Solidarnost

Grupa mladih ambicioznih i humanih ljudi sa nekoliko srpskih foruma , okupljena i verifikovana na forumu Nataše Miljković i emisje RTS-a “Ključ” pokrenula je inicijativu pod imenom “Solidarnost” koja će se baviti dostupnim i legalnim oblicima pomoći deci. Solidarnost je upravo u fazi realizacije svoje prve akcije … Više o svemu možete pročitati na forumu Solidarnosti ili na našem blogu.

Menadžeri , ekipa “Solidarnosti” i svi ljudi dobre volje uključeni u akciju pozivaju da im se pridružite. Pored ekipe internet Radija Mish, Bor-grad INFO, Mudrica Foruma očekujemo i druge koji žele i mogu da pomognu , ili barem da poseduju u tom procesu. Pozivamo takodje divne i humane ljude sa sajta www.humanost.org i članove ostalih iskusnih organizacija da nam pomognu i poduče jer svakako nismo najbolji i najsposobnij,i ali želimo da postanemo deo te velike i humane porodice, pa makar samo posredovali u informacijama ….

Autor: Borsky

Vojska i kaldrma

Ja upravo imam veliku inspiraciju .Gledala sam nove i stare fotografije našeg grada.Prosto se pitam, kakva je to duša mogla da uništi svu lepotu, koju jedno vreme nosi? Šta nam je ostalo od starog grada, od njegovog izgleda?Glavna ulica koja nosi naziv Moše Pijade,

ako nije u medjuvremenu promenjen naziv, je bila sva u kaldrmi. Toga se sećam . Prolazili su tom ulicom vojnici. Lepi , mladi , ozbiljni , ponosni što su vojnici. A tada je moj ,ujka Dule bio u vojsci. Ja , imala običaj, da kada vojnici prolaze, pitam nekog od njih , da li znaju gde je moj ujka ?

Ponekad bih pitala, ponekad bih samo molila da ga pozdrave. Tačno znam, ne treba ni oči da sklopim, da bih se setila gde sam stajala. Preko puta samoposluge na II km. U senci jednog lepog drveta. Za mene je to bilo nesto veliko i časno.Imam ujaka u vojsci.Prosto je moja mala plava glavica , sa velikom mašnom u kosi (obaveznom, valjda su tako lakše mogli da me vide , gde god da sam, i poznaju po boji mašne ) , treperila kada vojnici prolaze. Znam ja , da je tamo negde moj kuka Dule ( tako sam ga tada zvala ) , ovako lep vojnik.I hrabar. I ako ja mašem ovim vojnicima, to će i on da vidi. Mislila sam da mašem njemu.

Ako se njima smejem ( a zašto i ne bih ) , osmesi lete visoko preko neba , do njega. A poljupci otrgnuti sa moje ručice, lepe se na njegove umorne obraze. Na slikama je bio lep.Miran i opušten, a veliki i hrabar. I znala sam da je tamo negde daleko, otišo da nas čuva. Ja mirno spavam. Zaista i jesam mirno spavala. Njegovo pismo je bio dogadjaj. Ni sama tada, nisam shvatala, zašto sam bila toliko srećna. Sada , kada su došla neka druga olujna vremena, kada je vojnik jednako ubica, jednako narkoman, jednako siledžija, jednako agresor, jednako dobra lova… Sada mi ostaje samo, da se sećam tih sličica iz mog srećnog detinjstva. Ostaje mi da ih zapišem, iznesem iz srca na videlo dana, naravno sačuvam za svoje unuke. Jer ne znam , šta ću moći drugo da im poklonim. Idu još teža , bojim se vremena , od ovih sada.

Autor: Gordana

O svemu i svačemu

U ovoj rubrici će posetioci bloga moći da pišu o svemu i svačemu, sve što misle da je potrebno i što žele ,a nije vezano za neku posebnu temu koju sam otvorio

Ko želi,mogu mu dati ulogu “kontributora” odnosno ovlašćenje da može da piše postove na kojima će se davati komentari,kao kod mojih postova,ali to ću ja publikovati,kontributor će napisati post,a ja kada ga vidim ja ga objavljujem.

Ko to želi neka mi javi na E-mail adresi koju sam ostavio u rubrici “kontakt”,i ja mu na E-mail adresi šaljem jedan formular…
Ko se ne snađe u toj dobijenoj ulozi,ili ne želi da bude “kontributor” ,može posle ovog mog teksta u komentarima otvarati svoje teme sa naslovom i pisati.
A sada evo i uputstva kako bitu kontributor i pisati postove na mom blogu kako biti aktivni učesnik”user”…

Procedura je:
- klik na link iz moje pozivnice
- otvori se stranica na kojoj se ukuca svoje željeno korisničko ime (nadimak), potvrdi se (checkbox) da se slažete sa uslovima, da hoćete samo korisničko ime a ne i svoj blog, i onda kliknete dugme Activate
- odmah dobijete E-mail sa linkom, kliknete tu
- otvori se stranica na kojoj vam se kaže koja je šifra, zapišite je negde da je ne bi zaboravili, kliknite login
- unesete svoje korisničko ime i šifru
- otvori se stranica na kojoj desno potražite (sitnim slovima ispod “Your blogs”) dzonson, kliknete tu
- otvori se stranica na kojoj je spisak poruka na blogu , a pri vrhu u levom uglu imate Write a post, tu kliknete da pišete novu poruku,svoju poruku…
Kad sve napišete ispod posta se potpišite da se zna ko je autor.Tu stavite ili neki svoj nadimak,user name,ili pravo ime.kako ko želi.
A ispod dole,skinite sliku kako će izgledati radna površina kada budete počeli da pišete,sa objašnbjenjima.

radna površina
Pa izvolite pišite…

P.S. isto ovo objašnjenje biće u kategoriji “Posebne stranice” u side baru sa leve strane,a zvaće se “Učestvovanje u pisanju na blogu”

Privatizaciona mafija

Autor Branko Dragaš
Sunday, 04 May 2008
Mafija je tajno razbojničko i pljačkaško društvo na Siciliji, koje je nastalo 1860. godine. Figurativno, mafija je opasno društvo ili udruženje ljudi sa opasnim namerama. Ovo poslednje - udruženje ljudi sa opasnim namerama -mi se mnogo više sviđa kao objašnjenje za sve ono što se dešava u Srbiji nakon izvršene petooktobarske kontrarevolucije. Posle otkrivanja i hapšenja raznih mafija u državi, mislim da niko nije progovorio o najvećoj mafiji koja je, kao takva, pokrala i najveći novac od države i građana, koja je nanela najveće štete državnim i nacionalnim interesima i koja i danas, uprkos svemu, nesmetano nastavlja da otima ogromnu državnu imovinu. Menjaju se i padaju vlade, svađaju se političari, prave se i ruše koalicije, ali proces privatizacije se nastavlja. Nema prekidanja! Bila vlada u ostavci ili u formiranju privatizacija se ne prekida. Kao da postoji neki zlokobni politički dogovor svih političkih stranaka da pljačku završe do kraja. Ovim tekstom otvaram zabranjenu i strogo cenzurisanu temu o privatizacionoj mafiji u državi.

O privatizacionoj mafiji niko od javnih delatnika ne sme ništa konkretno da napiše ili progovori. Mnogi su potkupljeni. Mnogi brane svoje interese, plašeći se da ne izgube dobro plaćenu tezgu, dok se neki jednostavno plaše da javno govore o organizovanom pljačkanju države i građana. Strah je paralisao demokratiju. Samo se građani ne plaše. Samo oni otvoreno govore o tom društvenom zlu. Naročito građani koji su žrtve te pljačke, ogorčeni na otimanje imovine njihovih preduzeća, gnevno protestuju zbog toga što su prevareni i poniženi. Ali građane nema ko da čuje. Institucije su korumpirane. Većina medija ne želi da obrađuje ovu temu. Neće da se zamere tajkunima koji su veliki oglašavači i od kojih dobro žive. A javni servis, uprkos tome što bi morao da bude servis građana i da izveštava o svemu što se dešava u društvu, izbegava da kritički razmatra ovu izuzetno važnu i složenu društvenu pojavu. Za poslednjih osam godina samo dve, ponavljam dve, emisije su bile na RTS-u koje su govorile o privatizaciji i u obe te emisije sam učestvovao kao gost.

Izneo sam svoje kritičko stručno mišljenje i protivljenje nametnutom modelu privatizacije. Govorio sam kakva će se sve nevolja desiti u društvu zbog primene takve rasprodaje državne i društvene imovine. Ti nastupi su mi doneli veliku popularnost u javnosti, jer su bili iskreni, otvoreni i stručni. Nakon tih gostovanja, na samom početku lažnih reformi, više me niko nikada nije zvao. Tačnije, više nije ni bilo takvih emisija. To je bila izuzetno opasna tema i niko nije hteo da prekine organizovanu pljačku države i građana.Svako je imao neke svoje interese. Tako su reformatori prevarili građane.Umesto istinske demokratije i slobodnog tržišta, dobili smo diktaturu partijskih oligarhija, monopole i kartele. Politbiro nesretnog DOS-a doneo je odluku da se zabrane moji nastupi u javnosti i ta zabrana traje do danas. Jadna je i tužna demokratija u kojoj mi se kamermani Javnog servisa, koje poznajem više od deceniju, koji me poštuju i cene kao javnu ličnost i stručnjaka, izvinjavaju što se ne emituju snimljene konferencije za štampu ili što ruka cenzora potpuno izbriše moje prisustvo na konferenciji. Ovo staljinističko ludilo sa brisanjem nepodobnih likova revolucije koja traje, najbolji je dokaz izvitoperenosti demokratije. A bez istinske demokratije, bez slobode kritičara vlasti da iznose svoja mišljenja, nema ni slobode društva. Uvek je stepen ostvarene slobode za onoga koji drugačije misli od režima merilo razvoja demokratije.

U Srbiji, nažalost, nema demokratije. Srbijom vladaju ostrašćene, neuke i neodgovorne partijske oligarhije, koje zastupaju interese tajkuna. Tržišni fundamentalisti su obesmislili institucije i stvorili novo feudalno društvo u kome bogati postaju preko noći još bogatiji, dok je većina građana postajala sve siromašnija. Na samom početku reforme sam ustao protiv takvog nametnutog neoliberalnog koncepta, tvrdeći da će takav pogrešan koncept potpuno uništiti domaću proizvodnju i privredu. Ako su reformatori imali cilj da to urade, onda su oni dobro odradili posao za svoje nalogodavce. Smatram da je namera tih otuđenih cenara svetske moći bila da se ekonomski slomi Srbija. Srbi više nikada ne smeju da budu remetilački faktor na Balkanu.

To su uradili kroz primenu šok-terapije u tri segmenta: spoljno-trgovinska liberalizacija, privatizacija i vezanost domaće valute za evro. Privatizacijom je rasprodata državna i društvena imovina preduzeća i preneta u vlasništvo nekolicine pojedinaca. Privatizovana su 2.700 preduzeća i prodata u bescenje tako da se prelilo od države i građana 20 milijarde evra u vlasništvo nekolicine tajkuna i njihove političke oligarhije. Politička nomenklatura je uzimala proviziju za sprovođenje baš takve privatizacije. Sad ili nikada, rekao mi je jedan tajkun, čudeći se što ja ne učestvujem u toj otimačini. Svi zakoni vezani za privatizaciju bili su pripremani u korist tajkuna i privatnih grupacija bliskih političkim oligarhijama. Politbiro DOS-a je odlučio da takvu privatizacija usvoji parlament. Tako je pljačka dobila zakonsko pokriće. Kada danas kritikujete privatizaciju, tajkuni vam, preko svojih plaćenih političara, odgovaraju da su radili po zakonu. Moj odgovor je da su Hitler i Staljin koncentracione logore i Gulage, takođe, pravili po zakonu. Loši zakoni ne mogu da budu pokriće za organizovanje pljačke države.

Prosto je neverovatno da je takva mafijaška pljačka organizovana i da je uspela. Na hiljade nevladinih organizacija za zaštitu demokratije, sloboda, ljudskih prava i slobode tržišta je otvoreno, ali niko se za osam godina nije pozabavio privatizacijom. Zašto? Da li je to slučajno? Toliko donatorskog novca je došlo iz EU za podršku demokratije u Srbiji i niko se nije usudio da otvori pitanje privatizacije. Zašto? Ostao sam, zajedno sa malom grupom stručnjaka, potpuno usamljen u odbrani interesa manjinskih akcionara. Naravno, nikakvu podršku nismo dobili ni od koga. Nasuprot nas bila je moć političkog režima i opljačkani kapital tajkuna. Postao sam glavna smetnja privatizacionoj mafiji. Šta da radimo, pitao je jedan iznervirani ministar, pravi nam probleme? Najbolje je da ga uhapsimo, kratko je odgovorio nekadašnji opozicionar koji je godinama smerno i strpljivo čekao pred mojim kabinetom da dobije novac.

Niko nije hteo da odgovori na neka jednostavna pitanja: Zašto se prodaje baš 70% imovine? Zašto se prodaje na rate? Zašto većinski vlasnici, čim plate prvu ratu, raspolažu celokupnom imovinom? Zašto su preduzeća prodavana po proceni kapitala iz 1998. godine? Zašto je početna cena 20% od takve procene kapitala? Zašto je hektar zemlje u Vojvodini prodavan za 200 evra? Zašto je u Knez Mihajlovoj kvadratni metar poslovnog prostora prodavan po 300 evra? Zašto je ar građevinskog zemljišta prodavan u centru Beograda za 1.000 evra? Zašto su šećerane prodate za 3 evra? Zašto je Sartid prodat za 23 miliona dolara? Koliko je novca otišlo iz Pensilvanije? Zašto su prodavana prirodna bogatva:voda, zemlja, kamen ili ruda? Zašto su uništene četri banke? Zašto je oteta imovina SDK? Zašto su rasprodate cementare? Zašto su kupci u privatizaciji tajkuni? Zašto su kupci na interpolovim poternicama? Zašto su kupci sa egzotičnih ostrva? Zašto je dozvoljeno da naša bivša sabraća kupuju sve što hoće kod nas, a mi ne možemo ništa da kupujemo u njihovoj državi? Zašto je dozvoljeno da jedan primitivac kupi tridest preduzeća i svu imovinu rasproda? Zašto kupci ne poštuju kupoprodajne ugovore? Zašto prodaju celokupnu imovinu preduzeća, uzmu novac za sebe i oteraju preduzeće u stečaj? Zašto je raskinuto samo 330 ugovora? Zašto nema zakona o zaštiti interesa manjinskih akcionara? Zašto skupštinski odbor za privatizaciju zatvara oči pred privatizacionom pljačkom? Zašto predsednik države nijedan stručni materijal od privatizacije 1.360 preduzeća nije pogledao? Zašto su se premijeri grlili i ljubili sa tajkunima i nameštali im privatizacije? Zašto ministarstvo privrede i ekonomije brani interese većinskih vlasnika? Zašto se nameštaju aukcije i tenderi? Zašto se ne kažnjavaju ovlašćeni procenitelji i revizorske kuće? Gde rade danas direktori Agencije za privatizaciju i njihovi službenici? Gde rade predsednici tenderskih komisija? Zašto je Labus savetnik Miškovića? Zašto se strateško važna kompanija RTB Bor prodaje na telefonskoj sednici? Zašto je uvedena provizija od prodaje 5%? Ko uzima tu proviziju? Koji kriminalci su kupili preduzeća? Koji međunarodni prevaranti su kupili naša preduzeća? Kako je prodat Beopetrol? Zašto prodajemo NIS za samo 400 miliona dolara? Zašto privatizujemo banje i RH centre? Zašto banke finansiraju većinske vlasnike? Zašto se privatizuju preduzeća bez para? Zašto Akcijski fond rasprodaje državne akcije? Šta državni činovnici znaju o kompanijama, berzama i tržišnom privređivanju? Zašto Komisija za hartije od vrednosti ne kažnjava špekulante? Zašto berza služi za preotimanje preduzeća? Zašto tužilaštvo odbacuje krivične prijave? Zašto je policija uhapsila samo 60 većinskih vlasnika? Zašto sudovi odugovlače i ne sprečavaju pljačku? Koji ministri su kupovali preduzeća? Ko je čovek iz senke koji vodi privatizacionu mafiju? Koje stranke finansira koji tajkun?…

Ima još bezbroj pitanja koja građani moraju da postave predstavnicima države. Na sva ta pitanja moramo dobiti odgovore. Nema ulaska u EU na pljački države i njenih građana. Nema evropskih integracija sa privatizacionom mafijom. A vrh privatizacione mafije je u vrhu države. Kako je otkriti? Vrlo lako. Potrebno je samo pratiti tokove novca. Postoje sposobni i stručni ljudi koji mogu razotkriti privatizacionu mafiju. Predlažem da se donese Zakon o reviziji privatizacije, stečajeva, dokapitalizacije i restrukturiranja. Predlažem da se donese Zakon o poreklu kapitala novobogataša. Predlažem da se donese Zakon o nacionalizaciji imovine koja je stečena korupcijom, kriminalom, privilegijama ,monopolskim položajem, učešćem u vlasti ili vezom za predstavnicima vlasti. Nacionalizovanu imovinu treba podeliti u: Penzioni fond, Socijalni fond, Fond za nezaposlene i Banku za razvoj privrede. Taj opljačkani kapital treba vratiti onima od kojih je otet. I to je moguće.

Hoćeli se to dogoditi? O tome odlučuju sami građani na izborima. Treba glasati za one stranke koje budu odgovorile na gore postavljena pitanja, koje budu pohapsile privatizacionu mafiju i koje donesu navedene zakone. Ako sada tih stranaka nema, na nekim novim izborima građani će morati da izrode neku novu političku opciju. Treba biti samo strpljiv. Velika nevolja će doneti veliko otrežnjenje građana. Nastaće toliko željena katarza. Ovi izbori su samo početak novih izbornih procesa. Vlade će se menjati svake godine ili svakih šest meseci, sve dok ne dobijemo vladu koja će promeniti pogrešan koncept. Udruženje političara sa opasnim namerama ne može da vodi Srbiju.. Srbiji trebaju novi koncept i novi ljudi. To zapamtite kada budete glasali. Na nekim novim izborima.

Putin

Autor: Branko Dragaš Monday, 24 September 2007
Prvi put pišem o Putinu. Sačekao sam da protekne dovoljno vremena da bih mogao da napišem svoje mišljenje. Na kraju njegovog mandata mnogo toga je jasnije, ali na samom početku on je bio velika nepoznanica. Kada sam ga prvi put video na televiziji krajem 1999 godine, pojavio se kao naslednik Jelcina, prijateljima sam rekao, na osnovu prvog utiska, da će taj čovek preporoditi Rusiju. I nisam se prevario. Gotovo da me nikada ne vara prvi utisak o čoveku. Grešku napravim samo ako pogazim i potisnem taj prvi utisak. Onda mi se to vrati sa kamatom. Obično zelenaškom. Dakle, Putin je bio nešto potpuno novo na ruskoj političkoj sceni. Odudarao je drastično ne samo od pijanog i nezgrapnog Jeljcina, nego i od mnogih dotadašnjih ruskih vođa. Nije imao Lenjinov ishitreni bes, Staljinove zlokobne brkove, Hruščovljevu oblu samodovoljnost, nije se krio iza birokratskih veđa Brežnjeva i njegove kromanjonske tupavosti, nije posedovao površnost i slatkorečivost Gorbačova, niti medveđe šarlatanstvo Jelcina. Putin je bio sasvim drugačiji. Na njegovom licu sam video lukavu prepredenost političara, inteligenciju, drskost i vrcavost u očima, suzdržanost u mangupskim pokretima, gipkost utreniranog tela, kočopernost niskog čoveka i odlučnost u hodu državnika.

U čitavoj njegovoj pojavi ima nečeg prkosnog i odvažnog, nečeg što provocira, izaziva i ne ostavlja drugog čoveka ravnodušnim. U njemu kao da se na neki neobičan način spajaju ruska mekota i toplina sa azijskim divljim i nepokornim prkosom i inatom. Ličio mi je, tih prvih nedelja, na nomadskog ratnika iz daleke stepe koji je, utreniran i oran za borbu, jer borba je jedini njegov smisao postojanja, programirano obukao predsednički oklop kako bi lakše porazio svoje neprijatelje. Taj ratnik, borac, kozak i ataman nije trpeo poraze. To se videlo u blesku njegovog pogleda kada se osećao ugrožen. Ništa nije moglo sakriti njegovu iskrenu nameru da vlada, osvaja, pleni i pokorava.

Plašio sam se samo gde to može da se završi. Širina ruskog prostranstva otvara velike apetite pohlepnim i sujetnim vođama nacije. Ineresovalo me je samo kada će se taj kan odmetnuti. Ruska istorija je prepuna takvih jurodivih. Da li je Putin jedan od njih? Ali to se nije desilo. Nije se desilo ne samo iz razloga što taj boljar ima toplu rusku dušu, koja je potpuno udavila varvarsku azijsku nepokornost i nepredvidivost, nego prvenstveno zbog toga što se školovani obaveštajac disciplinovano pridržava pravila službe. Naime, ako pažljivo pročitate njegovu biografiju, prepuštajući ideologiziranim kremljolozima da ponovo sanjaju o Trećem rimskom carstvu, videćete da je Putin čedo KGB-a, da mu se u ranoj mladosti potpuno dobrovoljno predao i da je prošao najviše škole i obuke za špijuna.

Dolazak na vlast Putina je zapravo tihi državni udar, koga je osmislila i vodila operativna služba KGB. Sve što se desilo je bilo pedantno isplanirano od strane Službe i tražio se samo glavni glumac koji će igrati u tom špijunskom trileru. Putin je izabran aklamacijom, jer je posedovao ljudske osobine koje su garantovale Službi da se neće odmetnuti u tirane. Tako je, kako je isticano, Jeljcin dobrovoljno abdicirao u korist nepoznatog oficira Službe. Bilo je to veliko iznenađenje ne samo za svetsku javnost, nego i za prepotentne i uspavane obaveštajne službe Imperije u rastrojstvu. Imperija je veličala klovnovsko ponašanje Jeljcina, sprdala se sa njegovim cirkuskim zabavljanjem i hvalila njegovu demokratsku vladavinu u kojoj se puca iz tenka na parlament, dok oligarsi odnose u strane banke preko 500 milijardi $, a zapadne kompanije kupuju na rasprodaji sirovinsku bazu Rusije.

Imperija je verovala da će potrajati večno takva pljačka i da, nakon rušenja berlinskog zida, više niko neće na istoku Evrope ugroziti njene imperijalne inerese. Ali obrt je bio neočekivan. Sve je zapravo kulminiralo kada je u avgustu 1998. na berzi u Moskvi rublja pala za preko 520%. Strani investitori su za nekoliko minuta postali dolarski milijarderi. Špekulacija je bila dobro pripremljena. Država je bankrotirala. Imperiji je odgovarao jedan građanski rat u Rusiji u trajanju od jedne decenije, a onda opet programirana revolucija i diktatura proletarijata. Za to vreme sve sirovinske baze bi bile u rukama nekoliko oligarha bliskih Pentagonu.

Međutim, učiteljica nije ponavljala u svom razredu. KGB je shvatio svoju istorijsku odgovornost. Izvršen je plišani državni udar. Džudo zahvatom je tuširan Jelcin. Nije imao izbora. Njegova porodica ga je ubedila da je ponuda da zadrže ukraden novac sasvim pristojna i oni su pametno odlučili da neće praviti nikakve probleme u izboru novog predsednika. Pamet je spasila glavu. Služba je bila zadovoljna. Putin je bio garancija. I tako je spašena Rusija. Bez revolucije i bez kominterne. Služba je bila na visini državnog zadatka. Shvatili su svoju istorijsku ulogu. Putin je Službi vratio poverenje postavljajući svoje kolege sa posla na sve državne funkcije. Izvršena je kompletna promena krvne slike Od vrha do dna sve je izmenjeno. Pripadnici službe su bili zadovoljni. Putin je pokazao da drži reč. Tako je postao ikona Službe. Imao je potpuno odrešene ruke. Tada je pokazao kakav je strateški igrač. Lukavo je vukao svaki potez. Smišljeno i proračunato. Uhapsio je neposlušnog oligarha Hodorkovskog i nacionalizovao mu je svu imovinu, a njega poslao u zatvor. Primer je bio poučan za sve druge oligarhe. Gusinski i Berezovski su pobegli. Nisu shvatali da se menja igra. Ostali su kleknuli i poljubili cipele Putinu. On im je dozvolio da deo otetog kapitala zadrže na svojim imenima. Zapravo, to je kapital ruske države koga oni samo čuvaju. A njih čuva Služba. I prati. Za svaki slučaj. Kada državi trebaju investicije oligarsi investiraju.

Tako je otpočelo vraćanje odbeglog kapitala. Danas ruske devizne rezerve, sa tajnim rezervama od rasta nafte, koje se čuvaju za nevolju, iznose preko 600 milijardi $. I nastavljaju dalje da rastu. Stopa privrednog rsta je oko 10%. Putin je upalio svetlo na kraju mračnog tunela. Njegove podmornice su se spustile na 4302 metra ispod Severnog pola i tamo je zabodena ruska zastava nad strateškim rezervama gasa i nafte, Rusija je ogradila svoje. Putin savetuje ostale zemlje oko pola da zagrade svoje, ali one ne mogu da se tako duboko spuste. Ne mogu ni da uzlete u nebo kao suhoj koji stoji u mestu i prkosi Pentagonu. Koji se sve više nervira, jer Rusi spremaju naseljavanje meseca i vežbaju iskrcavanje na Mars. Hoće i gore da ograde svoju teritoriju. Imperija je u groznici. Šta smera ponovo taj džudista dok se u ribolovu obnažen slika za javnost? Koga hoće da upeca?

Buš ne može da se obnaži. Suviše je star i umoran. I sve veće probleme ima. On ne shvata da je u toku velika šahovska igra na svetskoj pozornici koju Kasparov ne može da prati. Putin povlači državničke poteze. Spašava državu od propasti. Opozicioni velemajstor to ne shvata. Savez sa Kinom i Indijom kroji novu podelu sveta. Preko Nemačke se kontroliše razmažena EU. Iran mu je odbrana od požara iz Iraka. Gadafi ujedinjuje Afriku u otporu protiv Imperije. Severna Koreja sluđuje Pentagon. Potpuno je nepredvidljiva. Ali najveća nevolja je u komšiluku. Južna Amerika gori. I požar preti da se prenese na bogatog suseda. Ugo Čaves se odmetnuo i kupuje rusko naoružanje. Novi Fidel Kastro povlači druge za sobom. Revolucionarna svest se širi. Kolonije otkazuju poslušnost. Despotski socijalizam nacionalizuje banditski turbokapitalizam. Putin je uspeo da nadmudri Ujka Sema. Prebacio je lopticu u njegovo dvorište. Sledi smečovanje.

Kosovo je samo odmeravanje snaga. Inat. Pokazivanje da ne možeš sam da upravljaš svetom. Svetski policjac je dobio za suparnika specijalizovanog obaveštajca. Špijunska igra traje. Putinu ističe mandat i on sprema iznenađenje. Povući će se da bi postao nevidljiv. Tada je najopasniji. Imperija gubi figuru za figurom. Nova ravnoteža se uspostavlja. Putin je postao istorijska ličnost. Danas je on jedini državnik. I ne sme da pravi pacerske greške. Mora osloboditi sve medije, mora Kasparovu pružiti ruku, ne sme da zabranjuje nevladine orgnizacije, jer ga one samo jačaju, i ne sme da se druži sa oligarsima. Državnik ima svoju istorijsku misiju. Čak i kada pravi početničke greške.

Voja bez zemlje

Autor Branko Dragaš
Wednesday, 05 March 2008
Vojislav Koštunica je u transu. Oči svetske i domaće javnosti uprte su u njega. Svi tumače njegove reči. Svi analizirju njegove poteze. Šta će Voja uraditi? Srbija zavisi od njegove političke volje. Srbija čeka njegovu mudru odluku. Srbi čekaju da ih Voja izbavi iz nevolje. Čekaju i nadaju se da Voja ima rešenje za sve njihove životne nedaće. Stotine hiljada ogorčenih Srba je izašlo na proteste protiv otimanja Kosova. Stotine hiljada ljudi je skandiralo -„Kosovo je Srbija”. Voja je pomahnitao. Stotine hiljada ljudi skandira njegove misli. Stotine hiljada ljudi veruje u njegovu ideju. Voja je urlao od zadovoljstva.

Tako se brani Srbija. Tako se brani Kosovo. Niko ne sme da nam otima Kosovo! Niko ne sme da prizna poraz Srbije. Kosovo je srce Srbije! Voja je jedini koji može da sačuva Kosovo u Srbiji. Voja je jedini koji može da se odupre razvijenom imperijalističkom svetu. Voja može da ih pobedi i primora da se pokaju i da priznaju da su pogrešili. Prekršili su međunarodno pravo i mora ostatak međunarodne zajednice da ustane u odbranu tog ugroženog međunarodnog prava.

Borba za Kosovo traži apsolutnu podršku Voji, jer samo on može da povrati oteto. Voja traži da se nacija okupi oko njega u toj pravednoj borbi Voja traži nacionalno jedinstvo. Svi moramo da mislimo i delamo kao Voja. Nema izbora. Nema sukoba mišljenja. Nema rasprava. Život može da sačeka. Sve mora da bude podređeno jednom cilju. Taj cilj može da ostvari samo jedan - Vođa. Nema promene vlasti dok se ne reši problem Kosova. A taj problem će se rešavati godinama. Znači Voja je obezbedio doživotnu vlast. Njegovi politički trabanti pozivaju da sledimo Voju. Sve što se dešavalo je prošlost, kaže jedan njegov komesar, podvlačimo crtu i otpočinje novo poglavlje u borbi za Kosovo. Naravno, tu borbu će predvoditi naš Voja. Svi mi koji mislimo drugačije, koji mislimo različito od njihovog Voje, svi mi, kaže njegov omiljeni politički analitičar, smo - zombi! Namera Vojislava Koštunice je podla. On hoće da dobije plebiscitarnu podršku naroda za svoju dalju neuspešnu vladavinu. On negira demokratske izbore jer je Srbija ugrožena. Voja je prevazišao suludost Miloševića koji je, bilo kako bilo, ipak, pristajao na izbore. Voja se plaši izbora. Ne zbog stabilnosti Srbije, nego zbog toga što sve manje građana glasa za njega. Čovek bez svojstava traži apsolutnu vlast. Vojislav Koštunica ima opasne namere.

Građani Srbije moraju da mu se suprostave. Moramo da ga sprečimo u daljem uništavanju Srbije. Moramo da ga politički raskrinkamo. Zbog toga pišem ove redove. Ne smemo da ponovo upadnemo u istorijske zablude koje će nas skupo koštati. Namera mi je da potpuno rasvetlim opasne namere vlastoljubivog i taštog čoveka koji je spreman na sve paklene saveze samo da produži za jedan dan svoju nakardnu vladavinu. Moram da priznam, da sam imao velike sukobe sa Đinđićem upravo oko Koštunice i da je Đinđić bio potpuno u pravu kada mi je ukazivao na svu opasnost, podmuklost, prevrtljivost i bezočnost političara Koštunice, ubeđujući me da je Koštunica spreman sve da uradi kako bi zadržao vlast.

Tada mi je sve to bilo prilično smešno, znajući Đinđićevu opijenost vlašću. Međutim, razlika je bila ogromna. Sa Đinđićem ste mogli da se svađate, prepirete, sukobljavate, ne slažete, mogao je da vas sasluša i da se povuče, da napada i da glasno razmišlja, spreman je bio da prizna da je pogrešio, da nešto dovoljno ne zna i da uradi kako je on naumio, ali sa kamenim i birokratizovanimm nepredvidljivim Koštunicom niste mogli jednostavno ništa konkretno i operativno da uradite. On je bio tajanstven, mističan i zatvoren u svom ograničenom svetu. Prepotentan. Nadobudan. Uobražen. Umišljen da je nacionalni heroj. Mesija. Legalista, Nacionalista i Pravoslavac. Komunikacija sa takvim likom bila je nemoguća. Znam to iz ličnog iskustva.

Uprkos dugogodišnjem opozicionom delovanju i isključivoj vezanosti Đinđića za mene, nisam imao, na sreću, previše kontakta sa Koštunicom. Nije bio moja energetska grupa i nisam pridavao značaj njegovom dosadnom i tromom nastupu. Uvek su me nervirali ljudi koji izgovaraju gomile gluposti kao da govore drevne filosofske mudrosti. Političari koji su svoje neznanje i pokvarenost sakrivali iza nacionalnih floskula. Iza praznih parola o državnim ineresima. Oni koji navodno jedini razumeju geostrateške tajne savremenog sveta. Sve je to meni bilo strano. Sve je to, upotrebiću Krležinu frazu, bilo čorbine čorbe čorba. Istoštogmođ. Iza svih tih velikih kulisa krilo se odsustvo vizije, lenjost duha, tupost, ograničenost i bezgranična sebičnost. Sebičnost neiskazanih ljudi koji se plaše slobode mišljenja, konkurencije i oštrih sukoba ideja.

Koštunica nije čovek ideje, kako on pokušava da se predstavi u javnosti. Koštunica je skučen čovek željan slave. Smatrao sam da je to čovek iz fioke instituta i da on treba da bude samo arhivar opozicije. Kako nisam pročitao nikada nijedan njegov osmišljen članak, natpis ili polemiku, jer ono izdanje slovenačke Tribune o pluralizmu posle Drugog svetskog rata pripisujem isključivo profesoru Kosti Čavoškom, kako su mi njegovi javni nastupi bili smarajući, kako nikada nisam čuo nijednu njegovu ideju koja bi me zainteresovala, nisam previše obraćao pažnju na njegovu političku ličnost, verujući da će se i on utopiti u moru prolaznih likova naše opozicije.

Ni njegovo odvajanje od Đinđća nisam smatrao važnim. Đinđić se oslobodio jednog teškog tereta. Podržavao sam i dalje Đinđića, dok sam nekoliko kontakata sa Koštunicom ostvario isključivo preko ideje o formiranju fonda „Borislav Pekić”. Naime, ja sam prvi predložio i dogovorio se sa gospođom Ljiljanom Pekić da pristupimo formiranju tog fonda i obezbedio sam novčana sredstva za taj fond. Bio sam pekićevac i imao sam mogućnosti da pokrenem fond o najvećem srpskom piscu koga uporno pokušavaju da stave u zaborav. Koštunica me je samo pozvao da se zahvali na tome što sam uradio za Pekića.

Prvi nesporazum sa Koštunicom imao sam u vreme građanskih protesta 1996, kada je opozicioni Beograd bio na ulicama, dok je on bio van tih političkih dešavanja. Na jednoj slavi, gde smo se godinama viđali, bio sam iznerviran stavom Koštunice da su protesti u režiji stranih službi, mislim da je čak rekao i NATO snaga, da su demostranti izmanipulisani i da ne treba izlaziti na ulicu jer se može sve rešiti kroz institucije sistema. Način na koji je to govorio, gestikulacija koju je pravio i ton njegovog govora toliko su me iznervirali da sam, pokušavajući da ne povredim svečanost dana i domaćina kuće, napravio analizu naše opozicione političke scene, počevši namerno od Đinđića, jer su svi znali da smo bili bliski, do tog istog Koštunice koji je sa prezirom govorio o uličnim protestima. Posebno me je nerviralo to što je svaku njegovu reč aminovao Matija Bećković. U toj otvorenoj i oštroj analizi političke scene, preskačući lik Matije Bećkovića, jer sam smatrao da on zaslužuje poseban osvrt, rekao sam da je Koštunica već odavno politički mrtav, ali da mu to još niko nije saopštio. Iskreno sam to mislio i tako mu rekao. Bio je zaprepašćen i pogođen. Video sam na njemu da je uvređen. Posle nekoliko dana Đinđić mi je rekao, smejući se do suza kada mu je neko prepričao tu scenu, da mi to Voja nikada neće oprostiti.

Taj neiskazani čovek ulivao mi je nepoverenje. Prezrivo je govorio o uličnim demonstracijama, da bi ga ti isti demonstranti doveli na vlast. To je najbolja slika o Koštunici i njegovom toliko isticanom moralu. Nije bio sposoban da upravlja ozbiljnom političkom strankom. Više mi je ličio na uštavljenog birokratu koji čeka unapređenje, nego na nekoga koji ima državotvornu viziju i nacionalnu strategiju. Ali, pokazalo se da je njegovo strpljenje imalo smisla i on je dočekao trenutak da ga istorijski događaji sami izaberu. Ni kriv, ni dužan dospeo je na ujedinjenu opozicionu listu koja je trebala da sruši despotski režim. Vreme je bilo za promene. Građani Srbije su tražili promene. Despotski režim je izgubio sve potpore svoje vlasti. Pekić je nagovestio da se režimi sami urušavaju iznutra kada izgube i obesmisle osnovne postulate svog delovanja. Nakon divljačkog bombardovanja NATO zlikovaca, građani su shvatili da su Despot i njegova žena potpuno poludeli u nameri da izvrše svetsku revoluciju i da međunarodnom proletarijatu donesu toliko željenu pravdu. Despotski režim je bio truo i istorijski je morao da bude srušen. Građani su tražili nešto novo. Tražili su se nove političare. Ko?

Veliki problem je bio što su opozicioni prvaci bili bez ugleda i građani nisu imali poverenja u njih. Đinđić je to davno znao. I godinama je tražio zamenu. Nekoga ko će pokriti njegov loš imidž . Nekoga koji neće njega politički da ugrozi. U tom traženju svog čoveka 1992. je i meni predložio da budem kandidat opozicije. Odbio sam to sa gnušanjem. Verovao sam da svako treba da radi ono za šta se školovao, treba da radi ono što zna da radi i predložio sam, izbegavajući vođe i lidere, da napravimo jedinstven tim koji će nastupati zajedno. I danas verujem da je to pobednička kombinacija za Srbiju.

Đinđić je uporno nastavljao da insistira da pronađemo lidera. Pokušao sam da pomognem. Tako da sam, recimo, posredovao da se u mojim poslovnim prostorijama tajno sastanu Stambolić i Đinđić i da razgovaraju o političkoj sudbini Srbije. Ali, dogovor nije postignut. Ostao je samo još jedan čovek - Koštunica. Đinđić je bio očajan. Ali nije imao kud. Umesto opozicija da izbaci nekoliko kvalitetnih imena, na jedvite jade su nahvatali Koštunicu.

Srbija je bila zrela za promene, Koštunica je najmanje tome doprineo. Bez velikih protivljenja, nemajući kuda, opozicija je izabrala Koštunicu. On je jedini bio neuprljan, pošto ništa nije radio da bi došao u priliku da se kompromituje. Tako se Koštunici pripisala pobeda protiv Miloševića. Koštunica je bio prihvatljiv kao demokrata, legalista, umereni nacionalista i pošten čovek koji se nije obogatio baveći se politikom. To je bilo sasvim dovoljno da građani glasaju za novog čoveka. Tako je Voja ušao u istoriju. Bez velike muke i odricanja. Njegova jedina istorijska uloga se desila na sam Peti oktobar oko 18,50 časova kada su stotine hiljada ljudi povikali da se krene na Dedinje i kada je uspaljena masa, željna osvete i kazne, tražila da se obračuna sa Despotom i njegovom ženom. Koštunica je svojim jednoličnim i opuštenim glasom umirio uspaljenu masu. To je njegova jedina istorijska zasluga. jer da to nije uradio nastao bi građanski rat i pokolj u Beogradu. Na svu sreću, to se, ipak, nije dogodilo. Zbog toga Koštunica treba da dobije svoje mesto u istoriji.

Sve posle toga je bila katastrofa. Potpuni promašaj. Koštunica je pokazao da nije sposoban da vodi državu, da je lažni demokrata, lažni nacionalista, lažni legalista i da saradnja sa tajkunima u privatizaciji ozbiljno ruše njegovo poštenje.

Pođimo redom. Koštunica nije državnik jer nema nikakvu državotvornu viziju, poput, recimo, Putina koji je pre nekoliko nedelja izašao sa strategijom razvoja države do 2020. godine. Umesto da gleda napred, Koštunica pokušava da ispravi prošlost.

Nije državnik jer nije spreman da žrtvuje svoju političku karijeru i položaj za dobrobit države. Nakon svih političkih poraza, pošto je politički marginalizovana njegova neuspešna politika,ne daje ostavku i nastavlja da upravlja državom. Umesto da predvidi događaje oko nezavisnost Crne Gore i otcepljenja Kosova, on se ponašao kao politički diletant koji zatvara oči pred događajima koji udaljavaju Srbiju od sveta. Za vreme njegove vlasti, uprkos proklamovanim principima državnog jedinstva i integriteta, Crna Gora je dobila nezavisnost, dok se Kosovo otcepilo.

Voja bez zemlje nema nikakvu doslednu politiku. Njegova jedina politika je - vlast! Vlast po svaku cenu ! Spreman je sve moralne i političke principe da pogazi kako bi produžio svoju ličnu vlast. Spreman je da sklapa trule kompromise kako bi zadržao vlast. Sećam se našeg poslednjeg susreta u njegovom stanu u avgustu 2003. godine kada sam mu dokumentovano pokazivao kakvu nesreću donose tržišni fundamentalisti i lažni reformatori. Matematički sam mu pokazao kako će oni, ako se nastavi ta nesretna neoliberalna politika, potpuno uništiti privredu Srbije, što će dovesti do gubitka nezavisnosti države. Video sam da sve to teško prati,da ga svi ti podaci nerviraju, da mu je neprijatno to da sluša ali je priznao da se takva politika mora da promeni i da će biti po zakonu kažnjeni svi politički akteri te pljačke u procesu privatizacije. Predložio sam mu stvaranje Vlade nacionalnog spasa i sprovođenje jedne nove ekonomske politike. Složio se i zamolio me da se strpim nekoliko dana dok se vrati sa puta pa će me pozvati da razradimo novu strategiju. Naravno, nikada me nije pozvao. Nakon izbora sklopio je savez sa šifrovanom sektom. Oni koji su ga najviše vređali, koji su ga lično ponižavali, koji su ga prozivali za ono što nijedan civilizovani čovek ne bi uzeo u usta, oni koji su radili protiv Srbije i za interese stranih kompanija i vlada, oni su postali njegovi glavni politički saveznici.

Tako je postao saučesnik u zločinu. Voja bez zemlje nije ispunio nijedno svoje predizborno obećanje. Slagao je građane kada im je obećavao reviziju privatizacije. Slagao je građane kada im je obećao bolji život. Slagao je građane kada im je obećao da će sačuvati državu. Ništa od obećanog nije ispunio. Voja bez zemlje je bio lažni demokrata. Stranku vodi apsolutistički i ne dozvoljava nikavu kritiku njegovog rada. Okružio se političkim karijeristima, neznalicama, poltronima, licemerima i sumnjivim tipovima koji su umešani u mnoge mafijaške afere. Slagao je građane kada je obećao opštu demokratizaciju u zemlji. Javni servis RTS je njegova partijska televizija i bastiljon gluposti i primitivizma. Slagao je kada je obećavao decentralizaciju. Feudalizovao je javna preduzeća i dozvolio opštu pljačku državne imovine.

Lažni nacionalista iz Kruga Dvojke ništa nije uradio da naš narod na Kosovu dobije uslove za normalan život kako se ne bi selio. Nije obezbedio osnovne uslove za život Srima na Kosovu. Srbi na Kosovu žive u štalama, zemunicama i napuštenim barakama. Srbi sa Kosova žive u Srbiji kao njihovi preci u srednjem veku. Posle toliko godina čekanja danas provaljuju u stanove jer ne veruju više u Vojina obećana. Država ništa nije učinila da pomogne svojim proteranim građanima i da im učine život koliko toliko podnošljivijim u Srbiji.

Voja bez zemlje iz zatamljenih luksuznih automobila ne vidi nesreću svoga naroda. Niti vidi, niti ga interesuje. Narod mu je potreban samo u političkim kampanjama. Narod mu je potreban da bi kupova milion bedževa „Kosovo je Srbija”‘. Bedževima brani Kosovo! To je Vojina politika o Kosovu. Prodajom bedževa potkupiti pokvarenu savest.

Ideolog verbalnog legalizma trabunja o međunarodnom pravu, dok u državi kojom on upravlja radnici nemaju nikakva prava, manjinske akcionare većinski vlasnici tuku, prete im, kradu ih i zlostavljaju. Zakone prave tajkuni da bi pokrili svoje pljačke. Institucije sistema su korumpirane i ništa ne rade. Sudovi presuđuju u korist političkih moćnika i njihovih bogataša.

Građani su obespravljeni i siromašni. Građani vape za pravdom. Srbijom odjekuju krici poniženih i pokradenih građana. Voja bez zemlje to ne čuje. Voja je gluv za gnev pravednika. Voja zloupotrebljava institucije. Voja je okupirao institucije. Tužioci neće i nemaju podrške da se obračunaju sa organizovanim kriminalom. Vrh organizovanog kriminala je u samoj vladi. Glava hobotnice je u vladi. Ideolog verbalnog legalizma prodaje C-market u dogovoru sa njegovim tajkunima, prodaje RTB na telefonskoj sednici i tako poklanja 200 godina eksploatacije rudnog blaga u Srbiji sumnjivom mešetaru iz sveta Zar to radi legalista? Zar to radi nacionalista? Ideolog verbalnog legalizma nikada nije moć državne institucije stavio u zaštitu interesa građana. Građani se samoorganizuju da bi zaštitili sopstvene živote. Srbija je najkorumpiranija zemlja na svetu. Srbija je najsiromašnija zemlja u Evropi. Ko je za to kriv? Voja bez zemlje je zadužio naciju samo u 2007. godini novih 6,4 milijarde dolara, tako da je naš spoljni dug narastao na 26,2 milijarde dolara. Ko će da vraća taj dug? Ko će građanima saopštiti istinu o bankrotu srpske privrede? Ko će građanima reći da jedemo sopstvenu budućnost?

Prošle godine je napravljen najveći deficit u istoriji Srbije - 10 milijardi dolara je otišlo iz zemlje. Premijera to ne interesuje. Lažnog nacionalistu zanima da na nacionalnim svečanostima rasplamsava ugašene vatre. Veruje da će na tim ugašenim vatrama zapaliti nove požare. Voja bez zemlje je danas vrlo opasan. Opasan je jer je smrtno politički ranjen. On je politički mrtav, ali mu to još niko ne sme da saopšti. Spreman je da sve učini da zaustavi demokratski i privredni razvoj Srbije. Spreman je da se sveti jer je životno uvređen. Opasan je jer nema alternativu. Srbiji više ne treba Voja bez zemlje. Demokratiji ne treba ideolog verbalnog legalizma. Ne treba nam salonski nacionalista i neostvareni čovek. Njegov problem se ne rešava u politici. Njegova uloga je završena one petooktobarske večeri. Uloga koju niko ne sme da ospori. Kao što niko ne može da ospori da je njegovo današnje političko delovanje štetno po državne i nacionalne interese.

Koštunica nas je vratio u 1988. godinu. Ponovo se događa narod. Njegova manipulacija osećanjima povređenog naroda je opasna. Njegov nalog da se povuče policija ispred ambasada, kako bi se pokazao bes naroda, samo je opasna igra koju treba hitno prekinuti. Njegovo povlačenje ambasadora je nepristojno. Njegovo sveslavensko zaklinjanje u Rusiju je megalomansko. Rusija se uzdiže i to je za čovečanstvo dobro. Ali nije dobro verovati da će Rusija žrtvovati svoje interese zbog Srbije. Zašto bi oni to radili? Nikada to nisu u istoriji radili. Šta smo mi učinili za njih? Zašto bi oni nama nešto činili? Koštunica ne razume da države brane svoje interese. Nema ljubavi i zanosa. Njegovo nerazumevanje svetske politike je tragično po narod i državu. Opominjem Srbe i građane Srbije da Vojislav Koštunica opasno igra na poslednju nacionalnu kartu i da može uvesti državu u velike nevolje.

Namerno se šire vesti o mobilizaciji. Namerno pušta šizofrene ludake iz raznih garda da nastupaju po medijima kako bi sebe prikazao kao odmerenog nacionalistu sa kojim se mora razgovarati jer, u suprotnom, mogu ekstremisti sve da pokvare. Organizovao je proteste da bi povratio svoju političku snagu. Ne zanima njega sudbina Kosova i nesretnih ljudi kojima je mogao, a nije hteo da pomogne. Ne zanima ga ni sudbina Srba u Crnoj Gori, jer da je nacionalista napravio bi program za te napuštene i obespravljene Srbe. Voja bez zemlje i dalje veruje da Crna Gora nije nezavisna.

Njegova bratija akademika, glumaca, režisera i sveštenika samo je dokaz da iz prošlosti ništa nismo naučili. Nismo ništa naučili od Bulgakova koji je prezirao glumce, tvrdeći da su oni najveći lakeji vlasti. Kada se ta lažna patriotska bratija udruži u odbrani srpstva, onda znam da smo pred novim porazima. Oni su spremni da žrtvuju tuđe živote, tuđu decu, tuđu imovinu i tuđe pare za odbranu srpstva. Istovremeno, spremni su da lično uzmu državne stanove, državni novac, državne privilegije i položaje da bi učestvovali u odbrani srpstva. Oni smatrajuda im to pripada i da to sve treba da dobiju.

Tako nastaju dve grupe srpstava. Srpstvo onih koji su iskreni rodoljubi, koji nikada nisu ništa dobili od te naše nesretne srpske države, nego su uvek samo davali sve što smo mogli i odricali se u interesu države i nacije, i one druge grupe, profesionalnih Srba koji profitiraju na srpskoj nesreći. Profesionalni Srbi su hulje. Jednako ih prezirem kao i nalickane folirante japijevce koji su nitkovi.

Dva srpstva su dva nepomirljiva sveta. Koštunica ne pripada nijednom od ta dva srpstva. On je zaludno srpstvo. Metiljavo i gnjecavo. Nunjkavo. Prevtljivo i licemerno. Vašarsko srpstvo puno palanačke taštine. Uvređeno srpstvo. Iskompleksirano. Frustrirano srpstvo. Ali srpstvo željno vlasti. Vlastoljubivo srpstvo. Sujetno i ograničeno. Olinjalo srpstvo. Srpstvo uvijeno u miomiris tamjana i prošlosti. Srpstvo poraza i kukanja. Jurodivo srpstvo. Odmetnuto srpstvo. Hajdučko srpstvo.

Takvo srpstvo nam ne treba. To je nazadno i opasno srpstvo Pokvareno i podlo. . I mi, Srbi, moramo se sami suprotsraviti novoj manipulaciji narodom. Ne trebaju nam ponovo slepi Vođa i događanje naroda. Ne trebaju nam odjeci i reagovanja. Ne trebaju nam profesionalni Srbi i nove nevine žrtve. Srbiji su potrebne efikasne i pravedne institucije i dobri zakoni. Srbima je potrebna katarza. A da bi se to desilo potreba nam je demokratija i sloboda. Potrebni su nam ljudi iz vertikale. Državnici koji imaju viziju. Nacionalisti koji imaju strategiju. Intelektualci koji ne strahuju. Potrebna nam je elita koja će izbaviti narod. Potrebno nam je, umesto jednoumlja, sloboda mišljenja. Otvoreni sukob vizija i koncepcija. Otvoreni razgovor o nama Srbima. Jer mi, Srbi, smo glavni krivci za sve. Mi smo sebi najveći neprijatelji. I mi treba da se menjamo.

Takvo moderno, otvoreno, pametno, radno i štedljivo srpstvo nam treba. Svaki čovek nam je važan. I Vojislav Koštunica ima svoje mesto u tom sveopštem srpskom i građanskom preporodu. Njegovo mesto je na institutu da brižljivo analizira i arhivira našu savremenu istoriju posle njegove neuspešne vladavine. Naravno, na reveru može da okači koji hoće bedž. To je njegovo građansko pravo.

Monopoli i karteli

Autor: Branko Dragaš Monday, 10 September 2007
Udarni večernji televizijski termin. Gostuje ugledni profesor beogradskog univerziteta. Doktor ekonomskih nauka, predsednik društva ekonomista Srbije, član upravnih odbora nekoliko uspešnih akcionarskih društava, miljenik svakog režima, kako socijalističko-despotskog, tako isto i neoliberalnog, miljenik medija i profitera tranzicije, tajkuna i novobogataša, na pitanje voditelja da li ima monopola i kartela i ko su, ako ih ima, monopolisti na tržištu izjavljuje : ”Pa…odgovoriću jednim odgovorom”!? Kada profesor beogradskog univerziteta, koji treba da obrazuje i vaspita našu mladež, odgovara jednim odgovorom, onda nama ne preostaje ništa drugo nego da ugasimo televizor jer je to jedini način da se zaštiti zdrava pamet, da se izoluje glupost i da se ne sasluša već unapred poznat odgovor da monopola nema.

Naravno, i dekan Pravnog fakulteta, te najviše naučne institucije koja treba da brani pravo i pravdu, pre pola godine je izjavio da nema monopola. Zašto se onda čudimo što ministri i plaćeni novinari papagajski glasno krešte da nema monopola? Zašto svi oni zatvaraju oči? Zašto neće da vide ono što običan građanin vidi? Odgovor je vrlo jednostavan - srpsku političku oligarhiju, medije i konsalting intelektualce plaćaju i kontrolišu tajkuni. Plaćaju njihovu izdaju profesije, nauke i ljudskog morala. Plaćaju svoje sluge da štite njihove opljačkane kapitale. I tu nema nikakve ideologije, već samo lični interesi. I to je glavni problem naše tragedije i propasti. A to svaki građanin koji razmišlja svojom glavom zna. Srpska kvazielita je primitivna, pokvarena, provincijalna, skorojevićka, pohlepna, parazitska, podanička i prevrtljiva. Profesora univerziteta možete da kupite za mesto u upravnom odboru neke firme i on će faustovski prodati dušu tajkunu.

Šta onda očekujemo od siromašnog građanina koji živi ispod svakog egzistencijalnog minimuma? Zašto njega osuđujemo kada proda svoje biračko pravo za sto grama kafe? Pa,gospodo, to isto radi i srpska kvazielita koja se prodaje samo za veće pare. Cena njihovog podaništva je mnogo veća. I kada jedan neoliberalni novinar, koji je u vreme hiperinflacije bio na mom platnom spisku, jer sam hteo da mu pomognem da preživi, ospe drvlje i kamenje na radnike šićardžije, kako ih naziva, u Zastavi što su uzeli otpremninu, oni ne rade ništa gore od toga istog plaćenog novinara koji dobija novac od tajkuna da tako piše. Ili od profesora univerziteta koji odgovara jednim odgovorom ili dekana koja tvrdi da nema monopola. Dakle, stvar je samo u visini honorara.

Film ”Nepristojna ponuda” je poučan samo zbog toga što pokazuje da za milion dolara u komercijalnoj civilizaciji možete da kupite sve. Moj životni stav je da se ne može za novac sve kupiti, da postoje ljudi koji nisu za prodaju i da postoje odnosi koji nemaju tržišnu cenu. Takav stav nije prihvatljiv u komercijalnoj civilizaciji i prirodno je da sam, pod udarom despotskog režima, zbog nesaradnje sa okupatorom, morao da izgubim svoj biznis. Svako buntovništvo se strogo kažnjava.

Oni koji su bili pseće podanički odani despotu danas su monopolisti. Onaj koji je danas najveće zlo za Srbiju je - tajkun Mišković. To je ime koje ne sme da se izgovori. Ministar za finansije i Savet za borbu protiv monopola govore da nije samo suša kriva za rast cena, nego su krivci monopolisti. Ko su monopolisti? Nema odgovora. Svi ćute i ne smeju da izgovore zabranjeno ime. Odgovaraju jednim odgovorom. Lupetaju gluposti i uzimaju apanaže. I evo, svima njima, ukazujem da je najveći monopolista - Miroslav Mišković On obesmišljava i uništava tržišnu privredu. On razara demokratiju u Srbiji. Njegovu poslovnu imperiju na staklenim nogama svaka ozbiljna vlada mora da preispita. Nije normalno da jedan čovek ima toliku finansijsku moć u zemlji gde 60 odto naroda živi ispod crte civilizacijskog minimuma. Nije normalno da jedan komunistički aparatčik postane milijarder za nekoliko godina. Nije normalno da jedan primitivac i provincijalac postane gospodar Srbije.

Ako hoćete da proverite nekoga, koji se deklarativno zalaže za demokratiju i tržište, da li je iskreno u tome, pitajte ga kakav je njegov odnos prema staklenoj imperiji Miroslava Miškovića. I to je raskrsnica. Da li će Srbija krenuti u demokratiju i tržišnu privredu ili ćemo ostati zarobljeni u mafijaškom kapitalizmu? Srpska kvazielita nema interesa da reši taj državni i nacionalni problem. Njihov interes je da se još malo ogrebu za neku proviziju To moraju da rešavaju neki novi ljudi. Stručnjaci koji neće biti potkupljeni i koji će reći istinu svome narodu.

A istina je da inflacija nije 6,5%, nego oko 30%. Istina je da suša nije podigla toliko cene, nego da su to uradili monopolisti .Koliko je reformskih godina moralo da prođe da bi to shvatio guverner sa Dedinja? Koliko će godina da prođe da to shvate profesori ekonomije? Istina je da građani Srbije plaćaju veće cene, recimo, prehrambenih proizvoda nego građani u razvijenim zemljama. Zašto su ulje, šećer, brašno u poljoprivrednoj zemlji, koja je već ostvarila 306 miliona dolara suficita u trgovini sa svetom, skuplje nego u zemljama koje uvoze naše proizvode? Zašto su kamate na kredite u Srbiji nekoliko puta veće nego kamate u zemljama u okruženju? Ko je dozvolio da se naprave bankarski karteli? Ko je srušio domaće bankarstvo i rasprodao finansijsko tržište strancima? Ko je dozvolio tajkunu Miškoviću da stvori monopol u trgovini? Ko?

Odgovor znamo. Politička oligarhija koja vlada od petooktobarske kontrarevolucije do danas i koja je okupirala i zloupotrebila građanske institucije u Srbiji. Politička oligarhija koja će, ukoliko se brzo ne zaustavi njeno katastrofalno razaranje države i nacije, potpuno uništiti mogućnost za naš preporod. Monopoli i karteli su najbolji brendovi te političke oligarhije. Monopoli i karteli su vrhunski proizvod neoliberalnog kapitalizma. Kao što su to i njihovi tajkuni.

Istraživanja u SAD pokazuju da 5% multimilionera kontrolišu više od 50% bogatstva SAD. Ili 300.000 najbogatijih zarađuje kao 150 miliona najsiromašniji. Da li Srbija ide tim putem? Opomenuo sam, zajedno sa grupom prijatelja, građane Srbije u knjizi iz oktobra 2001 ”Kuda ide Srbija?” da Srbija nije na dobrom putu. Đinđić mi je odgovorio kampanjom vlade - Srbija je na dobrom putu! Dana je svima jasno ko je bio u pravu. Danas je svima koji žive od svoga rada jasno da su bogatiji sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji.

Ružičasti Željko Mitrović, lakej Veštice sa Dedinja, danas tvrdi da je 95% svog bogatstva od 1 milijardu evra skupio nakon dolazaka reformatora na vlast. To znači za šest godina. Kako može neko da zaradi 950 miliona evra za šest goduna? Kako? Isto onako kako je Đelić zaradio 11 miliona evra ili Jelašić vilu na Dedinju. Razlika je samo u visini otimačine. Brzo bogaćenje je moguće u odsustvu tržišta i demokratije. Kada nema tržišne konkurencije i tržišne utakmice tajkuni se bogate kroz monopole i kartele.

Niko od profesora univerziteta što iznose odgovore u odgovoru i niko od potplaćenih nezavisnih novinara i analitičara neće da govori o načinu ulaska proizvođača u velike trgovinske lance. Pitajte proizvođače kako ih ucenjuju monopolisti. Moraju robu da daju na odloženo 90 do 180 dana. Moraju prvo punjenje u rafove monopoliste da daju besplatno i moraju menadžerima prodaje da plaćaju reket. Naravno, te rekete uzimaju tajkuni.

Zar je to tržišno poslovanje koje će pokrenuti našu proizvodnju? Podsećam da se slično nekada prema izvoznicima ponašala i firma državne bezbednosti „Genex” i da su mnogi proizvođači, koji su danas u stečaju ili likvidirani, započeli svoju propast upravo tada. Međutim, tajkunizacija Srbije je dovela do propasti domaće proizvodnje. Jedan uspešan proizvođač mi je rekao da je uspešan jer ne posluje sa Miškovićem. Drugi tvrdi da je uspešan jer ne koristi kredite od parazitskih banaka.

Bekstvo od kredita je najveća jeres u turbokapitalizmu. Kada odbijate da uzimate kredite vi postajete najveći smrtni neprijatelj banaka. Uzimanjem kredita, laki keš i brzi gotovinski novac, postajete narkotizovani ovisnici. Što više uzimate, više vam je potrebno. I tako se čitav taj balon od mehura naduvava. Sve dok ne pukne. Tada će nastati opšti haos na planeti i počeće mnoge socijalne revolucije koje će imati neizvesan kraj.

Ozbiljne države moraju da se pripreme za taj Veliki Prasak koji dolazi. Državnici moraju da osmišljavaju strategiju razvoja sto godina unapred. Državnici moraju da imaju viziju. I moraju istinu da kažu svome narodu, uprkos zaglušujuće buke televizijskih reklama.

Nažalost, mi nemamo državnike. U slučaju neprijateljskog preuzimanja C marketa videli smo da se prepošteni legalista Koštunica dogovara sa tajkunima. Demokratija ne može da se razvija u društvu u kome premijer namešta prodaju kompanija privilegovanom tajkunu. Nema slobodnog tržišta u dogovoru političke oligarhije i tajkuna.

Jedini način da iskreno napravimo iskorak napred i spasimo državu i naciju, jer one su ulog u ovoj pokvarenoj i nameštenoj igri, je da izvršimo temeljnu demokratizaciju društva. Demokratija i tržišni principi su smrt za monopole i kartele. Glavna poluga razvoja demokratije je sloboda medija. Samo slobodni i nepotkupljivi mediji mogu raskrinkati kriminalni savez između političke oligarhije i njihovih tajkuna .I to je danas glavna borba u Srbiji. A profesore univerziteta koji odgovaraju odgovorom treba ismejati. Smeh je prirodna odbrana od ljudske gluposti. I zdrav je za društvo i čoveka. Zato se nasmejte od srca.