Затварам блог (сајт) за писање, на дужи рок


Од данас (10.07.2014.) затварам свој блог (сајт) за писање на дужи рок, коментарисање ће такође бити затворено, једино ћу надаље одржавати Дуцијев блог. То сам одлучио због великог премора дугогодишњим мукотрпним радом на свом блогу, и још доста пратећих повезаних ствари око тога. То је скоро 7 ипо година непрекидног рада, па обрада и постављање видео прилога на Ју Тубе, за моје потребе и потреба разних пријатеља и другара са којима сам сарађивао.

Такође ми је и егзистенција угрожена, од октобра прошле године сам на социјалној новчаној помоћи и народној кухињи, али и то може нестати за тили час, у овој земљи беде и сиротиње са олошем на власти, који једино знају да уништавају све што је вредно у Србији: и привреду, и људе, и народ и… томе нема краја, ако се не побунимо, још нисмо попили дно, биће све теже и теже са ништаријама на власти, то сви врло добро знамо, и ко има, и ко нема…

И поред великог премора, успео сам некако да нађем снаге да напишем неколико текстова, просто ме нешто натерало на то, осећао сам да ме нешто тера да барем оставим неки писани траг, што ми душа иште да кажем, да се како-тако одужим прецима, а то сам углавном објавио у следећим текстовима, у задњих неколико дана, то су ови текстови:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!
http://wp.me/p3KWp-6KX

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Ако буде среће, можда с пролећа идуће године наставим са писањем са много више детаља и чињеница из садржаја горњих линкованих текстова, кад се регенеришем и ако како-тако побољшам егзистенцију. О национализму да пишем, о комунизму, идентитету: националном, грађанскома… и пре свега да се схвати светски феномен специфичан само код срба комуниста, интернационалиста, за разлику од комуниста и интернационалиста из других нација и култура, који имају јаку националну идентификацију са својим националним бићем. Али, искључиво Срби комунисти, интернационалисти… скоро сви су потпуно идентификационо анационални, дакле на сви, али велика већина – да! Они су потпуно анационални и самим тим антисрбски настројени. Немају никакву националну идентификацију у срцу и души са србским националним бићем! Јер, у њиховим срцима, само борави идеја комунизма „за цело човечанство“, „за све људе света“, а срби су ту само „националисти!“ Примитивни, наравно, затуцани, само мисле на себе, не и на „чччоооввеечччааанссттввоооо“. Код срба комуниста, сви народи сем Срба (ма колико Срби изгинули за то њихово „ччоооввеееччааанство“), представљају „продужену руку човечанства“ иако су и они, ти „други“; – националисти као и Срби. Али, ти „други“ су за србе анационалне комунисте, „човечанство“, а „њихови“ срби, само „затуцани националисти“! А апсурда ради, Срби су у великим светским ратовима највише од мањих народа изгинули за бољитак човечанства, не само свој! Али, ипак, за уважене србе комунисте, ти си за њих само „*бени национлиста!“Илити: „најнижа друштвена свест“. Нешто више око тога рекао сам у тексту: „Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању“! Затим… о Титу да пишем, о комунистима и њиховим злочинима, о томе шта се заиста догађало у Србији за време другог светког рата, и пре њега, почевши од стварања краљевине Срба Хрвата и Словенаца, то је врло битно за нас Србе да знамо, праву истину, јер ту имамо катастрофалне грешке!! Не ми, обичан народ, грешке су правили наши „интелектуалци“, политичка „елита“, који нас скоро упропастише својим незнањем, незрелошћу, бахатошћу, глупошћу…!

Народ је гинуо кад треба, али они стално уче на нама, и никако да науче, а потрошише нас ко да смо тоалет папир, а не људи, па сад скоро да више нема ко да гине, сви јунаци и алфа мужјаци изгинуше. А и оно мало што је остало од њих, нема за кога да гине, јер нема државу која стоји иза њега и србства.

На плану свакодневног живота, квислиншки властодржци непрекидно генеришу безнађе, немаштину, лудило, а биће све горе, не треба бити неки аналитичар и видети то, јер услед овог лудила у свету и Србији, што је све итекако повезано, ми не знамо шта ће бити ни за 5 дана унапред, а камо ли за 7-8 месеци или годину дана. Зачас може да се пропадне, судбина ти се преокрене за 5-6 дана, али и не мора, ако си борац.

Ја сам по природи борац, али у овој ситуацији не зависи све од мене. Постоје неке „две-три карике“ које ме одржавају у како тако подношљивој егзистенцији, али и то може пући за час, али и не мора. Уствари, једино је питање код мене:

„Докле ће то трајати, те 2-3 карике које ми иду у прилог, за сада“

али само док не предузмем нешто, јер те 2-3 карике које неће вечно трајати, можда ни годину дана, а можда ни толико… дају ми маневар да предузмем нешто, неку акцију, да преузмем живот у своје руке, да будем макар малим делићем господар свог живота у овом лудилу које се шири све више, ако је то уопште и могуће. Ево, и сам се сад смејем свом оптимизму док пијем кафу и пишем ово, будући да су ми на неки начин „руке везане“, више ништ не зависи од појединца…

Живот нам пише романе, а не ми.

Можад је боље само ослушкивати живот, и чекати шансу, јер живот боље зна од нас шта нам треба, јер дешава се да кад нешто планирамо, све иде супротно, или је погрешан тајминг, час. И ако дође та шанса, треба је само одмах препознати, и „улетети“ у њу, у прави час, иначе… ако „закаснимо на воз“ шанса више неће доћи.

Она је дошла, и ако је не препознаш у правом моменту, већ је пропустиш, она ти више неће доћи. Неком дође једна шанса, неком две, неком ни једна, све зависи од судбине, карме, а највише од наше психе и духа.

Видећемо шта ће бити, барем сам у задњих 4-5 текста, написао нешто што ме је много тиштило, мада бих желео још доста више да напишем о свему томе, онако на миру, на тенане, без журбе… поготову о томе како се у ствари код срба интелектуалаца, и народа, креира механизам самопорицања и презирања што су Срби, јер „вирус“ само-порицања и само-презирања је преносив.

Наравно, никад није све тако црно. Иако су мањина, имамо ми високообразоване интелектуалце који немају комплекс што су Срби, већ напротив, поносе се тиме! Један од њих је и бриљантни професор др Милан Брдар. Има их још, али професор Брдар је врх-врхова. Слушајте њега да се освестите, да схватите како се србима уништавао национални идентитет и психа, до садо-мазо степена самопорицања и само-презира.

Довољнио је само то да схавтите, у „ком грму лежи зец“, како је тај механизам настао, да будете СВЕСНИ ЊЕГА, што ће бити довољно да се Уздигнете у ИДЕНТИТЕТНОМ СРБСКОМ БИЋУ, да се поносите што сте Србин, да коначно оздравите…!!

Поред професора Брдара, ту су професор Светозар Радишић, Јован Јоца Јовановић, Биљана Ђоровић, а ту је и наш песник и Србски Посвећеник, бриљантни Дрган Симовић, професор Велимир Веља Абрамовић, Славиша К. Миљковић, има их још…

Ако неко буде желео да ме због нечег контактира, то може учинити путем овог мог мејла:
orgonster@gmail.com

Слушајте и пратите на интернет радију „Снага Народа“, професора Милан Брдара, тамо највише гостује.

Професор Милан Брдар – Радио Снага народа 05.06.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Неке ствари које је изреко професор Брдар, битне су да се знају…

Професор Милан Брдар (00:18:56…

„Значи, и у тим револуционарним праксама, политичким, када се појединац води идеологијом и утопијом, која је у њој садржана, он намири своју савест, тако да може да поднесе да за собом сеје смрт. Рецимо, Лењин је био намирене савести, иако је слао интелектуалце на стрељање. И то нарочито оне који су га крили у време царизма. Јер он је, наравно да су се око њега бунили:

„Чекај Владимире, па како, овај, па ти људи су те крили?!“
Он је говорио:
„Е, видите, баш зато што су мене крили као противника режима, спремни су да крију противнике нашег режима“.

И те људе је слао на стрељање! Потпуно мирне савести!

Он, Зиновјев, и та прва екипа, између себе су отворено говорили да истребљују буржоаску класу у Русији. И то су радили мирне савести. Дакле, поента је у томе да ви када намирите савест, радите онда без њеног оптерећења то што чините. Е. сад, наравно, идеологије заводе. И… шта је судбина револуционара: он мора да заврши као руина, и као разочаран човек промашеног живота, са осећањем промашеног живота, што је, у свим земљама где су прошле те реакционаре (ваљда је тако речено) социјалистичке револуције, случај. Тако да је то случај и код нас, и ми смо то видели у генерацији својих родитеља, и пажљиви синови, међу које ја убрајам и себе,… својим очевима никад ништа нису приговарали, јер им се на лицу видело да носе своју муку. Да су с Титом промашили, проћердали живот, јер дочекали су 90-е. И… није потребно ни њему ништа говорити, он све у својој души зна, и види….“

………………..

„Ма и они би пропали и уништили би себе. Политици су потребни успешни политички људи. Шта значи успешан политички човек? То је онај који државу уређује тако, да, он, није важнио какав је он, који ће институционалну државу урадити тако, да ће моралност у свакодневном животу избијати у прва план, а не његова лична моралност. Шта ми имамо од његове моралности?! Ево, Лењин је био морално беспрекоран: био је веран једној жени, није пио, није пушио, али земљу је одвео у пропаст! Људи… 1921 – 1922. године, док је још био жив, 10 милиона њљуди је умрло од глади у СССР!! Прича се о глади за време Стаљина, не прича се за време Лењина! Шта ми имамо од његове моралне не-роблематичности?…“

Радио „Снага Народа“: Емисија „Гнев Србије“ 02.07.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Интервју са бриљантним професором Брдаром, почиње од: 01:25:50 али слушајте емисију од самог почетка, где бриљантни водитељ Милан Миленковић, дискутује са слушаоцима, који такође имају бриљантне мисли и излагања.

Ово су линкови са којих можете скидати разне емисије које се емитују на интернет радију „Снага Народа“:
https://www.youtube.com/user/SKiM1389SKiM/videos
https://www.youtube.com/user/radiosnaganaroda/videos

ТВ „ИН“ Бијељина: Гост проесор Милан Брдар

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У емисији се говори о национализму, о националном поносу, који су најбитнији проблеми Срба, како да се опораве, како да направе своју државу…

Анекс проф. др Милан Брдар Културна политика у Србији данас – 19.06.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Поздрав свима…!

Небојша Јовановић

Објављено у Инфо. Ознаке: , , , . Коментари су искључени

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!


Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!! Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу измњђу четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Прочитај текст до краја»

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”


Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извир: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљанаи други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

- Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

- Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!


Архиве су доступне, документи постоје, депеше комуниста постоје, могу се читати и проучавати,анализирати.

Али…?

Зашто србски часни и поштени комунисти, који су рођени и одрасли у СФРЈ (У СФРЈ су чули за комунизам, и својим проучавање те идеје, заволели га), који се иначе експонирају у нашој јавности у медијима, јавно не објављују своје студије о овом догађају, о „савезничком““ бомбардовању само градова у Србији, а заправо ради се о Титовом одобрењу да „ради истеривања непријатеља“ „савезници“ (али чији?) бомбардују само градови у Србији, и да тако дају свој суд о томе, своје мишљење и званични став?

То кажем зато, јер само њиховим јавним и писаним делима о овом ми можемо знати шта они заиста мисле о неком догађају везаним за комунисте, а не да само претпостављамо шта мисле. То мислим на оне србске комунисте који су како-тако присутни својом речју у јавности јавног мњења Србије, они који имају своје фељтоне по разним медијима, чланке, писали су и књиге.

На интелектуалном нивоу, неки од њих до бруталности критикују србе као националисте, не србе шовинисте, већ националисте.

Међутим, рећи ћу вам зашто они ћуте.

Довољно је за њих (потпуно идентитетно анационална бића) бити само србски националиста који баштини србски национализам (да, он га баштини, али он – тај „*ебени проклети Србин“ је уједно и грађанин по идентитету за свакодневни уобичајен живот, не само националиста), па га дисквалификовати као биће, јер они национализам, попут Коче Поповића, третирају као „најнижи облик друштвене свести“?!!

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

А ја кажем…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Уреду, србски комунисти, не може Вам се променити свест о идентиту на силу. Слажем се, ако у души и срцу немате идентификацију са србским националним бићем, то је уреду, будући да се ви искључиво идентификујете са идејама, ви сте у идентификационом смислу: идеја, апстрактна идеја. Ви се у идентификационом смислу (душа, срце, емоције – не чисто интелект као интелект), по мени, око 80-90% у оггрррооомниммм емоцијама идентификујете са идејом комунизма, па је стога комунизам (За све људе света: Ту, за специфично и једино србске анационалне комунисте, у МИСАОНО ИДЕНТИФИКАЦИОНО-СУШТИНСКОЈ БИТИ, нема конкретности у нацијама, народима, већ само уопштено: „људи“, „народи“, „човечанство“…) условно речено Ваш уважени „национализам“.

Добро, ми србски националисти (у једном делу свог ЦЕЛОКУПНОГ ЉУДСКОГ БИЋА, не целом) смо нижа бића у друштвеном смислу за србске анационалне комунисте, али зашто онда, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ И МОРАЛНО-ЕСЕНЦИЈАЛНЕ ЧАСТИ РАДИ, ти србски комунисти одрасли у СФРЈ, када је реч о очигледним злочинима комуниста према „њиховом“ србском народу, тотално ћуте…!!!

Зар смо ми за њих само *ебени националисти!
Зар ми нисмо део Вашег човечанства…!
Зар ми, Срби, нисмо ти „људи“, „човечанство“…!
А толико изгинусмо за то човечанство на ветрометини најкритичнијих путева светске историје, поготову у првом светском рату!
Нисмо се борили „само за себе“, већи за цело човечанство у бити…!
Па чак и за своје џелате, нашу „браћу“ из првог светског рата која су била на супротној страни, прихватисмо их после тог рат у заједничкој држави…

Аххх… Боже…
Еххх… Човече…

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Следе чланци, где се може сагледати како су хрватски и словеначки комунисти (Тито, Кардељ, и остали… искључиво у врху КПЈ) сврсисхдно одлучивали да се у савезничком бомбардовање Југославије 1944. – 1945. бомбардују искључиво градови у Србији, не и градови у Словенији и Хрватској, јер рецимо да је ВРХ КПЈ то хтео, могло се одобравати да се бомбардује Загреб, не би ли се тако натерао усташа Павелић да затвори кланицу у Јасеновцу где су 90% страдали и поклани Срби…!

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка власти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

Савезничко бомбардовање је изгледа била врло добродошла прилика да се србском комунисти, Кочи Поповићу, пружи прилика да се обрачуна са србском „нижом друштвеном свешћу“, па је сходно томе, једини он, за разлику од хрватских и словеначких комуниста, који се нису слагали са бомбардовањем градова у њиховим републикама, одређивао „мете“ у градовима на подручју Србије, да се неселективно бомбардују широки појаси где је у огромном броју страдо србски народ, цивилно становништво! А не немци, кад би се бомбардовале само изоловане локације где су се само немци налазили, а не широки појасеви градова, где су се искључиво кретали, живели и боравили србски цивили!

*********************

Извор: СрбинИнфо

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!

(Борис Субашић)

krvavi-uskrs

Убијено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акције.

Крвави Ускрс, како је названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме је погинуло више од 2.000 људи, дуго је био табу тема, а ни данас са њега није потпуно скинут вео тајне. Досијеи Балкан ер-форса, који је 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита.

- Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања није била војничко већ политичко дејство. Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао је Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички.

- Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране јужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србији. То потврђују и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

- Кад је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем. Свет је веровао да се авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској. Тек кад су затрештале прве експлозије савезничких бомби, становништво је потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало је страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио је 20. априла извештај из Михаиловићевог штаба.

Страдале су Бајлонијева и Каленићева пијаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке који су доведени на рехабилитацију. Разорено је прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигијенски завод, Дечја болница, Дечји диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразије.

“Пријатељско“ разарање Србије
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

- Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла је у рушевинама пронађен 1.161 леш. Број тешко повређених био је 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.
bombardovanje-1944.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“.

- Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао је тада нишки окружни начелник Јован Барјактаревић.

Несрећни човек није ни слутио колико је близу истине.

- Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише:

„Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“.

У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије.
krvavi-uskrs-1944

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађајима и добрим и лошим момцима у Југославији пресудно је утицала група совјетских „кртица“ у британској тајној служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицајни. С њима је веома близак био и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група је била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), који је бомбардовао српске градове.

- Меклејн је сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као једину снагу отпора у Југославији“.

Почетком априла 1944. Черчил је у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклејна и Владимира Велебита, који је био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан је први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

- Успостављена је координација између Балкан ер-форса, односно команде у Барију и мисија које су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република који су слали своје предлоге за бомбардовање о којима су одлучивали Меклејн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор сипали су предлоге као из рукава.

Убијали само за цивиле
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

-Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић.
krvavi-uskrs-1944-2

*********************

Савезничко бомбардовање Београда за Васкрс 1944.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Савезничко бомбардовање Лесковаца 6 септембра 1944. Порушене Лесковачке Грађевине у бомбардовању…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

До темеља је срушена зграда лесковачке гимазије и објекти око ње!!
Комунисти Србије рођени у СФРЈ!
Зашто о овоме не причате и осуђујете србске комунисте који ово нису спречили!!
Зар се у гиманзији, налазе фашисти, или Срби, србска деца!!
Зашто сада својом ЈАВНОМ ПИСАНОМ РЕЧЈУ, кад се све ово зна, не осуђујете издају србских интереса и србских живота од стране србских комуниста у врху КПЈ за време другог светског рата!!
Да ли смо ми Срби припадници тог вашег „ччооовввеееечччааааанства“ или смо само „проклети нациоанлисти!!“, дакле биолошки отпад на паганистичком жртвеном колцу ваших „веееелллииикиих идеја“…!!

„Савезничко“ бомбардовање Србије 1944 на захтев партизанске команде

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор:http://www.srpsko-nasledje.rs/

Како су савезници бомбардовали Србију и Црну Гору: операција „Недеља пацова“
НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО СРЕЋАН УСКРС

Пише:ПетарАлексић

-Зашто је ёенглеско и америчко разарање Србије и Црне Горе, било и остало једна од највећих табу тема и Титовог и садашњег режима

-Због чега се више од 50 година тврди да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким масакрирањем највећих градова у Црној Гори и Србији?

-Шта је био прави циљ највећег разарања наших градова у њиховој историји?

-Како је функционисао сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору?

-Зашто никада нису пописане жртве наших „западних савезника и ослободилаца“?

-Због чега су губици нашег невиног цивилног становништва били 300 пута већи од жртава немачког окупатора?

-Ко је тражио, ко предлагао, а ко одобравао „савезничка“ рушења десетина српских и црногорских градова, вароши и села?

-Како су Енглези и Американци организовали „Недељу пацова“ у Србији?

-Какву су улогу у масакрима над хиљадама беспомоћних жена, деце и стараца имали маршал Тито, Коча Поповић, Митар Бакић, чланови Титовог Врховног штаба и његових главних штабова у Србији и Црној Гори?

-Како је после ваздушне инвазије са Запада уследила класична копнена инвазија са Истока?

СТРАНА 42 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: ТИТО СЕЈЕ СМРТ

СТРАНА 44 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: СРБИЈА ЈЕ ПАЛА НА КОЛЕНА

СТРАНА 49 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: КРВАВИ УСКРС

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили „на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке“, а да је њен прави ефекат „хиљаде наших мртвих људи“, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове „помоћи“ англо-америчких „савезника и ослободилаца“ организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.

Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша

После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, „Евроглас“ је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове „хумане мисије“. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

НИШ МЕТА 15 ПУТА

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

Пакао је трајао 14 минута

У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача…

Опело за жртве савезника

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

„20. октобар 1943.“

На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији – у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог „савезничког“ бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Тајна чувана пола века

Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:

Депеша која открива: Тито је бомбардовао Србију

- Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други Титови доушници деценијама измишљали да би „највећег сина наших народа и народности“ сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво… А сада је, као на длану, јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, њихове жеље он је усаглашавао са својим жељама и сам је одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“

(Подвучено у оригиналу).

Капитулација пред Титом: друго бомбардовање Ниша

Ова депеша скида било какву примесу енигме са било ког потоњег бомбардовања било ког српског и црногорског града, али и са првог англо-америчког митраљирања Ниша. На основу механизма који је у њој изложен, најлогичније је претпоставити да Тито за то масакрирање Ниша није тражио никакво „покриће“ у жељама својих повереника у Србији, већ да је том приликком испуњавао само своје жеље.

Да је тај закључак тачан потврђује чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

- Ја бих разумео бомбардовање Ниша – рекао је опраштајући се од својих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић – да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

Прочитај текст до краја»

Археологија: Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства


Под називом: „Благотин, град добрих људи“ у продукцији Радио-телевизије Србије, редитељ Слободан Ж. Јовановић, 1993. године реализовао је овај документарац о Благотину, о изузетно важном археолошком налазишту у југозападној Србији, јер је у њему, на дан „светих врача“ 14. јула, откривен први зидани храм у историји човечанства. Храм је зидан 6000 година пре Христа. За ово изузетно важно откриће, најзаслужнији је археолог др Светозар Станковић – Нани са својом београдском археолошком екипом.

Археологија: Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор: Дневне Новине

После смрти др Светозара Нанија Станковића престала истраживања локалитета „Благотин“ код Трстеника

Драган Ивановић

- Изузетно важно неолитско налазиште на Балкану-

ТРСТЕНИК – Захваљујући археолошкој екипи Београдског Универзитета коју је предводио др Светозар Нани Станковић, откривена је тајна изузетно важног неолитског налазишта на Балкану недалеко од Трстеника.

др Светозар Нани Станковић на истраживању Благотина

др Светозар Нани Станковић на истраживању Благотина

Археолошка екипа пронашла је током истраживања први зидани храм у историји човечанства у оквиру благотинског насеља, на тргу пречника 30 метара, у његовом центру као засебна грађевина. О овом локалитету снимљене су и три документарне мини серије за програм Радио телевизије Србије 1993 године у режији Слободана Ж. Јовановића. Према писаним подацима које је сачинила екипа Археолога и др Станковић, Храм је зидан 6000 година пре Христа имао је полу зид одвојен од профаног простора облика пресечене печурке, где су се налазила четири престола постављена тако да показују апсолутни север-југ. У иницијалном делу олтара на дубини од 2,5 метара, налазила се разбијена лобања јелена са роговима постављеним под одређеним углом што је по први пут појава у историји човечанства. У унутрашњости олтара појављује се цик-цак линија која је уско везана за култ. Две скулптуре богиње „Велике мајке“ окренуте лицем према западу нађене су у јужном делу Храма. Доњи део скулптура са јако наглашеним глутеима, стилизованим, скраћеним ногама, представља симбол жене прародитељице, док горњи део фигура представља стилизовану главу јелена, симбол мушког принципа. Ове фигуре су оставштина неолитског човека за будућност, која у себи носи комплетну филозофију људске врсте.

Деео локалитета...

Део локалитета…

Поред пронађених других предмета нађени су и модели зрна пшенице од глине, који су доношени као дарови у Храм, затим алати, сечива, играчке, амулети за заштиту од злих духова. Пронађени су и дарови у облику накита из Пенсилванијских Алпи, што показује да је Благотин био значајан религијски центар, светилиште где се у одређено доба године сакупљао народ целог Балкана односно Европе.

Археолошка екипа је такође утврдила да су се у Благотину правили први хлебови. Овај податак помера старост првог хлеба за 3000 година п.н.е у граду Уру. Насеље Благотин имало је све одлике великог града које се простирало на једдан хектар земље на којој је било саграђено око 100 стамбених објеката, повезаних улицама, које су се сливале ка тргу, према центру Храма. Благотин није имао бедема па је због тога добио назив „Благотин, град добрих људи“. До сада је истражено само 2,5 одсто овог налазишта, а после изненадне смрти др Светозара Нанија Станковића, стало се са археолошким истраживањима на локалитету Благотин, обустављене су и иноваторске идеје студентских археолошких кампова, док је докторат врсног педагога и научника др Станковића неправедно запостављен и заборављен.

Мештани овог краја Пољне, Велике Дренове, Страгара и околних места, верују да ће у наредном периоду наставити да истражују стручњаци-археолози, да би се до краја открила тајна овог веома значајног историјског локалитета.

Благотин: Урбанистички план најстаријег града на свету на зрну пшенице

Извор: Васељенска ТВ

Трстеник – Најстарији урбанистички план на свету, који датира од пре 8.000 година пронађен је на археолошком локалитету код брда Мали Благотин, 26 километара од Трстеника. У овом ранонеолитском насељу чувени српски археолог др Светозар Станковић (1948-1996) пронашао је тај план прецизно угравиран на зрну пшенице!

Фигура Богиње "Велика Мајка" са археолошког налазишта Благотин

Фигура Богиње „Велика Мајка“ са археолошког налазишта Благотин

Драгоцена житарица тренутно се налази у Народном универзитету у Трстенику, одакле са колегама из Туристичке организације покушавају да поново заинтересују јавност за вредно налазиште које сведочи о првим пољопривредницима на Балкану. По смрти др Станковића, нажалост, истраживања стручњака Филозофског факултета у Београду у сарадњи са институцијама у Трстенику и у Крушевцу деведесетих година практично су заборављена.

„Само неколико сати пре него што сам случајно пронашао то зрно пшенице, своје цртаче замолио сам да ураде кроки – приказ целог насеља и светилишта Благотин“, испричао је својевремено др Светозар Станковић.

„Догодило се да на маленој житарици јасно видим урезан исти приказ! Имао је основе храма и друге објекте.“

Др Станковић је био убеђен да је реч о најстаријем урбанистичком плану на свету, позивајући се на чињеницу да је до тада за најстарији важио план Ура (Месопотамија), чија се старина процењивала на око 6.000 година. Благотинско зрно помера ову границу за 2.000 година!

Наслеђе

Вредно налазиште сачували су добрим делом аутори документарне серије јавног сервиса „Благотин, град добрих људи“ (1993). Др Хескел Гринберг са канадског универзитета у Винипегу, који је блиско сарађивао са др Светозаром Станковићем, посведочио је да је благотинско налазиште револуционарно, јер је управо код Трстеника створено семе европске пољопривреде северно од Медитерана.

„Радимо на томе да поново у жижу најпре научне, а потом и шире јавности ставимо комплетан локалитет“, износи Јелена Вукчевић, историчарка са Народног универзитета.

„У самом Благотину истражен је само део насеља (неких 300 квадрата) од претпостављених шест хектара, а већ покретни налази сведоче о значају. Део благотинске збирке чува се у Београду и покушаћемо да оно што се може у договору са стручњацима вратимо у Трстеник.“

Благотин су основали припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе – протостарчево, крајем седмог и почетком шестог миленијума п.н.е. У Благотину који је представљао јединствено стамбено, плански уређено, економско насеље са улицама и храмом на централном тргу, али је био и религијски центар, живело је око 100 породица, пре свега пољопривредника.

„Права је штета што данас нико не свраћа на налазиште, а у најгоре време санкција ту је врвело од научника, јер је Станковић довео и колеге из света“, присећа се за „Новости“ Жика Џекић, секретар МЗ Пољна, у чијем се атару налази јединствен локалитет.

Брашно

На локалитету је нађено невероватних 16.000 фрагмената керамике, фигуре, мање богиње, глинени модели зрна пшеница, која указују да је благотински ратар веровао да су она божанског порекла. Откривено је седам полуземуница око трга, где је посебно светилиште са богињом плодности и богињом земље.

Нађене су и алатке, садилице, мотике, рала од јелењег рога. На основу ископаних статичних делова жрвњева, закључено је да су Благотинци правили брашно! Открића из деведесетих година тако су указивала и на прву производњу хлеба на свету!

Др Светозар Станковић – Нани
(1948–1996)

Извор:Пројекат Растко

Августа месеца 1996. године изненада је преминуо наш драги колега и дугогодишњи сарадник Одељења за археологију др Светозар Станковић – Нани. Гимназију је завршио у Ћуприји, а Филозофски факултет у Београду. Од 1981. године члан је Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, запослен у Археолошкој збирци као стручни сарадник, а касније по докторирању 1994. године унапређен је у звање научног сарадника.

Др Светозар Станковић - Нани са археолошког налазишта Благотин

Др Светозар Станковић – Нани са археолошког налазишта Благотин

У српској археологији оставио је дубок траг, о чему говори опус његових радова, као и велика теренска активност. Дуга је листа археолошких налазишта на којима је радио, било као члан истраживачких екипа или као самостални руководилац, стално трагајући за новим изазовима које пружају археолошка открића. Ово нагомилано искуство помогло му је да дубоко продре у тајне археолошке науке, увек инсистирајући на модерном методолошком приступу и иновацијама које он доноси. Међу првима је схватио преимућство и корист компјутерске обраде података коју је широко примењивао у својим истраживањима. Никада се у методолошком приступу није задовољавао просечним или довољним већ апсолутним.

Такође је важио за изванредног организатора рада на терену, било да се односило на процес и динамику истраживања или на организовање живота екипе, при чему се стално трудио да својим сарадницима обезбеди што боље и пријатније услове рада и боравка. У својим истраживањима несебично је обучавао студенте од којих је стварао праве специјалисте за одређене послове везане за теренска ископавања.

Свој пуни стручни и научни допринос пружио је у истраживању више праисторијских и античких локалитета на подручју Доњег Ђердапа – Ушће Каменичког потока, Књепиште, Мора Вагеи, Борђеј, као и истраживањем налазишта са територија општина Трстеник – Страгари, Лађариште, Благотин. Овде треба нарочито истаћи његов рад на истраживању локалитета Благотин.

Поседовао је изузетан уметнички таленат који је преточио у бројне археолошке публикације сликајући тушем предмете у њиховој пуној веродостојности. Важио је за једног од врхунских илустратора у југословенској археологији, чији су радови представљали узор млађим колегама који су проницали у тајне илустровања археолошких налаза.

Светозар Станковић – Нани, или Тоза како смо га често звали, био је оштроуман човек, понекад ироничног наступа, али изванредног и раскошног духа и нема онога који га је познавао да се са овим не би сложио. И данас, скоро свакодневно, међу његовим колегама и пријатељима препричавају се шале и досетке које су из њега бујицом извирале.

Нажалост, сада можемо једино живим сећањем да ублажимо сурову истину да Нани није више међу нама.
Миодраг Сладић, Београд

*********************

Ово је одличан документарац, а Благотин као археолошко налазиште огромно је и непроцењиво интересантан, како са археолошке тако и са историјске тачке гледишта, што наравно иде једно с другим. Ово налазиште Благотин, како сама реч говори, право је Благо за Србију, и свака би земља, сем наравно тренутно данашње јадне Србије у којој власт држи најгори друштвени талог којег смо икада као КУЛТУРАН народ имали у нашој историји, наставила оваква ископавања и завршила их до краја. Било би то непроцењиво културно благо за Србију које се не мери новцем, већ цивилизацијским и духовним значајем!

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!


Питања и одговори: Јован Јовановић – 22.09.2012.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Титов „комунизам“ је Србима, за историјски веома кратак период од 40-50 година, нанео толико зла и несреће, да је то просто незамисливо да се нешто тако може догодити у историјски тако малом периоду, али мора се признати да је томе кумовао један катастрофално трагичан корак незрелог србског краља Александра, трагичан и самоубилачки корак стварања краљевине Југосалвије 1918. године са својом пораженом „браћом“ из првог светског рата, Хрватима и Словенцима. Да није било тога, не би било ни зла Тито-комунизма, коме није био циљ никакав истински комунизам од самог почетка, већ уништење Срба као нације и распарчавање Југославије на штету Срба, на више мањих државица, трасирање пута ка том циљу, и само финале распада „кад дође прави час“…

Чим су дошли на власт, тито-комунисти су трасирали тај пут разбијања Срба и Србије унутар Југославије стварањем 2 аутономне покрајуне само у Србији, од 6 постојећих република, иако је једино имало смисла стварати аутономну покрајину унутар Републике Хрватске, у Србској Крајини, ради заштите Срба од усташа и хрвата којима је Југославија била само привремена творевина до прве прилике за толико жељено отцепљење, и стварање НДХ коју су започели злочинима у Јасеновцу, па после малог „прекида“ преласком на страну победника, посао су завршили 1990. када је дошао „тај прави час“.

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Да је у Југославији после доласка комуниста на власт била створена аутономна покрајина тамо где је једино било и потребно, у Хрватској, а не у Србији, распад Југославије на штету Срба био би немогућ! За то, што се то није десило, искључиво су криви срби комунисти који нису имали никакву националну србску самосветс, већ напротив, то су били анти-срби „југословени“, који су своје југословенство доказивали анти-србством. Тито их је пажљиво бирао, јер да није било њих да као прави вазали служе господару, Тито не би могао да каже ово о чему нам говори Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), а Срби излуђении не знају ни куд ће ни шта ће, нит ко су, ни шта су. Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, те интелектуалне издајице свога србског народа који су са становишта свог антисрбског „југословенства“, послушно спроводили све мере ради уништења Србије, србског идентитета код Срба посебно, и Србије!! Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“: То су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу: За положај директора у фирми, и рођеног брата би жртвовали, само да буду на власт…

Некад Било: Срђан Цветковић – Комунистички злочини у Србији!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Са сајта телевизије Републике Српске скинуо сам емисију: „Некад Било„: http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887 , коју води и уређује господин Синиша Михаиловић, у којој је гост био историчар Срђан Цветковић, историчар и писац књиге „Између српа и чекића“ која говори о комунистичким злочинима, тортурама и репресалијама у Србији. Обрађен је детаљно период до 1953. године.

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идеја, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија. Тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену 1928. године, на IV конгресу КПЈ»! Прочитајте добро тај чланак Ратка Дмитровића о томе. О овоме ти тзв. „морални срби комунисти-чистунци“, одрасли и васпитавани у СФРЈ, кукавички и подло ћуте, а својим јавним наступима се представљају да им је наводно „једино истина на првом месту“!! А зашто то тврдим? Зато што ништа не пишу о томе, немамо на јавној сцени никакву њихову писану студију о томе, књигу, а СФРЈ је управо срушена по том плану КПЈ из Дрездена 1928 године. Хајде да кажемо да за овај документ из Дрездена за разбијање Југославије нису знали за време СФРЈ, па и коју годину касније, али овај брижљиво скриван и прећуткиван документ, доступан је за истарживање.

Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“, „злочиима“ и митовима, а тај мит, тај лажни мит је био да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Али „пасја гробља“ говоре нешто друго! На основу те наметнуте „васпитне доминације“, тог јавног дисакурса у СФРЈ, заснована је и репресија на интелектуалној основи, репресија над србском самосвешћу, у циљу брисања националног идентитета код Срба, да се код срба усади кривица и комплекс што су Срби.

Титиов антисрбски режим, верне слуге имао је у србима комунистима на високом положају комунистичке тито-власти. Били су потпуно анационални и антисрбски настројени, радећи тако на штету србске нације, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављења својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928. на 4 конгресу КПЈ.

Да је то тачно о томе има подетака и на сајту Комунистичке Партије  –  Јосипа Јошке Броза, истина онако стидљиво написано, са мало података, ево како:
http://www.kp.rs/

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Да ја нисам априори против срба комуниста, треба одмах рећи да су Срби имали у својим редовима најобразованије комунисте који су били национално освешћени, који ни по којој цени не би зарад „вееллииких идеја“ радили против интереса србске нације! Такав високо образовани комуниста био је Сима Марковић, ево шта о њему прича Ратко Дмитровић, баш у периоду када се одржавао тај IV конкрес КПЈ у Дрездену:

„Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова“.

А шта раде ови садашњи србо-комунисти, иако је овај документ доступан за истраживање?

Они кукавички ћуте о овоме, да је разбијање Југославије одрађено по програму КПЈ, да је идеја комунизма која има циљ да усрећи све људе и народе света, злоупотребљена у циљу разбијања Срба и борбе против њих!!
Зар Срби нису део тог вашег човечанства Србо-комунисти који упорно ћутите о овоме…!
Зар су заслужили то ти „проклети Срби националисти!“ који су поднели главни терет у првом светском рату за то ваше човечанство!

Преко милион и 200 хиљада побијених Срба!!

Уместо да се оперете од ове злоупотребе идеје комунизма од стране КПЈ својом писаном јавном речју, ви и даље пропагирате идеју:

„Само комунизам може спасити свет“!

Кој свет!
Свет без Срба!

И ко да вам од Срба верује у ту: „срећну комунистичку будућност“, коју наново и наново стално пропагирате, кад ћутите о томе да је иза паравана „срећне будућности за све народе“, спровођен план за уништење Срба као нације и народа!

Како ћете да придобијете Србе за то…!
Има ли неких „нових гаранција“ да се поново „неће скренути са пута“ на штету Срба, а на добробит „осталог човечанства“!!

А сада бих обратио пажњу на економски аспект у бившој СФРЈ, о томе је писао наш:

Ненад Д. Поповић

nenad

Као што је Јоца у горњем видео прилогу рекао, у књизи „Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968)“c (Југославија: Нова класа у кризи) коју је написао часни патриота и изузетан економско-финансијски стручњак – Ненад Д. Поповић, налази се веома битан податак, да је Титов „оригинални социјализам“ финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше „велике социјалистиче изградње и победе“ … нашу „снажну економију“ у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена „снажна социјалистичка економија“.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова Југославије, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију!

Ступио сам у контакт са Синишом Михаиловићем који води и уређује емисију „Некад Било“ и рекоа му за Јована Јоцу Јовановића, као и за ову Поповићеву књигу, дао сам му контакт за Јоцу, а Синиша рече да ће после летње паузе позвати на јесен Јована да гостује у његовој емисији, а ко зна, можда се изнађе могућност да се преведе на србски језик Поповићева књига. Радовало би ме да се то деси.

О америчким бесповратним кредитима Титовом режиму да би га одржала на власт, говори и Перо Симић у овом прилогу: „П.Симић:Тито је био координатор тима за ликвидацију шпанских добровољаца у шпанском грађанском рату!„, но он помиње 102 милијарде долара.

Да је са становишта и економске науке СФРЈ била погрешно уређена, са неминовним крахом, говори и ова научна студија:

Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији

Ову научну студију заједнички су написали професор економије на филозофском факултету у Београду, др Миодраг Зец, и ванредни професор економије, такође на филозофском факултету у Београду, др Огњен Радоњић.

Цитат:

„АПСТРАКТ У раду се анализирају узроци урушавања привреде социјалистичке Југославије. У срцу проблема се налази неспособност југословенске привреде да генерише акумулацију којом би се финансирао одрживи привредни раст и развој. У недостатку јасних својинских односа, југословенска привреда је у читавом послератном периоду генерисала системске дефиците који падају на плећа будућих генерација. Након пола века прерасподеле, а не креирања нове вредности дошло је до нарастања политичких и социјалних тензија на федералном и међурепубличком нивоу које су на крају довеле до дезинтегрисања државе. Нажалост, у камуфлираном облику ”антикомунистичког комунизма” ова парадигма је жила куцавица српског друштва данас. Уколико српско друштво не изгради нови вредносни систем који почива на новој политичкој и социјалној филозофији доживеће темељну девастацију са несагледивим
штетним последицама.“

Драган Симовић: Поезија се мора живети!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Сваки посвећени песник-вилењак, пре или доцније, дође до познања, суштог познања, да највише може да учини за себе и ближње своје, онда када се осами, када изиђе из света, и, када постане невидљив, непознат, скривен и тајинствен за свет.
Тим путем су, кроз векове и светове, ходили сви тајинствени песници и велики посвећеници стваралачког и градитељског духа.

Тим путем су, такође, ходили и сви тајинствени и посвећени ратници светлости; они посвећени ратници светлости који су ушли у бајке, у митове и легенде, у предања хиперборејских племена и народа.
Мој пут јесте пут есотерног тајинственог и оностраног паганства; есотерног оностраног хиперборејског, ведског, аријевског, прасрбског и галактичког паганства.

Ретки су они који могу, срцем и душом, да појме и схвате ово што сам овде и сада записао.
Зато о овоме, сем овога пута, нећу никада више да пишем.
Нећу више никада да пишем, стога, што бих у ближњих својих, што бих у саплеменика својих, могао да изазовем љутњу, бес, мржњу и прогон.

То не желим!

Живећу и понашати се одсада тако, као да сам сасма непознат у роду и племену својему; као да никада ништа добро и узвишено нисам учинио за племе и род свој.
Живећу и понашати се као непознати и незнани песник-вилењак; као песник-вилењак о којему се ништа неће знати у спољноме (егзотерном) свету.

Не желим да ме ико икада у школама проучава; да ме ико икада спомене у неким књижевним круговима, на неким књижевним трибинама и вечерима.
Никада ништа нисам ни чинио ни стварао зарад славе света, те се зато и повлачим из света.

Има међу вама – међу вама који читате ове моје лирске записе! – тако дивотних, племенитих и божанских душа које се ретко где у свету могу срести и препознати.
Ви сте ми несебично помагали свих ових минулих година; ви сте ме спасавали онда када ми је веома тешко бивало у овоме свету привида, варки и опсена.

Вама ћу, уистини, остати благодаран заувек!
Ја ћу, већ колико сутра, поћи некамо на село.
А то значи, да неко време (не знам које!), нећу ништа писати и, ништа, наравно, објављивати на овим страницама.

Желим, у осами, у тиховању, и насамо, да разговарам са својом душом.

Пре или доцније, песник-вилењак дође до онога места, на својему тајинственом духовном путу, када појми и схвати, када позна и спозна, да није довољно само писати и стварати поезију, већ да се поезија, већ да се све оно што је, годинама и вековима, писао и стварао, мора и живети, али истински – срцем и душом – живети!

Ако песник-вилењак не живи своју поезију, онда би боље и паметније било, да је никада ни стварао није!

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.353 других пратиоца

%d bloggers like this: