ali…ima i sa malom potpeticom. A ima ih i koje lice na sandale. Ma da biras. Prosto nisam znala, koje su najlepse. Svaki par je bio lep za sebe. Moja draga majcica mi je uvek kupovala lepe stvari. A ozbiljni i najmirniji tata na svetu, je izbor njoj prepustio.Tako se i tada najlepsi par opancica,nasao na mojim nozicama. Tankim decjim nozicama, koje tada, ni izdaleka nisu licile na noge devojke.Ali ruznih pacica, ima svuda, a i lepih labudova. I tako sam ja presrecna izasla iz opancareve radnjice. Ma, niko sa mnom tada nije mogao da se meri. Jok, niko garantujem. I onda su malu plavu glavicu, sa najlepsim opancicima odveli u selo. Tamo odusevljenje. Pravo iskreno. Njihova princeza ima nove, lepe, dotad veoma retko vidjene opancice. Moja sreca je bila u slobodi, koju su mi otac i majka dali. A to je, da se bas nisu mnogo opterecivali ,ako sam se malo isprljala. Nisam morala nigde , da sedim ukoceno i glumim lepo vaspitanje. Tako je princezica imala dozvolu i slobodu, da svoje prve i najlepse opancice da svim sestrama i susedicama da probaju. A pokusavala su i neka braca da ih probaju. Naravno da smo ih vrlo brzo izarcili, ali mi to nije smetalo. Zato sto su svi bili srecni,a i ja sa njima. Nije bilo zavisti. Jedni drugima smo davali nesebicno sve sto imamo. I radovali se tudjoj sreci i radosti.

Cesto se setim tih dana. Ranije mi je bilo lakse, dok je nesto vise postojalo u toj ulici. A danas, na zalost, samo dve-tri kucice, sa desne strane ulice. Vise se ne secam u kojoj kucici je bila opancarska radnja. Ali kad prodjem osetim miris koze, lepka , konca, vidim to priguseno svetlo ( jer nikad nije bilo dovoljno svetla u toj radnjici) i vidim, moje prve najlepse opancice. Jos uvek su tu. Eno ih tamo u izlogu,na drugoj polici u sredini. Ono sto me i danas cini srecnom to su dve stvari. Prvo , moja radost , sto su mi napravili , u selu,moje prve “svinjske opanke”. Drugo, lica mojih seljacica,obasjana radoscu, sto im dajem da nose opancice iz grada. Kada se osvrnem ( naravno iza sebe, jer se ne mogu osvrtati ispred ), i prisetim svog zivota, zaista sam imala bajkovito detinjstvo. I punim srcem prenosim ovu sliku, da vas makar malo, razveseli ako moze. Ili seti nekih vasih lepih trenutaka. A sve zajedno da vrati, makar na trenutak u ulicu naseg lepog grada,gde je bila mala, bajkovita opancarska radnja.

Autor: Gordana