Vojska i kaldrma

Ja upravo imam veliku inspiraciju .Gledala sam nove i stare fotografije našeg grada.Prosto se pitam, kakva je to duša mogla da uništi svu lepotu, koju jedno vreme nosi? Šta nam je ostalo od starog grada, od njegovog izgleda?Glavna ulica koja nosi naziv Moše Pijade,

ako nije u medjuvremenu promenjen naziv, je bila sva u kaldrmi. Toga se sećam . Prolazili su tom ulicom vojnici. Lepi , mladi , ozbiljni , ponosni što su vojnici. A tada je moj ,ujka Dule bio u vojsci. Ja , imala običaj, da kada vojnici prolaze, pitam nekog od njih , da li znaju gde je moj ujka ?

Ponekad bih pitala, ponekad bih samo molila da ga pozdrave. Tačno znam, ne treba ni oči da sklopim, da bih se setila gde sam stajala. Preko puta samoposluge na II km. U senci jednog lepog drveta. Za mene je to bilo nesto veliko i časno.Imam ujaka u vojsci.Prosto je moja mala plava glavica , sa velikom mašnom u kosi (obaveznom, valjda su tako lakše mogli da me vide , gde god da sam, i poznaju po boji mašne ) , treperila kada vojnici prolaze. Znam ja , da je tamo negde moj kuka Dule ( tako sam ga tada zvala ) , ovako lep vojnik.I hrabar. I ako ja mašem ovim vojnicima, to će i on da vidi. Mislila sam da mašem njemu.

Ako se njima smejem ( a zašto i ne bih ) , osmesi lete visoko preko neba , do njega. A poljupci otrgnuti sa moje ručice, lepe se na njegove umorne obraze. Na slikama je bio lep.Miran i opušten, a veliki i hrabar. I znala sam da je tamo negde daleko, otišo da nas čuva. Ja mirno spavam. Zaista i jesam mirno spavala. Njegovo pismo je bio dogadjaj. Ni sama tada, nisam shvatala, zašto sam bila toliko srećna. Sada , kada su došla neka druga olujna vremena, kada je vojnik jednako ubica, jednako narkoman, jednako siledžija, jednako agresor, jednako dobra lova… Sada mi ostaje samo, da se sećam tih sličica iz mog srećnog detinjstva. Ostaje mi da ih zapišem, iznesem iz srca na videlo dana, naravno sačuvam za svoje unuke. Jer ne znam , šta ću moći drugo da im poklonim. Idu još teža , bojim se vremena , od ovih sada.

Autor: Gordana