Branko Dragaš na Borskoj TV Sezam

Link ka video klipu na http://video.google.com/
Pogledajte Dragašev nastup preko celog ekrana
download

Izgleda da je Bor postao važno mesto gde se razbija informativni mrak i blokada neoliberarnih i totalitarnih kontrolisanih medija u Srbiji.Branko Dragaš je ponovo bio gost u Boru,ovoga puta na privatnoj televiziji,TV Sezam kojoj se zahvaljujem što je ustupilo ovaj video materijal mom prijatelju,a on to dao meni.
Ukratko,ekonomista i bankar gospodin Branko Dragaš govorio je o:

1. Sve narastujućim dugovanjima države Srbije
2. Bilo je reči o besplatnim akcijama,akcionarstvu.Posebno je važan edukativan segment o vlasništvu nad akcijama malih akcionara,dakle radnika.
3. Bilo je reči o Novoj strategiji privatizacije za RTB Bor.
4. Bilo je reči o privatizacionoj mafiji u Srbiji.
5. Bilo je i lokalnih tema o privatizaciji za firme “Centroistok”,”Bor Promet”.
6. Bilo je reči o propasti hipoterkarnih kredita u Americi,a SAD je najzaduženija zemlja na svetu,i duguju 100 hiljada milijardi dolara.Još jednom…100 hiljada milijardi dolara.
7. Bilo je reči o tendenciji da razvijene države ne otuđuju svoje strateške firme iz vlasništva nad njima putem većinskog paketa akcija.

Obradiću neke aspekte,a ostalo ćete čuti i videti sami…
Za našu Srbiju i nas Borane najbitnije je šta će se desiti sa jednom od najstrateškijih kompanija,a to je RTB Bor.Zato ću ponovo reći neke detalje iz Nove strategije privatizacije RTB-a koji su najbitniji:

1. RTB Bor izlazi iz restruktuiranja,jer ima kapitala!
2. Model mešovitog AKCIONARSKOG vlasništva nad RTB-om bi bio sledeći:
   1. 51% u vlasništu države.
   2. 19% vlasnišva, privatna kompanija.
   3. 15% vlasništva, svi građani Srbije koji imaju pravo na akcioje.
   4. 15% vlasništva,svi penzioneri,bivši i sadašnji radnici RTB Bora.
3. U Boru ima još oko 8,3 miliona tona rude koja može da se eksploatiše.
4. Procena dobiti,odnosno profita od poslovanja rađena je u ekonomiji zvanom “konzervativnom metodom”,gde je svesno uzeta manja vrednost jedne tone bakra na svetskoj berzo,od 3,500 $/ton.
5. Po toj proceni,urađen je presek proračuna za 2053 god.,gde je dobit,čist profit,preko 7 milijardi dolara.A šta da se kaže o profitu kada je cena po toni bakra na berzi kao danas,preko 8000 $/ton.

Ono što je najvažnije da radnik i običan čovek shvati je to,da u ovako mešovitom akcionarskom društvu gde je država većinski vlasnik kompanije sa 51 % akcija,to nema ama baš nikakve veze sa tzv modelom “društvene svojine” iz doba Socijalistučke Jugoslavije.

Zašto vam ovo pričam?

Pa zato što ćete imati situaciju da kada pričate o tome,razni ispirivači mozgova će vam pripisivati da smo “to već imali” ,” to je i upropastilo privredu Jugoslavije i Srbije” i da želite da se vratite u doba socijalizma i komunizma koji je propao ,gde je pojam društvene svojine bio “ničije-svačije” i da se društvena svojina arčila na sve strane,itd…itd…
Ti im lepo sve objasniš,argumentovano, da to nema veze s’onim što oni tvrde,ali ti idioti ti i dalje bez ikakve kontraargumentacije pripisuju da želiš da se vratiš u propalo vreme komunizma gde se neracionalno gazdovalo državnom svojinom….

Ti onda počneš tim idiotima da “crtaš” detalj po detalj,i kažeš im da po statutu akcionarskih kompanija gde je država većinski vlasnik, ne može da se dešava to što se dešvalo u bivšoj Jugi sa državnim firmama,da država (većinski vlasnik) može neracionalnim i bahatim poslovanjem da upropašćuje firmu,jer u tom slučaju ostali privatni vlasnici akcija ( uključujući i radnika,građanina) mogu da stopiraju rad kompanije,jer to,to loše poslovanje sa gubicima, nije u njihovom interesu i interesu njhovog kapitala,koji je njihova svojina,imovina!

Međutim,da polemišeš sa tim idiotima je isto što i da razgovaraš sa zidom.Oni, ti proračunati ispirivači mozgova i zastupnici pogubnih neoliberarnih reformi, ti tada jednostavno prilepe da si “prokleta kominjara” koja se “vraća u porošlost” i kao pobesne pa ti kažu :”pa dokle bre…”,ali…šta da se radi,idiot je idiot,ili još gore,neki od njih su i same žrtve kome je već ispran mozak,pa su sad “dupli idioti”.

No,tim idiotima se bliži kraj,jer sve naprosto ima svoj početak i kraj.

Zapamtite jednom za svagda,pošto vas niko ne edukuje već samo laže da bi lakše manipulisao vama,mali akcionari,dakle radnici i građani u našem primeru,su vlasnici kapitala,jer su njihove akcije kapital,njihovo privatno vlasništvo,njihova imovina,to je hartija od vrednosti s’kojom mogu da trguju!

Najbolja zaštita svog kapitala malih akcionara, je ta,da se udruže,da naprave u okviru kompanije svoju skupštinu akcionara i da izaberu svoje ljude u upravnom Odboru firme u kojoj rade, koji bi kontrolisali njen rad,radi zaštite svog kapitala i svog interesa.Ne može tada neki političar koji veze nema sa životom,ne može ta “bitanga koja prodaje maglu” da naredi šta mu se sviđa, a na štetu firme,jer ostali vlasnici kapitala bi to sprečili i zaštitili svoje interese.
Po zakonu o Privrednim društvima koji je na snazi u Srbiji,svaki mali akcionar ima pravo na uvid u poslovanje kompanije u kojoj ima svoje akcije.

Sve ovo je po meni najznačajnija komponenta koju je Dragaš naglašavao u intervjuu.

U Intervjuu ćete još čuti i neke stvari koje nećete nikako čuti preko elektronskih medija kontrolisanih od ove DOS neoliberarne lopovske bagre,a to je:

• Da je Kineski državni investicioni fond uložio u Južnu Afriku 200 milijardi dolara.
• Rusija je pre 4 meseca i u gornjem i u donjem domu Dume ,donela odluku da ne prodaje svoje strateške firme.
• Moćni Ruski “Gasprom” je 70% i više u vlasništvu države Rusije.
• Nemačka je donela odluku da se strateške privredne grane ne prodaju,jer naprosto nezna se kako će svet da izgleda u sledećih par godina zbog sveopšte krize i pucanja naduvanog globalnog finansijskog balona.
• 25% akcija Švajcarske banke “UBS” koja je poslovala sa gubicima u prvom kvartalu ove godine od 12 milijardi franaka,kupio je Singapurski investicioni fond koji je 100% u vlaništvu države Singapur.
• Francuska železnica nije privatizovana,i to je ne sprečava da bude moderrna i efikasna.
• Češka elektroprivredna kompanija “Čez” je 78% u vlasništvu Češke države.

Sada ćete se verovatno zapitati,pa kako to da firme,kao i investicioni fondovi u državnom vlasništvi Rusije,Češke,Francuske,Kine,Singapura funkcionišu,investiraju,imaju para,a kod nas ne,ništa od toga..?
Pa iz prostog razloga,jer je na prvom mestu kod njih svest i odgovornost,odgovornost i savesnost ljudi koji upravljaju državom,to je najbitnija stvar,a ne toliko sama svojina.Kod njih upravljaju državom odgovorni,stručni ljiudi,ljudi koji vole svoju zemlju.

Pa pogledajte samo ovu apsurdnu stvar.

Branko Dragaš,uspešni ekonomista,koji je skoro 30 godina uspešan privatnik,stalno i uporno govori o značaju države i državne svojine,dok ove DOS-ovce, koje već skoro 8 godina upravljaju državnom svojinom Srbije, rasprodaju sve živo što je od strateškog značaja, u pljačkaško-mafijaškoj operaciji koja se zove “Privatižacija”,ili,to još zovu “reforme”,jer tobože veličaju svemoćnu privatnu svojinu,a mi ,koji smo godinama to stvartali,mi smo “gubitnici tranzicije”.

Zašto je to tako..?

Zato što su svi iz DOS-a najveći talog našeg društva,talog iz bivšeg socijalističkog režima,to su deca komunizma,”opozicioni” talog iz režima Slobodana Miloševića,talog i bagra koja je stalno bila na državnim jaslama,intelektualna bagra koja nikada u životu nije privređivala nešto na tržištu,radila,stvarala profit,dokazivala se da je uspešna stručna elita pa da upravlja državom,već sve što rade kroz upravljanje Srbijom, rade napamet, onako knjiški kako su učili na svojim fakultetima i institutima i nikoga ništa ne pitaju,već naprotiv,rade šta hoće,rasprodaju državne firme u bescenje za “šasku dolara”,pseće poslušno su odani svojim Zapadnim mentorima,izluđuju narod,ponižavaju ga svojom servilnom odanošću Zapadnim mentorima u uništavanju Srpske nacije i države i tako plkazuju da su još gori od svojih mentora,jer da nije njih,DOS bagre,Zapad ne bi mogao da rasparčava i uništava Srbiju,njenu privredu,ekonomiju,a sada su i prešli na zadnji stadijum najgoreg psihološkog rata:-uništavanju kolektivne Svesti i identiteta Srpskog naroda,usađujući mu izmišljenu i nametnutu krivicu,da je kriv za sve.

Srpski narod,treba samo da se reši sa vlasti ove najgore “intelektualne” bagre koju smo ikada imali, poput: Tadića,Jovanovića,Dinkića,Pitića,Čanka,Kostreša i da na čelu države,a posebno u privredi,postavi ljude poput Branka Dragaša.Ljude koji su se dokazali kroz rad,ljude koji imaju rezultate.

Ljude koji vole Srbiju.Ljude koji su po znanju,iskrenosti,poštenju,moralnosti i časnosti poput Ljubodraga Simonovića Ducija,ljude koji su spremni na žrtvu zarad opšteg dobra,dobra celog društva!

Dragašev sajt:

Poslovanje RTB Bora

Evo da vidite,kako “ozbiljni,stručni,inteligentni i odgovorni” ljudi vode RTB Bor.
Poslušajte pažljivo čoveka koji je na čelu RTB-a Bor, koga su DOS “eksperti” postavili na funkciju generalnog direktora.
Miodrag Conić govori o spoljnim dugovima RTB-a prema poveriocima:

Conić - dugovanja RTB Bora

Nema šta,stručan i odgovoran čovek.
Ali eto,šta da se radi,tranzicije su to,”teške reforme”,evroatlanske…
Poput Vladinih “stručnjaka” iz “ekpertske” ekipe Privatizacionog savetnika, po čijem se dokumentu RTB Bor i privatizuje,Conć ne može da “garantuje za tačnost podataka”,a vidi se da to “odgovorno i ozbiljno tvrdi”, iz “razumljivih razloga”…

Ako je ovaj ovako “ozbiljan,inteligentan i odgovoran”, kakvi su tek ovi iz DOS-ovog “ekspertskog” tima ?
Posebno MMF ekspert Dinkić…

Imovinsko stanje političara

Evo malo da se krstite i čudite državi Srbiji, gde imovinsko stanje političari prijavljuju sami,a ne nadležne institucije za proveru toga.
Šta radi ova proevropska koalicija “drmatora-reformatora”?

Pozovu novinara na kafu i kažu otprilike ovo:” ja imam to i to,i samo to i ništa više”…!?

A kod običnog građanina i privatnika sve to proveravaju nadležne institucije,inspekcije,pa traže povezana lica sa dotičnim, sve kako i treba.
Ali,DOS “bogovi” tranzicije;- Dinkić,Đelić i “beskompromisno realni” LDP iliti „LDS”…Čedica Jovanović,imaju privilegiju da oni sami kažu šta imaju i tačka!
Kakve provere nadležnih institucija i slična “sra*a”…

Evo izveštaja povodom toga jedne hrabre žene,Verice Barać, iz Vladinog “Saveta za borbu protiv korupcije” …

Verica Barać - “Samokontrolori”

U razvijenim demokratijama podacima o imovini funkcionera se bave za to nadležne institucije, a ne sami funkcioneri, u predizborne svrhe.
Čelnici koalicije koja na predstojećim parlamentarnim izborima nastupa pod sloganom „Evropska Srbija”, ovih dana su upoznali javnost sa svojim imovinskim kartama. Za njihovim primerom su se zatim poveli predsednik LDP-a Čedomir Jovanović i potpredsednik SRS-a Dragan Todorović. Inicijativu za medijsku prezentaciju imovinskih karata pokrenuo je predsednik G17 plus ministar Mlađan Dinkić.
Ne ulazeći u verodostojnost prezentovanih podataka, činjenica da se ovim pitanjem bave sami funkcioneri predstavlja zloupotrebu borbe protiv korupcije u predizborne svrhe i suštinski je obmanjivanje, a ne informisanje javnosti. Tim pitanjem se, naime, u razvijenim demokratijama bave institucije u čiju nadležnost spadaju imovinske karte, a ne sami funkcioneri koji bi trebalo da budu predmet kontrole.
U Srbiji je za vođenje imovinskih kartona nadležan Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa. Odbor je osnovan Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija aprila 2004, a konstituisan januara 2005. Međutim,već početkom 2006. Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije kojim je predviđeno ukidanje pomenutog odbora, dok je tadašnji ministar Stojković javno iznosio ocene da ova institucija ne radi dobro. Septembra 2006. odbor je dostavio vladi svoje predloge za izmene i dopune Zakona o sprečavanju sukoba interesa koje bi im omogućile efikasniji rad, ali vlada na ovaj predlog nije odgovorila.
Juna 2007. javnost je imala priliku da se uveri da u delu zakona koji reguliše podnošenje podataka za imovinske karte postoje ozbiljni nedostaci: Božidar Đelić je izbegao da pomene akcije koje de fakto poseduje u Meridijan banci, izgovarajući se da ga propisi obavezuju da prijavi samo imovinu koja se vodi na njegovo ime, ali ne i onu koju poseduju njegove firme. A kako zakon pod povezanim licima podrazumeva i strine i zaove, ali ne i pravna lica sa vlasničkim udelom funkcionera, Republički odbor je protiv gospodina Đelića obustavio postupak. Međutim, na istoj sednici, odbor je doneo pravni stav da funkcioneri u svoje imovinske karte, osim podataka o pravnom licu u kom imaju akcije, ubuduće moraju navesti i svoja imovinska ili upravljačka prava s obrazloženjem da se ovi podaci ne podnose samo zbog praćenja stanja imovine pre i posle vršenja javne funkcije već i radi identifikovanja povezanih lica.
Nekoliko meseci kasnije, Ministarstvo pravde je pripremilo novi nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, koji ponovo predviđa ukidanje Republičkog odbora.
Pre osam godina, DOS je uoči dolaska na vlast ponudio građanima ugovor kojim se obavezao na izgradnju institucija demokratske države. Danas, umesto da instituciji nadležnoj za imovinske karte podnesu valjan izveštaj, funkcioneri koji godinama otežavaju rad Republičkog odbora sazivaju novinare kući na kafu, i pokazuju kako su im stanovi skromni, a žene ljubazne. Pritom je ministar, kome fali jedna soba da bi razvio svoj muzički talenat, u proteklih sedam godina raspolagao praktično celokupnim finansijama države, a da skupština nije usvojila nijedan završni račun budžeta niti građani imaju verodostojne informacije kako su u tom periodu trošene javne finansije; iako je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji usvojen još novembra 2005. ona do danas nije počela sa radom, pa je Srbija još uvek jedina evropska zemlja koja nema eksternu reviziju javnih finansija.
Onda građanin izađe na ulicu i vidi basnoslovno skupe predizborne kampanje, mitinge na koje se stranački aktivisti dovoze autobusima iz cele Srbije, događanja naroda za koja se đaci puštaju sa časova, tabloidne reportaže sa džet-set prijema na kojima ministri i njihove supruge nose večernju toaletu skuplju od prijavljene imovine.
Sutra će političke partije podneti izveštaje o finansiranju tako što će lideri provesti novinare kroz skromne stranačke prostorije, upoznati ih sa ljubaznim sekretaricama i pokazati filadendron koji tu stoji još od Koalicije „Zajedno”, telefonski aparat preko kog su branili univerzitet od Šešeljevog zakona, stari dobri „pentijum 1″ sa kog su probijali medijsku blokadu.
Ove 2008. godine mediji za čiju nezavisnost smo se borili, umesto da prate uspostavljanje i rad institucija, vode abrove po ministarskim stanovima. Ugovor sa građanima iz 2000. godine nije ispoštovan, funkcioneri odbijaju da polože račune za svoj osmogodišnji rad, a nude nam novi ugovor za put ka evropskoj Srbiji. Ko će pristati da ga potpiše?
Savet za borbu protiv korupcije

Bankari iza paravana vladaju Amerikom i Svetom

Ovo je izvučen deo teksta iz titla na hrvatskom (doteran za ekavicu) za izvanredan film “Zeitgeist” - “Duh vremena.” Film je u Američkoj produkciji i postaviću ga sa titlom na Srpski za jedno 2 nedelje na blogu.Ovaj izvučeni tekst govori o trikovima i ordinarnim prevarama i bezakonju vodećih svetskih bankara koji vladaju Amerikom i svetom.
Sve je lepo objašnjeno,tako da će se bez problema i najrasejaniji ljudi shvatiti svu misterriju i manipulaciju s’novcem,ono što je dugo bilo van pažnje javnosti,jer ni jedni TV mediji to ne objavljuju,jer su naravno kontrolisani od moćnog kapitala mega bankara.
Ovo je sve tekst dokumentarnog pripovedača koji se obraća Američkoj javnosti,kao i nekih Amera iz visokih krugova,tako da to imate na umu…

……

1775. godina Početak Američke revolucije.

Američke kolonije traže odvajanje od Engleske i njene ugnjetavačke monarhije.Iako je navedeno mnoštvo razloga za revoluciju,jedan se posebno izdvaja kao primarni uzrok -proglas engleskoga kralja Georgea III o ništavnosti nezavisne i beskamatne valute koja se proizvodila i koristila u kolonijama.

Prisiljene da pozajmljuju novac od Centralne banke Engleske, uz kamatu,kolonije su se automatski našle u dugovima.I, kao što je Benjamin Franklin kasnije napisao:

“Odbijanje Kralja Georgea III da dopusti kolonijama upotrebu vlastitog monetarnog sistema,koji bi oslobodio običnog čoveka iz kandži manipulatora,bio je verojatno primarni uzrok revolucije.”

1783-će. Amerika je dobila nezavisnost od Engleske.

Međutim, njena borba protiv koncepta Centralne banke i korumpiranih, gramzivih ljudi kao sastavnog dela tog koncepta tek je započeo.

Šta je, u stvari, centralna banka?

Centralna banka je ustanova koja proizvodi monetu jedne čitave nacije.Utemeljenu na istorijskom presedanu,centralno-bankovnu praksu čine dve specifične sile:

1. kontrola kamatnih stopa
2. i kontrola količine novca u opticaju, ili - inflacije.

Centralna banka se ne bavi samo snabdevanjem novcem vladinih ekonomija,ona im taj novac pozajmljuje, uz kamatu.A onda kroz povećavanje i smanjivanje količine novca u opticaju Centralna banka regulše vrednost valute na tržištu.Vrlo je važno razumeti da struktura čitavog ovog sistema može u doglednom vremenu ostvariti samo jednu stvar - dug!

Ne treba puno pameti da bi se prozrela prevara.Jer, svaki odštampani dolar od strane Centralne banke je u stvari pozajmica uz kamatu.To znači da svaki odštampani dolar predstavlja, u stvari, taj dolar plus određeni postotak duga na osnovi tog dolara.A obzirom da Centralna banka ima monopol na proizvodnju valute čitave države i da je uz svaki pozajmljeni dolar pridodan i dug koji uz njega ide,odakle onda dolazi novac kojim treba platiti taj dug?

Može doći jedino iz te iste Centralne banke.

Što znači da Centralna banka mora stalno povećavati svoje novčane zalihe kako bi privremeno pokrila stvoreni zaostali dug usled čega se, obzirom da je i taj sveži novac pozajmljen uz kamatu,stvara još veći dug.Krajnji ishod ovog sistema je, neumitno, ropstvo jer je nemoguće da vlada,a samim tim i društvo u celini,ikada izađu iz ovog samo-stvarajućeg duga.Utemeljivači SAD-a su bili veoma svesni ovoga.

“Uveren sam da su bankarske institucije opasnije od naoružanih armija…Ukoliko američki narod ikada dozvoli privatnim bankama da kontrolišu pitanje valute…te banke će, zajedno s korporacijama okupljenim oko njih, lišiti narod njegove svojine do te mere, dok im deca jednoga dana ne postanu beskućnici na kontinentu kojeg su osvojili njihovi očevi.”

Thomas Jefferson (1743-1826)

“Ukoliko želite ostati robovi banaka i plaćati cenu svog vlastitog ropstva,onda ih ostavite da i dalje na miru stvaraju novac i kontrolšu kredite.”

Sir Josiah Stamp (1880-1941)

SAD su implementirale i ukinule već nekoliko centralno-bankarskih sistema,kojima su upravljali nemilosrdni bankarski interesi.Dominantne porodice bankarskog

i poslovnog sveta toga vremena bile su: Rokefelleri, Morganovi, Warburgzi, Rotschildi.I početkom 1900-ih još jednom su tražili kako progurati zakon o osnivanju još jedne Centralne banke.

Međutim, znali su, da su vlada i javnost veoma oprezni u odnosu na takve institucije.Trebao im je incident kojim će uticati na javnost.J.P.Morgan, javno smatran finansijskim prvakom toga doba,iskoristio je svoj veliki uticaj i proširio glasine o tome kako jedna ugledna newyorška banka postaje nesolventna ili da bankrotira.Morgan je znao da će to izazvati masovnu histeriju,što će uticati i na ostale banke.A to se i dogodilo. U strahu da će izgubiti svoje uloge,ljudi su ih automatski počeli povlačiti.

Banke su posledično bile prisiljene zatražiti isplatu svih pozajmica prisiljavajući na taj način svoju klijentelu na prodaju imovine I tako se pojavila spirala bankrotstva,zapljenjivanja i opšteg meteža.Sređujući utiske nekoliko godina posle,Frederick Allen iz “Life Magazina” je napisao:

“Naglo je stvarajući, a onda i lukavo usmjeravajući,Morgan se okoristio panikom (iz 1907.)”

Ne shvatajući prevaru, Kongres je naložio istragu o panici 1907.predvođenu senatorom Nelsonom Aldrichom,koji je bio intimno povezan s bankarskim kartelima i koji je kasnije, oženivši se, postao članom Rokefellerove obitelji.Komisija koju je predvodio Aldrich preporučila je primenu centralno-bankarskog sistema kako se panika iz 1907. ne bi više nikada ponovila.To je bila iskra koju je međunarodno bankarstvo trebalo da bi započelo svoj plan.1910. godine održan je tajni sastanak na Morganovom imanju, na ostrvu Jekyll, nedaleko od obale Georgije.Tamo je napisan dokument o centralnom bankarstvu,poznat kao “Dekret o federalnim rezervama”.Ovaj zakonski propis su napisali bankari,a ne zakonodavci.Taj je sastanak bio tako tajan, tako skriven od Vlade i javnosti,da su tih 10-ak ljudi koji su prisustvovali prikrili svoja imena dok su putovali na ostrvo.Nakon što su sastavili dokument,predali su ga svom političkom predstavniku,senatoru Nelsonu Aldrichu, da ga progura kroz Kongres.1913. godine, uz pomoć jakog političkog pokroviteljstva od strane bankara,Woodrow Wilson je postao predsednik SAD-a,prethodno se složivši da potpiše Dekret o federalnim rezervama vraćajući uslugu za podršku u izbornoj kampanji.I tako je, dva dana pre Božića,dok je većina Kongresa bila kod kuće sa svojim porodicama,izglasan Zakon o federalnim rezervama,kojeg je Wilson kasnije konačno i opunomoćio.Godinama kasnije Woodrow Wilson je napisao, kajući se:

(Naša) velika industrijska nacija se kontroliše kreditnim sistemom.

Naš kreditni sistem se nalazi u privatnim rukama, i na taj način se razvoj naše nacije, kao i sve naše aktivnosti nalaze u rukama nekolicine ljudi,koji neizostavno, iz razloga svojih vlastitih nedostataka,zastrašuju, kontrolišu i uništavaju istinsku ekonomsku slobodu.
Postali smo jedna od najgore rukovođenih, najsveobuhvatnije kontrolisanih i najlakše dominiranih vlasti civiliziranog sveta -vlasti koja ne proizlazi iz slobode mišljenja i koja više nije podložna sudu i glasu većine,već vlasti izmišljenoj i nametnutoj od strane male grupe dominantnih ljudi.

Kongresmen Louis McFaden je takođe rekao šta misli nakon izglasavanja dokumenta:

“Uspostavlja se svetski bankarski sistem…superdržava, pod kontrolom međunarodnih bankara…koji rade udruženo na porobljavanju sveta radi vlastitog zadovoljstva.Ovaj zakon predstavlja uzurpaciju vlasti.”
Javnosti je rečeno da je Sistem Federalnih Rezervi stabilizator ekonomije i da su inflacija i ekonomske krize stvari prošlosti.Ali, kao što je istorija demonstrirala,ništa nije bilo dalje od istine.Upravo suprotno, međunarodni bankari su sada imali jednu snažnu mašineriju usmerenu u cilju proširenja vlastitih ambicija.Primera radi, između 1914. i 1919.Federalne rezerve su povećale količinu novca u opticaju za skoro 100%, što je dovelo do velikih pozajmica malim bankama i građanstvu.A onda su 1920. povukle iz opticaja jedan veliki deo novca, što je prisililo banke da zatraže isplatu mnogih zajmova.I, baš kao i 1907., došlo je do masovnih navala na banke, bankrotstava i propadanja.Propalo je preko 5.400 konkurentskih banaka,onih van Sistema Federalnih Rezervi,što je još više konsolidovalo monopolizam uske grupe međunarodnih bankara.Osvrćući se na ovaj zločin, kongresmen Lindberg je 1921 rekao:

“Zakon o Federalnim Rezervama stvara veštačko izazvane panike.Prva veštačko izazvana panika ikad, je ova koju imamo danas,i može se izračunati kao po matematičkoj jednačini.”

Međutim, panika iz 1920. bila je samo zagrevanje.Izmedju 1921. i 1929., Federalne rezerve su ponovno povećale količinu novca u opticaju, što je još jednom rezultiralo ekstenzivnim zajmovima građanstvu i drugim bankama.Pojavio se i jedan novi tip zajma,na berzama poznat pod imenom : “rubni zajam”.

Jednostavno, rubni zajam je omogućavao investitoru da položi samo 10% cene neke nekretnine dok mu je ostalih 90% pozajmljivao broker.Drugim rečima, nekretnina vredna 1000 dolara mogla se kupiti za samo 100 dolara.Ova metoda je bila vrlo popularna u uzavrelim 1920-im,činilo se da se na berzi ne može izgubiti, već samo zaraditi.Međutim, postojao je trik u ovom zajmu.

Zajam se mogao opozvati bilo kada,a novac je morao biti vraćen u roku od 24 sata.Ovo se zvalo “rubni opoziv”,a njegov najčešći ishod bio je prodaja nekretnine prethodno kupljene istim zajmom.Nekoliko meseci pre Oktobra 1929.,J.D.Rockefeller, Bernard Barac i ostali insajderi tiho izlaze sa berze.

24. Oktobra 1929., svi oni newyorški finansijeri koji su izdavali rubne zajamove počeli su ih masovno opozivati.Ovo je istog trenutka započelo masovnu rasprodaju na berzi svih onih koji su morali pokriti rubne zajmove.Iz istog razloga počele su masovne navale na banke,što je kao rezultat izazvalo kolaps 16.000 banaka, a što je konspirativnim međunarodnim bankarima omogućilo ne samo otkup suparničkih banaka ispod cene, već i kupovinu čitavih korporacija za sitne pare.Bila je to najveća pljačka u američkoj istoriji.Ali, to nije bio kraj.Umesto da novcem koji je preostao nakon ovog ekonomskog kraha povećaju količine u opticaju,oni su te količine upravo suprotno - smanjili,stvarajući jednu od najvećih kriza u istorijii.Pobesneli kongresmen Louis McFaden,dugogodišnji protivnik bankarskih kartela,započeo je s podnošenjem zahteva za opoziv upravnog odbora Federalnih rezervi.Govorio je o padu berze i o krizi ovo:

“To je bio pažljivo osmišljen događaj.Međunarodno bankarstvo je prouzročilo stanje opšteg beznađa što pokušavaju iskoristiti da postanu vladari naših života.”

Stoga ne čudi što je, nakon dva prethodna pokušaja atentata,McFaden konačno otrovan na jednom banketu pre nego što je uspeo da izdejstvuje opoziv.Nakon što su iz javnosti uklonili ovog buntovnika,bankari Federalnih rezervi su odlučili ukloniti i zlatno pokriće novca.Da bi to učinili, bilo je potrebno pribaviti svo preostalo zlato u državi.I tako je, pod izgovorom “da će to pomoći da se izađe iz krize”, 1933. došla na red zaplena zlata.Pod pretnjom 10-godišnje zatvorske kazne,od svakoga u Americi se tražilo da preda sve zlatne poluge Državnoj blagajni,otimajući tako od naroda ono malo bogatstva što mu je bilo ostalo.A onda, krajem 1933. godine,zlatni standard biva ukinut.

Ako pogledate dolarsku novčanicu odštampanu pre 1933.vide ćete da piše da je bila zamenjiva u zlatu.Ako pogledate današnju novčanicu,na njoj samo piše da je legalno sredstvo plaćanja, što znači da ima pokriće u apsolutno ničemu!Bezvredni komad papira.Jedina stvar koja našem novcu daje vrednost jeste, koliko ga ima u opticaju.Prema tome, moć regulacije količine novca u opticaju je istovremeno i moć regulacije njegove vrednosti, što je takođe i moć bacanja na kolena čitavih ekonomija i čitavih društava!

“Ako mi date kontrolu nad nacionalnom valutom,neće mi biti važno ko će pisati zakone.”

Meyer Amstchel Rothschild,osnivač bankarske dinastije Rothschildovih

Važno je imati na umu, da su Federalne rezerve privatna korporacija.U njima ima federalnog koliko i u “Federal Expressu”.Sami sebi pišu zakone i praktično ne podležu regulativama Vlade SAD-a.To je privatna banka koja Vladi izdaje valutu na zajam, uz kamatu,što je u potpunoj saglasnosti s onim istim prevarantskim modelom centralnog bankarstva od kojega je Amerika želela pobeći kada je proglasila nezavisnost u američkom revolucionarnom ratu.Da se vratimo u 1913.Zakon o Federalnim rezervama nije bio jedini neustavni dokument koji je prošao kroz Kongres.Takav je bio i Savezni porez na prihod.Vredi ukazati na to, da je neznanje Američke javnosti,u odnosu na Savezni porez na prihod,dokaz o tome koliko je u stvari američka populacija zaglupljena i zaboravna.Kao prvo, Savezni porez na prihod je u potpunosti neustavan, obzirom da je neraspodeljen.Američki Ustav kaže, da svaki porez mora biti raspodjeljen, kako bi bio legalan.Kao drugo, nedovoljan broj saveznih država je potpisao amandman kojim se dopušta uvođenje Poreza na prihod.I na tu činjenicu se čak i pozivalo u parnicama na sudovima.

“Da ste pažljivo proučili 16-ti Amandman,videli biste da nije potpisan od strane dovoljnog broja država.”

- Sudija okružnog suda James Fox, 2003. godine

Kao treće, danas se svim zaposlenima uzima prosečno oko 35% plate putem ovog poreza.To znači da ljudi rade 4 meseca godišnje samo da bi ispunili ovu poreznu obavezu.A pogodite gde sav taj novac odlazi?

Odlazi na plaćanje kamata na valutu koju štampa prevarantska Banka federalnih rezervi,sistem koji uopšte ne bi trebao postojati.Novac koji se zaradi četveromesečnim radom odlazi gotovo doslovno u džepove međunarodnih bankara koji poseduju Banku federalnih rezervi.I, kao četvrto, čak i ako Vlada lažno tvrdi da je Porez na prihod legalna stvar,ne postoji doslovce niti jedan statut, ili zakon koji bi iziskivao plaćanje ovog poreza. I tačka!

“Naravno, da sam očekivao da postoji zakon koji stoji negde u zakonodavstvu,neki propis koji zahteva plaćanje ovog poreza.Mislio sam, “naravno da postoji!”
I onda sam se našao u položaju da nisam mogao pronaći taj statut koji moj posao čini legalnim,nisu ga pronašli ni ostali koje poznajem,tako da nisam imao drugog izbora nego dati ostavku!”

Joe Turner ( Former Irs Agent)

“Na osnovu istraživanja koje sam provea tokom 2000-te godine, i kojega i dalje sprovodim,takav zakon nisam uspela naći.Raspitivala sam se i u Kongresu, i kod mnogih drugih ljudi,u Poreznoj upravi, kod poreznih zastupnika,nisu mogli dati odgovor.Jer, ako odgovore, američka javnost će saznati da je cela ta stvar prevara!”

Sherry Jackson (Former Irs Agent)

“Otkad sam dao ostavku, više ne plaćam ovaj porez.”

Joe Turner ( Former Irs Agent)

“Nisam uplatila Porez na prihod od 1999. godine.”

Sherry Jackson (Former Irs Agent)

Porez na prihod nije ništa drugo nego porobljavanje čitave države.Kontrolisanje ekonomije i neprekidna pljačka imovine predstavljaju samo jednu stranu Rubikove kocke u rukama bankara…!

Ima još jedan instrument za stvaranje profita i kontrolu, a to je - rat!

Od početka postojanja Federalnih rezervi 1913. Godine dogodili su se brojni veliki i mali ratovi,od kojih su tri najznačajnija -Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i Vijetnamski rat.

PRVI SVETSKI RAT

1914. godine izbio je rat u Evropi koncentrisan oko Engleske i Nemačke.Američka javnost nije želela imati ništa s tim ratom.Kao rezultat toga, predsednik Woodrow Wilson, javno proglašava neutralnost.Međutim, iza zatvorenih vrata, američke vlasti su tajno tražile bilo kakav izgovor da uđu u rat.A iz razloga kojeg je u svom zapažanju iznio američki državni sekretar William Jennings:

“U bankarstvu postoji dubok interes za Svetski rat radi mogućnosti dolaska do ogromnih profita.”

Važno je razumeti, da je za međunarodno bankarstvo rat najisplativija stvar koja postoji.Jer je država u ratu prisiljena od Banke federalnih rezervi uzimati još više novca, uz kamatu.Glavni savetnik i mentor Woodrowa Wilsona bio je pukovnik Edward Mandell House,čovek s veoma bliskim vezama u međunarodnom bankarstvu,koji je želeo da se uđe u rat.U zabelženom razgovoru između pukovnika Housea, Wilsonovog savetnikai Sir Edwarda Greya, engleskog ministra inostranih poslova,o tome kako uvesti Ameriku u rat,Grey je upitao:”Kako bi reagovali Amerikanci, ukoliko bi se dogodilo da Nemci potope prekookeanski brod s američkim putnicima?”

House je odgovorio:

“Verujem da bi Ameriku preplavio talas besa, a to bi samo po sebi bilo dovoljno da nas uvede u rat.”

I tako je 7. Maja 1915., praktično na predlog Sir Edwarda Greya,brod Lusitanija namerno upućen u vode pod Nemačkom kontrolom, gde se znalo da se nalaze Nemački vojni brodovi.I, kao što se i očekivalo, Nemačke podmornice torpediraju brod,izazivaju eksploziju uskladištene municije i ubijaju 1.200 ljudi.Da bi se bolje shvatila hotimična priroda ovog događaja:Nemačka ambasada je objavila proglas u “New York Timesu”putem kojeg upozoravaju ljude da, ako se ukrcaju na Lusitaniju, to rade na vlastiti rizik, jer će svaki brod koji putuje između Amerike i Engleske,prolazeći kroz ratnu zonu, biti podložan uništenju.Kao rezultat svega, i kao što je i očekivano,potapanje Lusitanije pokreće talas besau američkoj populaciji i Amerika nedugo potom, ulazi u rat.Prvi svetski rat je koštao Ameriku 323.000 života.J.D.Rockefelleru je doneo zaradu od 200 miliona dolara!To je oko 1.9 milijardi po današnjim merilima.Da ne spominjemo da je u novcu rat Ameriku koštao 30 milijardi dolara od čega je većina pozajmljena od Banke federalnih rezervi, uz kamatu,povećavajući profit međunarodnih bankara!

DRUGI SVETSKI RAT

7. decembra 1941. godine, Japan napada američku flotu u Pearl Harbouru što je bio povod američkog ulaska u rat.Predsednik Franklin D. Roosevelt proglasio je napad “danom koji će se zauvek pamtiti po nečastivosti”.Zaista nečastan dan,ali ne zbog navodno iznenađujućeg napada na Pearl Harbour.

Nakon 60 godina obelodanjivanja činjenica , danas je postalo jasno da ne samo da se za napad na Pearl Harbour znalo nedeljama unapred,već da je isti bio otvoreno tražen i isprovociran.Roosevelt, iz porodice newyorških bankara, još od 18. veka,i čiji je ujak Frederick, bio u prvobitnom upravnom odboru Federalnih rezervi,bio je vrlo naklonjen interesu međunarodnog bankarstva,a interes je bio da se uđe u rat jer, kao što smo videli, za međunarodne bankare ništa nije unosnije od rata.Rooseveltov ministar ratnih operacija,Henry Stimson je 25. Novembra 1941.zabeležio u svoj dnevnik razgovor koji je vodio s Rooseveltom.

“Problem je bio kako da ih navedemo da oni ispale prvi hitac…Bilo je poželjno da Japanci napadnu nas prvi, kako bi svima bilo jasno ko je, u stvari, agresor.”

U mesecima koji su prethodili napadu na Pearl Harbour, Roosevelt je učinio gotovo sve što je bilo u njegovoj moći da razljuti Japance,izražavajući svoj agresivan stav,iako je javno tvrdio neutralnost, Roosevelt je blokirao sav japanski uvoz u američku naftnu industriju,zamrznuo je svu japansku imovinu u Sjedinjenim Državama,javno je delio zajmove nacionalističkoj Kini i vojno pomagao Britance,obe zemlje ratne neprijatelje Japana,što je, usput budi rečeno, potpuno kršenje međunarodnih pravila ratovanja.4. Decembra, tri dana pre napada,Australijska obavještajna služba javlja Rooseveltu da se japanska vojna grupacija kreće prema Pearl Harbouru.Roosevelt to ignorira!

I tako, kao što se nadalo i dopustilo, 7. Decembra 1941.Japan napada Pearl Harbour pobivši 2.400 vojnika!

Pre Pearl Harboura, 83% Američke javnosti nije želelo ići u rat.Nakon Pearl Harboura - milion ljudi se dobrovoljno prijavilo da ide u rat!Važno je znati da su ratna nastojanja nacističke Nemačke obilato podržavana od strane dve organizacije:jedna od njih se zvala “I.G.Farben”.”I.G.Farben” je proizvodila 84% Nemačkog eksplozivau,ključujući i Ciklon B koji je ubijao milione u koncentracionim logorima.Jedan od nespominjanih partnera “I.G.Farben”-a bila je američka kompanija, Rockefellerov “Standard Oil”.U stvari, Nemačka avijacija ne bi mogla ni funkcionisati bez jednog specijalnog dodatka patentiranog u Rockefellerovom “Standard Oil”-u.Surovo bombardovanje Londona od strane nacističke Nemačke bilo je omogućeno prodajom 20 miliona dolara vrednog goriva kojeg je “I.G.Farben” kupio od Rockefellerovog “Standard Oil”-a.

Ovo je samo jedna mala ilustracija toga kako su američka preduzeća finansirala obe strane u Prvom svetskom ratu. Još jedna izdajnička organizacija vredna spomena je “Union Banking” korporacija iz New Yorka.Ona ne samo da je finansirala brojne aspekte Hitlerovog uspona na vlast,kao i sam vojni materijal tokom rata,već je služila i kao banka za pranje nacističkog novca što se konačno otkrilo kada su im u sefovima pronađeni milioni dolara nacističkog porekla.”Union Banking” korporacija iz New Yorka je na kraju zatvorena usled kršenja Dekreta o trgovanju s neprijateljem.

Pogodite ko je bio direktor i potpredsednik “Union Banke”?

Prescott Bush, deda našeg sadašnjeg predsednika i, naravno, otac našeg bivšeg predsednika.Imajte ovo na umu kada procenjujete moralni i politički karakter porodice Bush.

VIJETNAMSKI RAT

Sjedinjene Države su službeno objavile rat Vijetnamu 1964. godine, do čega je doveo navodni incident u kojem su 2 Američka razarača napadnuta od strane Severnovijetnamskih torpednih čamaca u Tonkinskom zalivu.Ovo je postalo poznato kao “Incident u Zalivu Tonkin”.Ovaj događaj je sam po sebi poslužio kao izgovor za opsežan razmeštaj trupa i puno ratno stanje.Ali, postojao je jedan problem.Napad Vijetnamskih torpednih čamaca na Američke razarače se nikada nije dogodio!Događaj je bio potpuno insceniran da bi poslužio kao izgovor za ulazak u rat.Bivši Ministar obrane Robert McNamara je godinama kasnije izjavio da je incident u Zalivu Tonkin bila greška,dok je mnoštvo drugih upućenih osoba i oficira istupilo sa stavom da je sve bila smišljena farsa, potpuna laž!Čim se ušlo u rat, posao je krenuo po običaju.U Oktobru 1966. predsednik Lyndon Johnson ukida trgovačka ograničenja sa Sovjetskim blokom, znajući vrlo dobro da su Sovjeti snabdevali i do 80% Severnovijetnamskih ratnih potreba.Shodno tome, Rockefelleri finansiraju fabrike u Sovjetskom Savezu koje Sovjeti koriste za proizvodnju vojne opreme, koju potom šalju u Severni Vijetnam.Međutim, finansiranje obe strane u sukobu je samo jedna strana novčića.1985. godine, Vijetnamska pravila službe su postala javno dostupna.Ovaj pravilnik je sadržavao sve ono što je Američkim trupama bilo, i nije bilo dopušteno u ratu.Tu su bile i neke vrlo apsurdne stvari: Severnovijetnamski sistemi protivavionske obrane se ne smeju bombardovati ukoliko nemaju operativni značaj!?Neprijatelj, koji pređe granicu Laosa ili Kambodže, ne sme se progoniti.I, najočiglednija od svih - ključni strateški ciljevi, se ne smeju napadati ukoliko nisu inicirani od strane visokih vojnih predstavnika!?

Nije bilo dovoljno nametanje ovih idiotskih ograničenja,već je Severni Vijetnam još bio i obavešten o njima,mogavši tako utemeljiti svoju čitavu strategiju u odnosu na ovakvu sputanost američkih snaga.Upravo zato je rat trajao toliko dugo.Krajnji zaključak je ovo: Vijetnamski rat nije trebao biti dobiven. Samo se trebao održavati.Ovaj rat za profit, završio se sa 58.000 poginulih Amerikanaca i 3 miliona poginulih Vijetnamaca!

I, gde smo sada?

11.Septembar je bio odskočna daska za ono što trenutno ubrzava ispunjavanje cilja nemilosrdne elite.To je bio inscenirani izgovor za rat,nimalo drukčiji od laži u vezi potapanja Lusitanije, izazivanja Pearl Harboura i Zaliva Tonkin.U stvari, ukoliko 11. Septembar nije bio planirani izgovor za rat,onda je izuzetak koji potvrđuje pravilo.Iskorišten je da bi se lansirala dva neisprovocirana protivzakonita rata,jedan protiv Iraka,a drugi protiv Afganistana.Bilo kako bilo, 11. Septembar je bio izgovor za još jedan rat.Rat protiv vas.Dekret o patriotizmu, sigurnost domovine,Dekreti o vojnim sudovima i ostali zakonski propisi,napisani su s jedinim ciljem uništavanja vaših građanskih sloboda i ograničavanja mogućnosti otpora onome što dolazi.

Danas se u Sjedinjenim Državama,neobaveštenim Amerikancima ispranih mozgova,vrše pretresi domova, bez sudskog naloga, bez prisustva vlasnika,vrše se hapšenja bez objavljivanja optužnice,građani se mogu držati u pritvoru na neodređeno vreme,bez prava na advokata i biti pravno zlostavljani,a sve pod sumnjom da su možda teroristi…!

………..

Ali ni to nije sve…

2005. godine, sklopljen je sporazum između Kanade,Meksika i Sjedinjenih Država.Ovaj sporazum, neobjavljen u javnosti,neregulisan u Kongresu,spaja Sjedinjene Države, Meksiko i Kanadu u jednu celinu, brišući sve granice.Zove se Severnoamerička Unija.Možda ste se zapitali, zašto nikada niste čuli za ovo?

U stvari, postoji samo jedan “mainstream” reporter koji je uopšte I čuo, a onda imao i hrabrosti da obradi ovu temu.

Politika otvorenih granica Bushove administracije,i njena odluka da ignoriše sprovođenje imigracijskih zakona ove zemlje,jeste samo deo jednog većeg plana.Predsednik Bush je potpisao formalni sporazum kojim će Sjedinjene Države prestati biti ono što su do sada bile.I to je uradio bez odobrenja bilo Kongresa ili naroda Sjedinjenih Država!
Malo ljudi je uopšte čulo za ovaj dogovor.Ovakve stvari se ponovo rade,od strane uskog kruga ljudi na samom vrhu, u interesu investicijske klase.A ljudi iz radničke klase,politički službenici širom naše zemlje,od malih središta do velikih gradova itd.,svi oni ne znaju ništa o ovome!Ovo nije nikakav trgovački sporazum.Ovo je potpuno ukidanje suvereniteta ovih država što će se takođe odraziti i uvođenjem potpuno nove valute pod imenom “Amero”….osim toga, mislim da glavna stvar,na koju se trebaju fokusirati ljudi koji danas barataju dolarima, jeste,- Amero.To je nešto o čemu danas niko ne govori,a to će, uveren sam, imati velikog uticaja na svačiji život u Kanadi, SAD-u i Meksiku!

Amero je predložen kao buduća valuta Severnoameričke Unije koja se trenutno gradi između Kanade, SAD-a i Meksika,u cilju stvaranja jedne zajednice bez granica,slično Evropskoj Uniji,a dolar, kanadski dolar, američki dolar,kao i meksički pezos, trebaju biti zamjenjeni Amerom. Samim postojanjem ove nagodbe, Američki ustav će vremenom postati izlišan.Pomislili biste da bi ovako nešto trebalo biti na naslovnim stranama svih velikih novina.

Ali samo dok ne shvatite da su ljudi koji provode ovakve stvari u delo, isti oni ljudi koji stoje iza main-stream medija i da vam se ne govori ono što ne trebate znati,Severnoamerička Unija je konceptualno isto što i Evropska Unija, Afrička Unija i što će biti Azijska Unija.I iza svih njih stoje isti ljudi.I kada bude vrieme za to,Severnoamerička Unija, Evropska Unija,Afrička Unija i Azijska Unija, spojiće se u jedno,završavajući poslednju etapu plana na kojem su ovi ljudi radili u proteklih 60 godina -

SVETSKA VLADA

“Svetska vlada će postojati,svidelo se to nama ili ne.Jedino je pitanje da li će se do nje doći putem osvajanja, ili slaganja”

Paul Warburg,Odbor za odnose s inostranstvom/arhitekta sistema Federalnih rezervi’

“Zahvalni smo ‘Washington Postu’, ‘New York Timesu’, ‘Time Magazinu’ I ostalim velikim publikacijama čiji su urednici prisustvovali našim sastancima i ispoštovali svoja obećanja o diskreciji tokom gotovo 40 godina.Bilo bi nam nemoguće ostvariti plan za svet, da smo bili izloženi oku javnosti svih ovih godina.Ali, svet je sada profinjeniji i spremniji krenuti ka stvaranju Svetske vlade.Nadnacionalni suverenitet intelektualne elite i svetskih bankara, je zasigurno poželjniji od nacionalnog samoopredjeljenja praktikovanog u proteklim vekovima.”

David Rockefeller,Odbor za odnose s inostranstvom

Jedna banka, jedna armija, jedan centar moći.I ako nas je istorija ičemu naučila,to je da moć kvari ljude.A da apsolutna moć kvari ljude apsolutno!

Meditacija-prevara ili ne?

Dugo ništa nisam pisao o meditaciji,jer teška su vremena,čovek nema šta da jede,a ti sad nešto da mu pričaš o meditaciji.Međutim,muka me hvata kad vidim da razne budaletine pričaju svašta o meditaciji po forumima,sve to apriori svrstavaju u sekte.
Svestan sam da u Srbiji ima puno raznih religijskih sekti,ali meditacija kao meditacija nema veze s’tim.
Preneću vam moj odgovor jednom “pametnjakoviću” koji priča svašta o meditaciji,to su sekte,to je prevara itd…itd…a kad vidiš način na koji to sve piše vidiš da je to budala koja nikada nije meditirala.Prvo ću preneti jedan njegov citat,nadovezan na njegove ( nazvaću ga “osoba X” ) predhodne nebuloze o meditaciji,pa ide moj odgovor.Praktikujem meditaciju i imao sam porebu da ukažem na neke stvari…
…….

“osoba X”- citat:

Moj učitelj Meditacije je Ošo i toplo preporučujem njegove knjige na čitanje… ( ovo iz početnog teksta je citirao mene,pa sad nastavlja sam ) i još ako vas umilostivi da vas provoza u jednom od njegovih 99 Rols-Rojsova, da zajedno odmeditirate partiju; ali neće moći, veliki besmrtnik Ošo se umilostivio da naprasno umre u cvetu svoje mladosti u 89-oj godini.
Prevarant do prevaranta.

Sit sam budala,obično ne odgovaram,ali kad samo oni i “galame” o meditaciji,..to nije dobro!

Oni govore kako to nije dobro,meditacija je prevara,a da nisu u životu nikada ni meditirali..
Prevaren možeš biti i u ljubavi,ali to ne znači da istinska ljubav ne postoji, da to ( ljubav ),nije “dobro” za čoveka…i da oni koji pričaju da ljubav postoji, da su prevaranti…

Prvo,tipe,ti “osoba X”…ti si prevarant,nešto si pročitao,ali sve pogrešno i sad ke*aš.

Ošo nije umro u svojoj 89-oj godini.Uslovno rečeno,”umro” je u 59-oj godini.Ošo se rodio 10.11.1931 ,a umro 19.01.1990.Hajde frajeru,uzmi digitron i izračunaj koliko je Ošo dugo živeo.
Zajebo si se za “samo” 30-setak godina…
Šta ćeš,nije mnogo,greši se…
Sve tvoje “diskusije” padaju u vodu,jer lažeš čak i kod suvoparnih podataka,a o meditaciji nemaš pojma,već,izgleda da si nešto čitao,ali neznaš šta,a ne razumeš ništa, samo etiketiraš , “to je sekta”.
Zapravo,političari sa svojim strankama su ubedljivo nejveći sektaši i štetočine,a njihove stranke su najveće sekte u Srbiji,svi obećavaju sve i svašta masama,a ispune “ništa”,(!)… i sve tako u krug,mi ih biramo,a isti opet ,pred svake izbore,obećavaju da će ispunito ono što su i predhodno obećali pa nisu ispunili ( zbog “razumljivih” teškoća ),ali ako ih samo još sada izaberome,ispuniće sve…lavirint bez izlaza…

Da se vratim na temu…

Sama meditacija,nije sekta,to je praktično iskustvo,iskustvo duše,a danas svaka budala koja nema pojma šta je meditacija,može da oformi neku sektu ,da propagira gluposti o meditaciji , i posle svi kažu meditacija je prevara.

To je zato,jer je “nevidljiva roba” najbolja za prodaju naivnima…

Zar se misli da naš pravoslavni sveštenik, ne može da prevari neku,uslovno rečeno, “ovcu” ?
Može,naravno da može,ali to ne znači da je pravoslavlje sekta,sektašenje,zar ne…?

Ošo nije nikada svojim učenicima ništa obećavao,naprotiv, uvek je govorio da niko ništa ne treba da mu veruje,već da on samo priča svoje iskustvo, i da svako treba da bude odgovoran za svoj proces meditacije,jer on meditira za sebe,a ne Ošo za njega.

Samo budale koje nemaju veze sa suštinom meditacije, i koji nemaju veliku odgovornost za svaku izgovorenu reč upućenu znatiželjnima, mogu da obećaju naivnima:”Ej..ako meditiraš,ti ćeš da se prosvetliš”,jer, u suštini, to sve može i da se desi,a i ne mora,to je do onoga ko meditira…

To bi isto bilo kao kad bi neko nekome obećao, da ako stalno i uporno voli nekog,sve će da doživi najbolje,teći će med i mleko,doći će do “večite sreće…”

Međutim…čovek voli,pa se razočara,voli,pa se razočara, i sve tako u krug, dok ne sazri.Samo onaj ko nije prošao kroz neko razočarenje u ljubav, ne zna šta je ljubav.
Koliko je puta samo čovek nekoga iskreno voleo,pa je bio iskorišćen,obmanut i razočaran,ali niko od tih blaženih budala koje “popuju” o svemu i svačemu, ne priča da su oni koji veruju u ljubav i propagiraju je, da su sektaši,da su prevaranti.

Ljubav je čovekova iskonska potreba i suština, i uvek će težiti da je dostigne ma koliko puta bio razočaran,obmanut,jer ljubav je život…!

Ali niko ne kaže da je ljubav sekta.Ljubav nije kriva ako neko nekog iskoristi i obmane,već sama ta prevarantska individua,i to ne znači da istinska i duboka ljubav ne postoji,već da svetom hodaju sve prevarant do prevaranta, i ljubav, kao Božanski dah života, nema ništa s’tim!

Tako je i u meditaciji,…ima puno prevaranata kojima je meditacija samo “alat” za još jednu obmanu,prevaru,ali to ne znači da se putem meditacije ne mogu u potpunost postići najviši čovekovi potencijali,već da svetom hoda dosta prevaranata…

Nadam se da sam bio jasan …

I kao što je u životu svako odgovoran za svoj život,kao što je svako odgovoran za svoju ljubav,razočaranje,bol,tako je svako odgovoram i za svoju meditaciju , ako je već počeo time da se bavi.

Život može da bude i rizičan, i opasan,ali samo tako možeš da doživiš vrhove života,jer ako izbegavaaš život i budeš “biljka”, ništa ti se neće dogoditi…
Tako je i u meditaciji,ona može da bude i “rizična”, i “opasna”, (ali i ne mora ), ali samo kad sve to prođeš, možeš da dostigneš vrhove.

Kad je reč o meditaciji…ako ne meditiraš,meditacija nije “opasna”,ali i ne možeš da doživis vrhove svog bića ako ne meditiraš…

Pa zar nije tako i u ljubavi..?
Ljubav je isto tako potencijalno veliki “rizik”,”opasna” je,jer što više voliš pa se razočaraš,prevaren si,razočarenje će biti isto tako ogromno,veliko,proporcionalno uloženoj energiji u ljubav…!
Ali,isto tako,ako svesno “odsečeš” svoje emocije,ne želiš da voliš nikoga, već si hladno racionalan, tada ćeš celoga života biti samo biljka koja vegitira,i umrećeš kao biljka…

“Uspeh” i “neuspeh” je deo života,tako on funkcionišel,tako funkcioniše i ljubav,meditacija,a samo najmudriji shvate u “čemu je štos”…

Kao i ljubavi,čovek i u meditaciji ima i dobrih i loših iskustva,ali to je jedan neminovan proces sazrevanja i rušenja svojih sopstvenih “ego tripova”, i zato je to bolno.
Kako ćeš da ispravljaš i poboljšavaš sebe u nečemu,ako ne grešiš,pa posle ispravljaš greške koje uočiš i poboljhšavaš se…

Samo su šizofreničari “večito srećni” i keze se…

Čovek uvek suštinski shvati neku bit života u momentima tuge,razočarenja,a ne u momentima sreće.

Sreća je na površini,a ljubav u dubini…
…….

NEBESKO SEME
Osho
Komentari Isusovih kazivanja iz gnostičkog “Jevanđelja po Tomi”

Možda najbolja Oshova knjiga na našem jeziku! Po tome kako pogađa u srž duhovnih problema nalazi se rame uz rame sa najpopularnijom Oshovom knjigom kod nas- fascinantnim delom Moj Put, Put Belih Oblaka. U Nebeskom Semenu prosvetljeni Majstor razbija mnoštvo predrasuda i zabluda o Hristu, prodire u misterije tajnih Isusovih izreka o unutrašnjoj iluminaciji, prepunih skrivene mudrosti, i razotkriva učenja, koja su crkve milenijumima prikrivale od naših očiju i ušiju.
ODLOMAK:

GORUŠIČINO SEME

Ljudski odnosi mnogo su se promenili, ali su postali sve gori i gori. Dubina je iščezla u svim dimenzijama: žena više nije žena nego devojka. Mu’ nije suprug nego mladić, dečko. Prijateljstvo i nije tako loše, ali ne ide naročito duboko. Brak je za nešto što se dešava isključivo u dubinama - on i jeste događaj na najdubljim nivoima, i sve dok vam se ne desi, ostajete plitki. Ako se ne predate, nikada nećete da se usudite na skok.

Mo’ete da plutate po površini, ali onda dubina nije za vas. Naravno, ići u dubinu stvarno je opasno - tako i mora da bude, jer vi ste uspešni i snala’ljivi samo na površini. U plićaku dejstvujete kao automat, i nikakva svesnost nije vam nu’na. Ali, što više prodirete u dubinu, to vam je budnost sve neophodnija, jer u tim dubinama smrt je moguća svakog trenutka. Drugim rečima, strah od dubine stvorio je plitkoću u svim međuljudskim odnosima. Sve je to tako nezrelo.

Mladić ili devojka mogu da budu zabavni, ali oni ne mogu da postanu vrata do onog najdubljeg, do onog što je skriveno u svima i svakom. Sa devojkom mo’eš da budeš u seksualnom odnosu, ali tad ljubav ne mo’e da raste. Ljubav jednostavno zahteva duboke korene. Seksualnost je moguća na površini, ali ona je čisto biološka potreba, animalna aktivnost. Ona mo’e da bude lepa samo ako je deo jedne dublje ljubavi, a ako toga nema, onda je u pitanju najru’nija moguća stvar. Najru’nija je zato što tad nema zajedništva - dodirujete se i razilazite; spajate se i razdvajate. Samo se tela sreću, ali ne i vi - ne Ja. To je ono što se dogodilo s međuljudskim odnosima.

Ali najveći međuljudski odnos u potpunosti je iščezao - to je odnos Majstora i učenika. Nećete biti u stanju da razumete Isusa ako niste u stanju da shvatite tu dimenziju odnosa između učenika i Učitelja, a tog odnosa gotovo da uopšte nema. Žena je zamenjena devojkom, mu’ mladićem, ali Majstor, i odnos koji postoji između njega i učenika, sasvim je nestao. Ili, mo’e se reći da je zamenjen jednom suprotnošću - odnosom koji postoji između pacijenta i psihijatra.

Njihov odnos mora da bude bolestan, nešto patološko - jer pacijent dolazi kod njega ne zbog istine, ne čak ni zbog zdravlja, jer i sama reč “zdravlje” veoma je značajna: ona označava ucelovljenost, svetost, duboko izlečenje u sopstvu. Pacijent psihijatru ne ide radi zdravlja, jer ako dolazi baš zato, onda je učenik a ne pacijent. On dolazi samo da bi se oslobodio bolesti; stav mu je potpuno negativan. Pacijent je došao samo da bi se prisilio da opet bude normalan, da opet postane ispravan zavrtanj u mašini ovog sveta. Postao je neprilagođen - sad mu treba nešto malo prilagodljivosti, a psihijatar mu samo poma’e pri svemu tome. Ali, kome pacijent treba da se prilagodi? Ovom svetu, ovom društvu, koje je u potpunosti bolesno.

Ono što vi zovete “normalnim” ljudskim bićem, nije ništa drugo do normalna patologija, ili normalno ludilo, ili normalna abnormalnost. Čovek koji je “normalan” takođe je lud, ali u okviru prihvaćenih ograničenja društva i kulture u kojoj se nalazi. Ponekad neko i pređe preko tih dopuštenih okvira - i tad je baš lud. To je, nakon prelaska određenih granica, mišljenje njegove okoline, i svi ka’u da je malo “otkačio”. Psihijatar je čovek koji čuči na granici i koji samo poma’e bolesniku da se vrati nazad, u gomilu.

Sam po sebi, psihijatar ne mo’e da bude Majstor, zbog toga što nije ucelovljen; pacijent, s druge strane, ne mo’e da bude učenik - samim tim što nije došao da uči. On je uznemiren, i sad samo želi da ga dotični problem ne uznemirava. Njegov je napor usmeren na prilagođavanje, ne na zdravlje. Psihijatar ne mo’e da bude Majstor; on se kao takav predstavlja na Zapadu, a uskoro će i na Istoku početi da glumi istu ulogu. No, bilo kako bilo, psihijatar ne mo’e da bude Učitelj; on sam je bolestan. On drugima mo’e da poma’e što se prilagođavanja tiče, i to je sasvim u redu. Jedan bolesnik mo’e pomoći drugome - na neki način. Ali, jedan ludak ne mo’e da ucelovi drugog ludaka. Ne postoji način da ludak oslobodi ludila svog patološkog saplemenika.

Čak i vaši Frojdovi, Jungovi, Adleri, krajnje su bolesni. Ne samo sitni psihijatri - i najveći među njima imaju nešto patološko u sebi. Reći ću vam par stvari da bi to mogli i da osetite: kad god bi bilo ko pomenuo smrt, Frojd bi počeo da drhti. Dvaput se čak i onesvestio kada je neko pomenuo mumije iz starog Egipta. Onesvestio se! Jednom je Jung govorio nešto u vezi smrti, a Frojd je samo zadrhtao, pao sa stolice, onesvešćen u trenutku.

Ako je smrt za Frojda nešto što rađa takav u’as, šta onda reći za sledbenike? I zašto bi uopšte smrt stvarala takav strah? Mo’ete li da pojmite Budu koji se boji smrti? Čim se uplaši, nije Buda.

Na nekoliko mesta Jung je pominjao svoju želju da poseti Rim, a pogotovo biblioteku u Vatikanu, koja je najveća, a i najtajanstvenija biblioteka, u kojoj su zabele’eni svi misteriozni podaci o skoro svim religijama ovoga sveta - što je retkost. Ali, kad god bi došao trenutak da kupi kartu, Jung bi, kao i Frojd, kad mu se pomene smrt, počeo da drthi. Samo zbog puta u Rim! - šta bi se dogodilo da je zakoračio na Stazu Oslobođenja? I Jung bi uvek odgodio putovanje. Nikada nije otišao, nikada. Doduše, pokušavao je i pokušavao, no na kraju bi ipak odlučio: “Ne, neću da idem”.

Kakva je to vrsta straha - put u Rim? Zašto se psihijatar plaši ulaska u religiju? Zbog toga što je Rim samo simbol, a Jung je stvorio posebnu filozofiju u vezi uma, te sada drhti pred mogućnošću da mu se filozofija jednostavno ne raspadne. Tako se i kamila boji putovanja na Himalaje, jer kad im se pribli’i po prvi put, ona shvati koliko je sitna, beznačajna, neugledna. Čitava filozofija koju je Jung stvorio jednostavno je detinjasta, jer čovek je stvorio tako nepregledne, maltene kosmičke sisteme - i svi su ti sistemi sada u ruševinama. Strah je: otići do Rima, to znači otići na ruševine velikih sistema koji su stvoreni jednom u prošlosti.

A šta će biti što se tvog malog sistema tiče? Šta reći o našem maleckom ćošku koji je tako lepo očišćen i doteran? Šta reći o vašim filozofijama? I one najveće, najuzvišenije, propale su u prašini: idi do Rima, vidi malo šta se dogodilo! Idi do Atine, pa i tamo spoznaj šta se desilo! Gde li su škole Aristotela, Platona i Sokrata? Sve su sravnjene u šaku vrućeg pepela. Na koncu se ispostavi da su sve misli potpuno beskorisne, jer misao je ljudsko delo.

Do Bo’anskog dolazite samo preko “ne-misli”. Pomoću misli ne mo’emo ostvariti spoznaju onog što je večno i bezvremeno, jer misao je iz vremena i u vremenu. Ona ne mo’e da bude beskrajna; ne mo’e biti večna. Nijedna filozofija, nijedan misaoni sistem nema nikakve veze sa bezvremenošću.

I to je bio strah. Barem četiri, pet puta Jung je rezervisao kartu i otkazivao je na kraju, a bio je jedan od najvećih psihologa koje je svet video! Pa, ako se on boji jednog običnog puta, šta onda reći o sledbenicima? A evo, čak ni vi niste uplašeni, ali ne zbog toga što ste bolji od Junga - samo ste nesvesniji. On je shvatio da će mu Rim pognuti glavu koju s ponosom uspravlja. U trenutku kada baci pogled na velike filozofske sisteme koji sad počivaju u ruševinama, odjednom ga obuzima drhtavica i strah: “Šta li će se dogoditi sa mojim sistemom? Šta će onda sa mnom biti?” Zadrhtao bi i odustao, i u svojim memoarima je napisao: “Na kraju sam odbacio čitavu zamisao: ne idem u Rim”.

A potpuno ista stvar dešavala se i Frojdu. I on je pokušavao da dopre do Rima - izgleda da nije u pitanju puka slučajnost - no strah bi ga uvek savladao. Zašto? Frojd je ljut baš kao vi, i seksualan baš kao i svaki čovek, uplašen od smrti, pa i neurotičan po ponašanju kao vi, takođe; i gde je onda razlika? On mo’e da bude mnogo inteligentniji - mo’da je i genije - i čak mo’e donekle i da pomogne, ali je slep kao i vi, što se onog vrhovnog tiče, što se tiče onog najdubljeg sloja bića.

Ne, psihijatrija ne mo’e da postane religija. Dobra bolnica još i mo’e da bude, ali ne i hram - to je sasvim isključeno. Psihijatar mo’e da bude nu’an, zato što su ljudi bolesni i neprilagođeni, ali on nije Majstor, niti je pacijent učenik. I ako dođete do Učitelja kao pacijent, tada ćete propustiti mnogo toga, jer Majstor zaista nije psihijatar. Ja s psihijatrom nemam ama baš nikakve veze. Ljudi mi dolaze i ka’u: “Patim od mentalne zabrinutosti, od neuroze, od ovog ili onog”.

“U redu je”, ja im odgovaram. “Ja neću da lečim tvoju bolest, nego ću da lečim tebe samog. Mene nije briga za tvoju neurozu - ti si moja jedina briga. Bolesti su nešto sa periferije, a ludila nema tamo gde si ti”.

I jednom kad spoznate šta ste vi u stvari, sve bolesti iščezavaju. One su prisutne samo zbog toga što ste nekako zaturili samospoznavanje, stoga što ste, na neki način, izbegavali sebe. Osnovni, najva’niji susret, bio je odlagan, jer vi ne želite da se suočite sa sobom. Zašto? Šta vam se to dogodilo? Sve dok niste spremni da izađete sebi samima u susret, ne mo’ete postati učenik, jer Majstor je nemoćan ako vi sami niste u stanju da se suočite sa sobom. On vam mo’e pomoći samo u jednom - u susretu sa dubinom koja je u vama.

Zašto ste tako uplašeni? Nešto je otišlo, izgubilo se negde u prošlosti… Dete se rodilo: nisu ga prihvatili takvim kakvo je, mnoge stvari morale su da se promene, da se nameću, disciplinuju. Ono je imalo mnogo delića koje društvo ne usvaja. Ni društvo, ni otac, ni majka; svi oni odbijaju određene delove deteta, i onda se svi ti delovi poriču, negiraju, potiskuju. Tek nekoliko delova je prihvaćeno, i dete je njih uspelo da ispolji. Međutim, većini je zabranjeno da bude izra’ena, a sav je ostatak osporen. Dete te neprihvatljive delove mora tako sna’no da potiskuje da jednoga dana i samo postane nesvesno tog dela svog bića. To je ono što se podrazumeva pod potiskivanjem, a čitavo društvo počiva na tom mehanizmu.

Najveći deo dečijeg bića jedostavno mora da se potisne i gurne u potpuni mrak. No, taj izgurani deo se bori, nameće, podi’e ustanak, reaguje, želeći da izađe na videlo, pa vi morate da ga s jednakom upornošću negirate i osporavate. Zbog svega toga, strah vas je da se suočite sa sobom, jer šta će se onda dogoditi sa potisnutim delovima? Oni će iskočiti napolje, ispoljiće se. Šta će se desiti sa nesvesnim? Ako se suočiš sa sobom nesvesno će se pojaviti, i sve što je odvajkada potiskivano, biće opet tu. To je ono što u vama rađa strah.

Sve dok dete nije prihvaćeno u potpunosti, taj strah će pre’iveti; ali, do sada se nije rodilo takvo društvo koje će usvajati decu u potpunosti. To je gotovo nemoguće. Dakle, jače ili slabije potiskivanje mora da postoji, ali svi se, pre ili kasnije, moraju sresti sa sobom. Postaješ učenik onoga dana kada zaboraviš šta je dobro a šta loše, kad zaboraviš šta je usvojeno a šta osporeno. Onoga časa kada si u stanju da čitavo svoje biće izlo’iš sebi, postao si pravi učenik.

Majstor je babica. On poma’e da prođeš kroz novo rođenje, da se preporodiš. A i kakav je odnos između Majstora i učenika? Učenik mora da ima poverenja; ne mo’e da sumnja. Ako je podozriv, onda nije u stanju da slobodno izlo’i sebe. Kad sumnjaš u bilo koga, ti se skupljaš, i ne uspevaš da se proširiš. Kad sumnjaš… Stranac je, recimo, u blizini, i ti se zatvaraš; ne mo’eš da se otvoriš zato što ne znaš šta će on da učini u sledećem trenutku. Pred njim ti ne smeš da budeš ranjiv, i moraš da se štitiš, da nosiš svoje oklope, zidove, sigurnosne pojaseve.

Pred Majstorom, vi morate da odbacite svoj zaštitni omotač - i to je nešto što je nu’no, neophodno, zaista. Čak i pred ljubavnikom mo’ete da u nekoj meri nosite svoje zidove, pred voljenim ste tek donekle otvoreni. Ali, sa Majstorom, vaša otvorenost mora da je totalna - u bilo kom drugom slučaju, ništa se neće desiti. Čak i ako najsitniji deo sebe pridr’avate, odnosa nema. Potpuno poverenje zaista je nezaobilazno, jer samo su tada tajne na dohvat ruke, i tek tada, nude vam se ključevi. Ali, skrivanje ispred Majstora znači borbu sa njim, a onda ništa ne mo’e da se izvede.

U odnosu sa Majstorom poverenje je najbitnija stvar, a ne borba. No, ono što je najgore, je to što je predanost potpuno iščezla sa ovoga sveta. Mnoge stvari su tome išle na ruku: u poslednja tri, četiri veka, čoveka su učili da bude sebičan pojedinac; nisu ga učili da se preda, nego da se sukobljava; nisu ga učili da sluša, nego da se buni; učili su ga sumnji, nikada poverenju. To je razlog zbog kojeg sad uočavamo nedostatak poverenja, jer današnja nauka raste kroz sumnju. Nauka i jeste duboki skepticizam. Njoj nije potrebna vera, već logika, dokaz: što više sumnjaš, to si “naučniji”. Put nauke je, u stvari, potpuno suprotan putu religije.

Religija zahteva poverenje: što si poverljiviji, to si religiozniji. Nauka je izvela prava čuda, i sva ta čuda su sasvim vidljiva, dok je religija izvela ubedljivo najveća čuda, prava čuda nad čudima, no na’alost, ona su nevidljiva. Čak i ako je Buda tu negde, šta vi mo’ete da osetite? Šta ste u stanju da vidite? Buda kao Buda, nije vidljiv - pojavno, on je telo i ništa drugo; pojavno, on je smrtan baš kao i vi. Pojavno, Buda će ostariti i umreti jednoga dana - ali nepojavno, on je besmrtan. No, vi nemate oči da do’ivite i ono što je nevidljivo, nemate tu sposobnost da osetite ono najdublje, ono nepoznato.

Zbog svega toga, samo oči pune poverenja, malo pomalo, počinju da prepoznaju šta je šta, i da postaju osetljive. Kad imaš poverenja… to poverenje predstavlja sklapanje očiju. Zato je ono u neku ruku slepo, baš kao i ljubav - poverenje je veće slepilo čak i od ljubavi.

Ali kad sklapate ova dva obična oka, šta se dešava? - jedan unutrašnji preobra’aj. Kad sklopite oči koje su upotrebljive spolja, šta se onda dešava sa energijom koja je do malopre oticala kroz njih? Ta ista energija sad počinje da se kreće unazad. Jednostavno, više ne mo’e da iz očiju otiče ka predmetima; dolazi do preokreta, do obrta. Energija mora da se kreće. Za nju je nemoguće da bude statična; ako zapušiš jedan ispust, ona počinje da pronalazi neki drugi. Kada su oba oka sklopljena, energija koja se kretala kroz njih počinje da se obrće - dešava se preokret.

Ta energija udara u vaše treće oko. To oko nije fizičke prirode: to je samo energija koja se, nakon oticanja ka objektima, sada posuvraćuje ka izvoru - taj “prelom” postaje treće oko, treći način sagledavanja sveta.

Buda mo’e biti viđen samo trećim okom. Takođe, Isus se mo’e prepoznati samo na taj način. Ako nemate to treće oko, Isus mo’e da bude tu odmah do vas, ali vi ćete ga promašiti - a stvarno ga mnogi promašuju. U njegovom rođenom mestu ljudi su mislili da je on samo sin tesara Josipa. Niko, bukvalno niko, nije mogao da shvati šta se u suštini desilo s tim čovekom: on nije sin tamo nekog stolara, već Bo’iji sin - ali, to je u potpunosti jedna unutrašnja pojava. I kada je Isus objavio da je njegov otac Bog, glavom i bradom, svi su mu se smejali: “Ili si poludeo ili oglupaveo, ili si mo’da veoma prepreden čovek. Kako tako brzo sin jednog drvodelje mo’e da postane Bo’iji sin”? Ali, postoji način; način zaista postoji…

Samo se telo rađa iz tela; unutrašnje sopstvo ne proizilazi iz telesnosti - ono je od Bo’anskog; od svetog duha, da tako ka’emo. Ali, pre no što se to shvati, morate ostvariti oči koje vide, i uši koje su u stanju da čuju.

Vrlo je tanana stvar razumeti jednog Isusa. Morate da prođete kroz odgovarajuće podučavanje. To je sve nalik na klasičnu muziku: ako vam je iznenada data prilika da čujete neko klasično delo, vi ćete uzviknuti: “Koja je ovo glupost”? Ta je muzika tako delikatna; jedno dugotrajno uve’bavanje je stvarno nu’no. Morate postati pravi šegrt što se slušanja te muzike tiče, i tek nakon te, maltene obuke - bićete u stanju da slušajući prepoznate ono najprefinjenije - a kad se to desi, onda ne postoji ništa što bi moglo da se, po lepoti, uporedi s klasičnom muzikom. Svakodnevna muzika, muzika iz filmova, gotovo da s muzikom i nema neke veće veze. To je skoro buka, i to buka koja je veoma zaglupljujuća.

Zbog toga što vam je sluh lišen bilo kakvog uve’bavanja, vi živite okru’eni bukom, za koju, opet mislite da je muzika. Ali, za klasiku vam trebaju skoro aristokratske uši. Ve’banje je nu’no. Što više ve’bate, to sve više ono prefinjeno postaje vidljivo. Ali, ni klasična muzika nije nešto naročito u poređenju s Isusom, jer on je kosmička muzika. Morate da budete tako tihi da nema čak ni jednog misaonog vida, ni najsitnije kretnje vašeg bića… samo ga je tada moguće čuti.

Zbog toga Isus stalno ponavlja: “Oni koji imaju uši, oni će biti u stanju da me čuju. Oni koji imaju oči… pogledajte - ovde sam!”. Zašto on uvek iznova ponavlja: “Oni koji imaju oči neka vide. Oni koji imaju uši neka čuju”? Zašto?

On govori o jednoj drugoj dimenziji razumevanja koju samo učenik mo’e da pojmi. Samo njih nekolicina mogu da ga shvate; to je u samoj prirodi stvari, i tako mora da bude. Samo nekoliko - a ko su ti ljudi? Oni nisu bili učenjaci, profesori univerziteta, ne. Oni nisu bili ni filozofi, ni panditi, ne. Reč je o najobičnijim ljudima: ribar, seljak, obućar, prostitutka; oni su svi zaista krajnje obični ljudi - najobičniji među običnima. Kako je moguće da su baš ti ljudi mogli da ga shvate? Mora da je bilo nečeg vrlo neobičnog u tim običnim ljudima. Mora da postoji nešto posebno, nešto što postoji samo u običnim ljudima, a iščezava u onima što su neobični. Šta je to?

Poniznost, poverenje… jer, što si izve’baniji na intelektualnom nivou, to je manje verovatno da će se tvoje poverenje povećati. Poverenje imaju samo oni ljudi kojima intelekt nije “bildovan”.

Seljak je pun poverenja, i on jednostavno ne mora da sumnja. On zaseje seme na polju i veruje da će ono izniknuti kada dođe vreme. A ono će nići. Seljak čeka i moli, a nakon nekog vremena pojave se prvi izdanci. On čeka i veruje. Živi sa drvećem, izdancima, rekom, planinama. Nema potrebe da se bude podozriv: drveće nije lukavo, i štit nije nu’an, nema potrebe da se čovek brani. Ni planine nisu prepredene - one nisu političari, nisu zločinci - šta će vam bilo kakav oklop da se zaštitite od prirode? Sigurnost nije neophodna, a samim tim, mo’ete biti potpuno otvoreni.

Zbog toga, kad odete negde na izlet, vi osećate takvo ushićenje, prosto ste oduševljeni. Odakle to dolazi? Iz okolnih bregova? Ama ne! - to je zbog toga što sada mo’ete da odlo’ite sve svoje zidove, zbog toga što nema potrebe da se tresete od straha. Kad prilazite stablu osećate se lepo. Taj do’ivljaj ne dolazi iz drveta nego neposredno iz vas, no pored njega nije potrebno da se zaštitite, lagodno vam je, osećate se kao kod kuće. Cvet vas neće mučki isprepadati. Jedno drvo ne mo’e da bude prevejani lopov; ono od vas ništa neće da ukrade. Kad idete u brda, na more, u šumu ili bilo gde u prirodu, sve svoje oklope bezbri’no odla’ete u stranu.

Ljudi koji u prirodi žive su poverljiviji. Zemlja koja nije toliko industrijalizovana, ona u kojoj ima manje mašinerije, manje tehnologije, dakle zemlja koja živi više s prirodom je sasvim spontano puna poverenja. Zbog toga vam je teško da pojmite rođenje Isusa Hrista u Nju Jorku - stvar je gotovo nemoguća. “Isusovi frikovi” tamo još i mogu da se rode, ali Isus ne, ni slučajno. A ti su frikovi najobičniji neurotičari, i Isus im je samo dobar izgovor za bolest. Ne, o tome se ne mo’e ni razmišljati - Isus iz Njujorka - zaista nezamislivo. Pa čak i da je rođen u takvoj sredini, niko ga ne bi slušao; čak i ako je tu među nama, niko neće biti u stanju da ga prepozna. On je rođen u vremenu bez tehnologije, bez nauke, bio je sin prostog stolara, čitav svoj život proveo je sa siromašnim, jednostavnim ljudima koji su bili u bliskoj vezi s prirodom koja ih je okru’ivala. Svi su oni imali poverenja.

Isus dolazi jednoga dana… negde pred samu zoru, Sunce se još uvek nije pojavilo na horizontu. Tu su dva ribara koja su baš bacila svoje mre’e kada je Isus došao do jezera i uzviknuo: “Gledajte malo! Zašto traćite sopstvene živote. Ja mogu da od vas načinim ribare ljudskih duša. Zašto bi se i dalje zamlaćivali sa ribama? Stvoriću od vas ribare ljudi. Dođite, sledite me”.

Da je to isto rekao tebi dok sediš u svom uredu, ti bi mu bez dvoumljenja podviknuo: “Hajde, gubi se. Nemam vremena da se zaluđujem. Samo mi oduzimaš dragoceno vreme”. Ali, ona dva ribara pogledala su ga malo pobli’e. Zurili su u njega bez podozrenja, bez sumnje. Sunce je svitalo, a taj čovek je bio jednostavno opčinjavajuć. A njegove oči - bile su dublje od jezera, i imale su snagu veću od sunčeve. Ribari su odbacili svoje mre’e i pošli za njim.

To je poverenje. Čak nema ni najprostijeg pitanja: “A ko si ti, stranče”? Nisu ga znali; Isus nije bio iz njihovog sela; nisu ga nikada pre toga ni videli, niti su čuli i reč o njemu. Ali, bilo je dovoljno - poziv, pristupnica, i to je sve. Čuli su Isusov glas, pogledali, osetili njegovu iskrenost, i nakon toga, počeli da ga slede.

Baš negde na izlasku iz sela, neki je čovek u trku dobacio onim ribarima: “Gde ste vi pošli? Pa otac vam je iznenada preminuo. Vratite se nazad”. Kad su to čuli, oni rekoše Isusu: “Mo’emo li da se barem vratimo i sahranimo mrtvog oca? Doći ćemo odmah kada se to završi”. Isus im odgovori: “Ne brinite o mrtvima; dovoljno je mrtvaca u selu, i oni će sahraniti mrtve. Vi pođite za mnom i sledite me. I ne razmišljajte previše o onima koji ne žive”. Ribari su ga bez reči pratili u stopu.

To je poverenje: čuli su Isusa, videli ga. On im je rekao - a bio je potpuno u pravu, “Kada je otac mrtav, šta mo’e da se uradi? Kad je neko umro, jednostavno je umro: nema potrebe da se vraćate. A živih mrtvaca ionako ima dovoljno u selu; oni će učiniti sve što treba, i ritual, i sahranu. Vaše je da nastavite sa mnom započeti put”. Ribari su to i učinili, i nijednom nisu bacili pogled na mesto sa kojeg su otišli. To je poverenje: ne gledati unazad. Poverenje je nemogućost osvrtanja, nemogućnost povratka.

Podozriv um uvek se okreće iza sebe, stalno misli o nekim drugim mogućnostima, o onom što nije učinio, o tome da li je ono što radi ispravno ili ne: da li da se vrati ili da sledi tog ludaka? Ko zna? On, doduše, ka’e da je Bo’iji sin, ali ko zna? O Bogu podataka nema, još manje o njegovom sinu ili sinovima - “a taj čovek po svemu liči na nas!” No, ribari su, uprkos svemu, nastavili da ga slede.

Ako pratite Isusa, pre ili kasnije on će postati zarazan. No, u samom početku, obavezno je i nu’no da ga sledite. Pre ili kasnije, zaista ćete osetiti da je Isus Bo’iji sin; i ne samo to - kroz njega ćete spoznati i sopstveno bo’ansko poreklo. Ali, u početku, poverenje je neizbe’no. Ako sumnja postoji od samog početka, vrata su zatvorena.

Taj tip odnosa gotovo da je nestao, zbog toga što je nauka bila vrlo uspešna u poslednja tri stoleća. Ona je zaista uradila toliko toga; njena dela su prava čuda - beskorisna čuda, naravno - jer naučnici nisu doprineli produbljivanju ljudske sreće, a ako je sreća kakva je i pre bila, onda su sva ta nazovi čuda potpuno neupotrebljiva i bezvredna. U stvari, čak se mo’e reći da je sreće sve manje i manje. Sve je više tehnologije, sve je više lagodnosti - ali sreće je zaista sve manje i manje: u tome se ogleda celokupno čudo te tristogodišnje nauke. Što više stvari mo’e da se izvede uz pomoć mehaničkih sredstava, to ste vi sve nepotrebniji, a što ste nepotrebniji, to se osećate bezvrednijim, praznim, lomnim. Pre ili kasnije kompjuter će da vas zameni, i tada ćete biti suvišni. Tad mo’ete da izvršite i samoubistvo ako baš hoćete, a kompjuter će da radi sve ostalo.

Sreća vodi poreklo iz tog osećaja da smo nekom ili nečem potrebni. Čim to osetimo - da smo potrebni - naše postojanje ima neki značaj, neku te’inu, naš život odjednom ima dubokog smisla. Vi osećate da ste negde ipak potrebni: bez vas, stvari bi jednostavno bile drugačije. Ali sada, bez vas, sve će da bude kao i sa vama - ništa se neće promeniti. Pre bi se moglo reći da će sve biti još i bolje, jer, iskreno govoreći, mašine su u stanju da preciznije obave bilo koji posao od čoveka. Vi ste jednostavno prepreka, zastarela stvar. Danas je čovek ubedljivo najzastarelija pojava na svetu, jer svake godine pojavljuju se neka nova izdanja: novi Fordov model iz fabrike automobila, odavde, odande, a samo čovek ostaje kakav je i bio. On je stvarno “oldtajmer” - između toliko novih stvari, čovek je jedini stari model.

Moderni um bez prestanka oseća sopstvenu beznačajnost: niko vas ne treba. Čak vas ni deca ne trebaju previše, jer se društvena struktura trudi iz sve snage. Ni vašim roditeljima nećete predstavljati onu nekadašnju podršku - starački domovi pomoći će vam da ne osećaju nikakve nedostatke. Kome ste potrebni? A kada ne mo’ete naći nikoga ko vas istinski treba, vi ste onda samo nepotreban teret - i kako sad biti srećan?

U “onim” danima bili ste potrebni. Na jednom mestu, veliki jevrejski mistik, Hilel, uzviknuo je u svojoj molitvi - a mora da je bio izuzetno poverljiv čovek - Bogu je tada rekao: “Nemoj da misliš da si samo Ti meni potreban - I ja sam tebi neophodan, takođe. Bez mene, Ti gotovo da ne postojiš. Ako Hilela nema, ko će onda da moli? Ja sam neophodan. Ko će da pazi na Tebe? Ja sam Tvoja potreba. I zato ne zaboravi: potreban si mi, to je neporeciva istina - ali potreba je uzajamna”.

Kad ste potrebni čitavom Univerzumu - čak i Bogu - onda imate određeni miris, značaj, smisao. Ali, sad stvarno nikom niste “nešto bez čega se ne mo’e”. Vi ste maltene ništavni, i mo’ete biti zamenjeni bez problema. Tehnologija vam je obezbedila i udobnost i osećaj beznačajnosti. Ona mo’e da stvori bolje kuće, ali ne i boljeg čoveka, jer za boljeg čoveka potrebna je jedna druga dimenzija, a to svakako nije dimenzija puke mehanike. Radi se, dakle, o dimenziji svesti.

Nauka ne mo’e da stvori ni Budu ni Isusa, ali zato mo’e da stvori društvo u kom će Buda ili Isus biti jednostavno nemoguće pojave. Mnogo ljudi mi je postavilo pitanje: zašto danas više nema toliko prosvetljenih ljudi, ni Bude, ni Tirtankara, ni Isusa? Pa zbog vas! Vi ste stvorili takvo društvo u kom je prisustvo nevinog i prostog čoveka nezamislivo; čak i ako se nekim čudom ipak pojavi, vi to predivno biće nećete moći da prepoznate. Nije tačno da prosvetljenih nema - oni su, uprkos svemu, uvek tu negde. Mo’da se svakoga dana mimoilazite s Budom na svom putu do ureda, ali ga ne prepoznajete - samo zbog vašeg unutrašnjeg slepila.

Poverenje je nestalo jednom za svagda. Zapamtite to: Isus je živeo u vremenu dubokog poverenja. Čitava njegova slava i veličina mogu da se shvate isključivo kroz tu dimenziju potpunog poverenja.

Sada ćemo početi sa prvom izrekom Isusovom:

Učenici zapitaše Isusa: “Reci nam, kakvo je kraljevstvo nebesko?”

Oni nisu bili ljudi koji pitanja postavljaju gotovo stručnjački; ovde se ne radi o ljudima koji su tek nešto malo radoznaliji; njihova namera nije da se prepiru i sukobljavaju. Njihovo pitanje sasvim je nevino, a kad je takvo, Isus odgovara.

Kada je pitanje nevino - da li znate? Nije nevino ako postoji unapred spremljen odgovor. Pitate: “Ima li Boga?” a odgovor već nosite u sebi. Vi znate da on jeste, i kod mene ste došli samo po potvrdu. Ili, znate da Bog ne postoji, i sad želite samo da vidite zna li taj čovek nešto ili je još uvek neznalica. Ako je odgovor unapred spreman, onda je pitanje lukavo, i o nekakvoj bezazlenosti onog koji pita nema ni govora. Isus mo’e da odgovori samo na bezazlenost, te zato lukava pitanja neće naići na odobravanje.

Kad jedan učenik pita, unutar njega odgovor ne postoji. On jednostavno ne zna - na kraju krajeva, on i pita zato što ne zna. Zapamtite to: kad vi nešto pitate, činite li to zato što već imate kakav takav odgovor? Pitate li kroz svoje znanje? Ako je stvar u tome, onda odgovora nema. Nema susreta. Čak i ako odgovorim, ono što budem rekao neće vas dotaći. Niste dovoljno prazni da bi primili odgovor. On je odavno u vama: imate predrasude ko zna od kada; otrovani ste predubeđenjima.

Postoje dva načina na koja se mo’e postaviti pitanje: pitanje iz znanja je ona beskorisna vrsta. Rasprava je moguća, ne i dijalog. Ali, kad pitate iz neznanja, kad sasvim dobro znate da nemate pojma, samim tim, postajete učenik. Sad nema prepirke. Jednostavno, žedni ste i tra’ite vode. Gladni ste, i molite za hranu. Ne znate i pitate zbog toga; spremni ste za primopredaju. Učenik pita, znajući da ne zna. Kad znanje ne postoji, nastanjuje vas skromnost. Uz znanje egoizam ide ruku pod ruku, a Isus sa egom nema šta da priča.

Učenici zapitaše Isusa - “učenici”, dakle oni koji su potpuno svesni da ne znaju - “Reci nam, kakvo je kraljevstvo nebesko?”

Isus bez prestanka govori o tom kraljevstvu. To je stvorilo nebrojeno mnogo nevolja. Sama terminologija je nekako politička, pa su političari tog vremena bili poprilično zastrašeni. Razapet je zbog toga što su ovi pomislili: “Ovaj čovek govori o nekom carstvu koje će doći, a sebe proglašava predsedavajućim. Izgleda da taj ludak pokušava da digne revoluciju, i da zbaci trenutnu vladu. Njegova želja je da stvori novo kraljevstvo”.

Kralj, vladini slu’benici, dr’avnici, sveštenstvo, nikom od njih uopšte nije bilo lako. A taj čovek bio je veoma uticajan, jer su ga ljudi ozbiljno slušali; i ne samo da su ga slušali - čak su se i menjali iznutra, neki plamen je svetleo u njima, nešto im se dešavalo, preporađali su se pomoću njegovih reči. I zato su sveštenici, Pontije Pilat, kralj Herod, i svetovno i duhovno rukovodstvo istovremeno - drhtali pred Isusovom pojavom. Izgledao je opasan. Nije bilo bezazlenijeg čoveka od njega, a svima je uterivao strah u kosti. Bio je, kratko i jasno rečeno, pogrešno shvaćen.

Ali takva mogućnost je s Isusom uvek otvorena. Nevolja je u tome što on mora da koristi jezik; drugačiji metod ne postoji, i šta god da ka’e, to se ispoljava putem reči. Drugih reči nema, a vaše su ionako ograničene: nose u sebi određeno značenje, prenatrpane su raznoraznim nagoveštajima. On je govorio samo o kraljevstvu Bo’ijem. Ali, “kraljevstvo” - ta reč je zastrašujuća. Mnogi su pomislili da se tu radi o nekakvoj politici.

Isus nije revolucionar ovoga sveta. On jeste revolucionar. Čak se mo’e reći da je on revolucionar svih revolucionara - ali što se unutrašnjeg sveta tiče, jer on je sve vreme govorio o unutrašnjem kraljevstvu. Ali, čak ga ni njegovi učenici nisu razumeli do kraja. Kad dolazite do Majstora, tad se sreću dve različite dimenzije. Sve to podseća na susret zemlje i neba. 0Ako postoji poverenje, krećete se ka nebu; ako poverenja nema, ostajete prilepljeni za tle. Širite krila i polećete samo kroz poverenje, ali ako toga nema, dr’ite se za podlogu još grčevitije.

Ovaj čovek nosi sa sobom veliku opasnost. Šta je to kraljevstvo nebesko? Ono je potpuno suprotno kraljevstvu ovoga sveta. A Isus objašnjava i objašnjava… ali zaista je teško probuditi razumevanje u ljudima.

On ka’e: “U mojem kraljevstvu Bo’ijem najsiromašniji će biti najbogatiji, onaj poslednji biće na prvom mestu”. Isus govori istovetne reči kao Lao Ce, a on mu je po mnogo čemu zaista sličan. “Na prvom će mestu, u mom kraljevstvu Bo’ijem, biti onaj što je poslednji u ovom svetu”. Isus ka’e da će najskromniji biti najznačajniji, da će najsiromašniji biti najbogatiji, da će onaj kog niko ne prepoznaje, biti najistaknutiji - on sve okreće naglavačke!

I tako mora da bude. Stojiš pored reke koja je potpuno mirna, i gledaš u sopstveni odraz: on je izokrenut. Odraz i ne mo’e da bude drugačiji. U ovom svetu mi smo stvarno “naopačke”, i ako treba da stvari napokon stavimo na pravo mesto, onda mora doći do izvrtanja. Ali, sve će to onda da liči na jednu običnu premetačinu - haos je, izgleda, zaista nezaobilazna faza.

Buda je postao prosjak, poslednji čovek, niko i ništa; bio je kralj, ali kraljevstvo nebesko pripada onima sa začelja, a ne onima sa prestola. Napustio je carstvo ovoga sveta, jer ono je, na kraju krajeva, savršeno beskorisno, i podseća na teret koji ne mora da se nosi. Nosite ga, a on vas ne hrani. Uništava vas, jer je otrov - doduše, taj otrov je toliko sporodejstvujuć da ga retko ko prepozna kao otrov…

Jedan čovek pio je neku tečnost iz flaše, i u tom trenutku kraj njega je prolazio njegov prijatelj. Čim je video šta ovaj pije, prijatelj je uzviknuo prenera’eno: “Jesi li ti normalan? Pa to što piješ je otrov koji sporo deluje!”

“Ma nema veze”, slegnu čovek ramenima. “Ja ionako ne žurim”.

Sve ono što zovete životom nije ništa drugo do otrov sa sporim, ali sigurnim dejstvom - jer, konačno, on vodi direktno u smrt. Mo’da vi ne žurite, ali to strpljenje ne menja kvalitet samog otrova. On je mo’da spor u svom delovanju, vi mo’da niste u žurbi, ali on će da vas ubije kad tad.

Kraljevstvo ovoga sveta pripada smrti. Večiti život postoji u onom kraljevstvu. Zato Isus i ka’e: “Oni koji su spremni, neka priđu. Ja ću im dati obilje života”.

Isus je jednom prilikom prolazio kroz neko selo. Bio je žedan i došao je do bunara, a kad je spazio ženu koja je izvlačila vodu, obratio joj se: “Žedan sam; daj mi malo vode da pijem”.

“Ali”, zbunila se ona, “ja sam niskog roda. To nije dopušteno i zbog toga ti ne mogu dati ono što tra’iš”.

“Ne brini”, reče joj Isus. “Daj mi vode, a ja ću ti zauzvrat dati vode iz mog izvora. Jednom kad se napiješ te vode, nikada više nećeš biti žedna”.

Učenici su ga pitali: “Kakvo je kraljevstvo nebesko?” - jer ono što nam nije znano mo’e da nam se pojasni pomoću tog “kakvo je”, pomoću sličnosti. Otuda svi ti silni mitovi. Mitologija predstavlja pokušaj objašnjavanja nepoznatih stvari, stvari koje ne mo’emo shvatiti na ovom nivou svesti, i to pomoću nečeg što je poznato. Pokušaj da se nepoznato objasni u pojmovima poznatih stvari zove se mit, stvaranje izvesnog razumevanja.

Kraljevstvo nebesko ne mo’e da se objasni neposredno, odjednom. To nije moguće. Sve dok ga ne do’iviš, ne postoji način da ti se to pojasni. Šta god da se ka’e, biće pogrešno. Istina ne mo’e da se ka’e. Pa šta onda radi Isus, šta radi Buda ili Lao Ce? Šta to oni godinama pričaju? Oni pokušavaju da vam objasne neobjašnjivo kroz neke simbole koje znate. To su najte’e stvari na svetu; parabole, mitovi, priče…

A ima zapanjujuće budalastih ljudi koji pokušavaju da analiziraju mit, koji ga raščlane i na kraju zaključe: “To je samo mitološka glupost, i u njoj nikakve istine nema”. Oni seciraju, raste’u, izvode hirurške operacije nad mitovima, i onda trijumfalno obelodane: “Ovo je mit, a ne istorija”. Pa niko nikada i nije rekao da je to istorija, a mit ne mo’e da se raščlanjuje prosto zato što je on nešto simbolično.

To sve podseća na neki putokaz. On je u obliku strele, i na njoj piše “Delhi”. I ako rasečeš putokaz, ako rasparčaš strelu, ako pa’ljivo proanaliziraš mastilo, hemikalije i sve ostale sastojke, na kraju ćeš s ponosom da ka’eš: “Neka budaletina se stvarno našalila s nama - u ovom nema nikakvog “Delhija”!”

Mitovi su putokazi, strele ispaljene ka nepoznatom. Mit nije cilj sam po sebi, on jednostavno govori o postojanju cilja. U tome je smisao učenikovog pitanja: “Kakvo je kraljevstvo nebesko?” Ne mo’emo da pitamo šta je to kraljevstvo. Pogledajte malo sam kvalitet pitanja: ne mo’emo da pitamo - to je previše - šta je, jer ne mo’emo da očekujemo odgovor na takvu vrstu pitanja. Mo’emo samo da priupitamo kakvo je… jer to je u stvari ovo: “Reci nam kroz nešto što nam je poznato. Da bi imali makar iskru spoznaje, poka’i nam neki nagoveštaj, slutnje”.

Sve to podseća na pitanje slepca: “Šta je to svetlost?” Ako ne vidite, kako onda mo’ete da pitate šta je ono - za šta ste slepi? Ako ipak pitate, samo vaše pitanje onemogućava odgovor. Svetlost mo’e da se spozna - ono što vam je neophodno su oči. Ali, kad se pita: “Reci nam kakva je svetlost?”, to onda znači: “Reci nam nešto na jeziku slepih”.

Sve parabole su istine na jeziku slepih. Na jeziku slepih nema nikakve razlike između mitologije i istine. I zato nemoj da operišeš mitove! Ništa u njima nećeš naći! Oni su samo pokazatelji, ali ako imaš još i poverenja, pokazatelji su čudo jedno.

U jednom japanskom hramu, inače budističkom, nema Budine statue. Ljudi ulaze unutra i pitaju: “A gde je kip?” Njega nema, jer na praznom postolju nalazi se prst koji je usmeren naviše - i to je Buda. Sveštenik će reći: “Buda je ono na šta ovaj prst ukazuje”. Nisam siguran da li taj sveštenik shvata ono što govori ili ne - taj prst koji ukazuje naviše, na Mesec. Šta Buda jeste? Samo prst usmeren na Mesec?

Učenici pitaju Isusa kakvo je kraljevstvo nebesko: “Reci nam to kroz neku priču koju mi, deca, mo’emo da razumemo. Mi stvarno ne znamo, i nemamo iskustva. Reci nam ono što mo’e da u nama stvori varnicu spoznaje”.

A on im reče: “Ono je kao gorušičino seme - manje od svakog semena, no kada padne na plodno tle, veliko drvo se stvori i utočište postane za sve ptice nebeske”.

To gorušičino seme je Isus zaista mnogo puta upotrebljavao u svojim parabolama, i to iz više razloga: prvo, to je najmanje seme. Bog je nevidljiv, on je ono “manje i od makovog zrna”; i kako sad ukazati na njega? Na samoj ivici vidljivog sveta nalazi se gorušičino seme; nešto manje i od toga, i nećete biti u stanju da shvatite, jer sve što je manje od tog semena jednostavno nije dostupno fizičkim očima. Gorušičino seme je sama ivica, ono najmanje u svetu pojavnosti i vidljivih stvari. Ako se ode i preko njega, ulazimo u onaj suptilni svet, u svet koji je manji od najmanjeg. To seme je stvarno na samoj granici.

A ono ne samo da je najmanje, već ga odlikuje i jedan stvarno tajanstven kvalitet: kad isklija, pretvori se u najveće drvo na svetu. Dakle, sav paradoks je u tome: seme je najmanje a drvo najveće. Bog je nevidljiv, dok je Univerzum najvidljiviji. Univerzum je drvo, a seme je Bog. Ono što je neispoljeno zove se Bog. Ono što je ispoljeno je Univerzum.

Ako slomiš seme, unutar njega nećeš naći nikakvo drvo. Mo’eš da analiziraš seme danima i noćima, ali nikakvo skriveno drvo nećeš videti u njemu. Na kraju mo’eš da ka’eš kako drveta jednostavno nema i kako su ljudi jednostavno idioti - oni pričaju o nekom neverovatno velikom drvetu koje se skriva u atomu semena. A eto, ničega nema.

To je ono što su analitičari od vajkada radili. Ti im ka’eš da je cvet predivan, a oni ga uzberu, odnesu u laboratoriju i pokušavaju da seciranjem pronađu lepotu koju si spomenuo. Oni će tim svojim poslom nabasati na hemijske sastojke, i sve će delove cveta pa’ljivo da rasporede u apotekarske bočice - ali bočica, spremljena za onaj sastojak koji se zove “lepota”, biće prazna. No, ništa zato. Analitičari će izaći iz svojih laboratorija i uzviknuti: “Mora da ste imali velike iluzije i da ste sanjali nestvarne snove - lepote nema i tačka. Cvet smo analizirali ćeliju po ćeliju. Ništa nije ostalo po strani, ali lepota u cvetu nije”.

Postoje stvari koje se vide samo u sopstvenoj ucelovljenosti; njih ne mo’eš da raščlanjuješ. One su veće od delića koji ih čine, i to je problem za sve one koji tra’e istinu. Istina je veća od delova koji je ucelovljuju. Ona nije samo zbir svih delića, već i nešto mnogo više od toga.

Melodija nije samo zbir svih nota i zvukova; ne, ona je nešto mnogo, mnogo više. Kad se sve note spoje, stvara se harmonija, i dolazi do veličanstvenosti koju nismo mogli da nađemo na papiru. Ja vam sve ovo govorim, i sad vi mo’ete da secirate moje reči. Sve do jedne reči naći ćete u rečniku, ali mene nećete tamo iskopati. Na kraju mo’ete da ka’ete: “Sve su reči ovde na papiru - zašto se zamlaćivati s onim što ne postoji van rečnika?”

Jednom se dogodilo: Mark Tven je otišao da sluša svog prijatelja koji je bio sveštenik, i taj je čovek pozivao Tvena već nekoliko dana. Bio je pravi govornik, pesnički nadahnut, i svi su ga veoma poštovali. Kad god bi dr’ao propoved, crkva je bila ispunjena do poslednjeg mesta; ali, Mark Tven nijednom nije došao. Naposletku, kad ga je prijatelj najlepše zamolio, ovaj je pristao. Govornik se spremao celu nedelju - jer njegov je prijatelj ipak pristao da dođe, pa se stvarno trudio iz sve snage, da iz sebe izvuče ono najlepše. U nedelju, Mark Tven je seo u prvi red, baš ispred svog prijatelja-sveštenika, koji je toga dana izneo svoju ubedljivo najbolju propoved. Uneo je svu svoju energiju u reči, sve je bilo puno muzike i pesme; bila je to simfonija, lepota, radost postojanja.

No kako je vreme odmicalo, svešteniku je bilo sve neprijatnije, jer Mark Tven je sedeo ispred njega kao da je mrtav, ili potpuno gluv. Čak ni senka nekog sitnog odobravanja ili podrške nije prelazila preko njegovog lica. Ljudi su svešteniku bespoštedno tapšali, bili su van sebe od sreće, a usred svega toga sedeo je Tven, bez ikakvog dokaza da je bilo čim dotaknut - kako negativno tako i pozitivno. Bio je, prosto-naprosto, ravnodušan iz sve snage. Ostao je ravnodušan - a ravnodušnost je be’ivotnija čak i od negativnog stava. Kad ste protiv, barem imate neki stav; kad ste protiv nečega, time pokazujete da vas je “to nešto” dodirnulo. Ali, kad ste ravnodušni, tim stanjem govorite da je “to” apsolutno beskorisno, besmisleno, ništavno. Ravnodušnost saopštava da je situacija takva da nije vredna čak ni protivljenja.

I posle nekog vremena, propoved je privedena kraju, a Tven i njegov prijatelj ulazili su u kola. Sveštenik nije progovarao ni reči, no kad je Mark Tven, nakon vo’nje, krenuo da izađe iz automobila, sveštnik mu se obratio: “Ništa nisi rekao o mojoj propovedi”.

“Ah”, odmahnu rukom Tven. “To nije ništa novo. Ja imam kod kuće knjigu iz koje si uzeo sve što si ispropovedao. Čitava je stvar pozajmljena - mene ne mo’eš da prevariš. One budale iz crkve još mo’eš da pređeš, ali mene ne. Ja sam načitan čovek i, nekim čudom, baš sam prošle noći čitao knjigu iz koje si uzeo tu “svoju” propoved”.

Sveštenik je to sve slušao kao gromom ošinut. “O kakvoj krađi i pozajmici govoriš? Sve reči su izašle iz mene! Jednostavno nije moguće to što mi ka’eš!”

“Sve je tamo”, nastavio je Tven u istom tonu, “od reči do reči. Sutra ću ti poslati knjigu, ako baš hoćeš”. I zaista, sutradan mu je poslao veliki rečnik, a primopredaju je zaključio rečima: “U ovoj knjizi naći ćeš sve što si rekao”.

To je um analitičara. On pesništvo ubija u trenutku, iz nehata. On ka’e da je sve samo sklop reči, i ništa više. Analitičar ne mo’e da vidi između njih, ne mo’e da čita između redova - a lepota poezije je baš u tom međuprostoru. Lepota je tu, i Bog, i sve što je va’no - sve se to nalazi između reči, između redova.

Gorušičino seme je najmanje i sadr’i u sebi ono najveće. Boga ne mo’ete da vidite, jer On je ono što je najmanje: to seme - ali, Univerzum je vidljiv. I ako je taj Univerzum tu pred vama, onda seme mora da je tu negde. Kako mo’e drvo da isklija ni iz čega? Postoji li drvo koje je nezavisno od semenke? Stvar nije u tome da li vi to vidite ili ne. Mo’e li ovaj Univerzum da postoji bez nekog osnovnog uzroka, bez izvora? Ganga je tu - mo’e li reka da teče bez izvora kao potpore? A ovaj Univerzum je prosto beskrajan - i vi mislite da se poreklo njegovo razlikuje od porekla jedne rečice?

I ne samo Univerzum… već i takva univerzalna simfonija, taj zapanjujući sklad, i nezamislivi sistem. Sve ovo nije haos - toliko je discipline u tome, i sve je na svom mestu. A oni koji znaju, koji stvarno dobro znaju, ka’u da je ovo najbolji od svih mogućih svetova; ne postoji bolje tlo od ovog ispod naših nogu.

Seme mora da postoji, ali ono je neverovatno malo, manje je čak i od gorušičinog semena. To seme se ovde koristi samo kao mit - da nešto označi. Oni koji pitaju Isusa su ribari, vrtlari, seljaci, i svi su oni u stanju da shvate poređenje s gorušičinim semenom.

Ako seciraš, promašuješ; promašuješ ako religiji prilaziš kao hirurg. Ili sve mo’eš da vidiš neposredno - dakle, bez raščlanjavanja, ili je spoznaja nemoguća. A ima načina na koje se poverenje ispravno koristi: u semenu ne mo’eš da vidiš drvo, ali mo’eš da ga poseješ - poverenje ti poma’e u čekanju. Čovek poverenja će reći: “U redu, ovo je seme, ali ja verujem da će postati drvo, i zato ću ga posejati u zemlju. Pronaći ću pogodno tle i štitiću seme. Čekaću uz molitvu, biću pun ljubavi i nade”.

A šta drugo vi mo’ete da radite? Mo’ete da posejete seme, da se nadate, čekate… Šta bi drugo mogli da činite? I onda, iznenada, jednoga jutra, vi ste budni, a seme je izniklo u mladicu, novo je biće proklijalo iz tla. Sad seme nije samo seme - ono postaje drvo, razvija se, raste.

A šta se zbiva kada seme postane drvo? I to je takođe deo parabole. Seme mora da umre - tek njegovom smrću drvo počinje da živi. Bog se žrtvovao za ovaj Univerzum; On ne mo’e da ostane po strani; u svemu se nalazi, izgubljen je u svemu. Zbog toga